Велеиздајнички процес против Срба у Угарској 1876.

28/05/2020

Аутор: др Милош Савин, историчар

Незамислив успех који су мађарски политички кругови остварили приликом договора о Нагодби, довео је до тога да се они одрекну својих досадашњих савезника међу немађарским народима Угарске, који су им до тада били неопходни ради заједничке борбе. Тако су мађарски либерали од свог, до тада, најближег сарадника Светозара Милетића, почели да стварају државног непријатеља и екстремисту. „Застава“ као орган Милетићеве Српске народне слободоумне странке постаје најутицајнији лист међу Србима у Угарској па и шире. Најзнаменитији новосадски и војвођански Срби друге половине 19. века исписују странице „Заставе“. Утемељујући Милетићеву бескомпромисну политику, „Застава“ почиње да смета политичким приликама Беча, Будимпеште, Загреба, али и Београда чију коруптивност и недораслост идеји свесрпског ослобођења „Застава“ оштро критикује.  Овај политички лист, орган српског либерално-опозиционог покрета нарочито укршта копља са српким конзервативцима и клерикалцима у Угарској, које критикује због приближавања угарским владајућим структурама.Угарски сабор је 1868. године донео Закон о народностима, који је дозволио Србима да самостално уређују своје црквене, школске и фондовске послове, али је одбио њихове захтеве за територијалном аутономијом. Закон иако на око либералан за сва права дата народностима, пре свега српској црквено-школској аутономији, прописивао је обавезан државни надзор, што ће касније бити коришћено управо за гушење гарантованих права. Законом је предвиђено постојање једне, недељиве, политичке мађарске, нације, којој би припадали сви становници Угарске. Специфичност овог закона је чињеница да га је управо Угарска влада непрекидно кршила на штету народности. Реагујући на нагодбу и закон, Српска народна слободоумна странка је усвојила, на предлог Светозара Милетића, Основе програма за српску либерално-опозициону странку, на конференцији у Бечкереку, почетком 1869. године. Бечкеречки програм, са изменама из 1872. године, је постао основа српског опозиционог деловања на Угарском сабору у наредним деценијама. Српска народна слободоумна/либерална странка на челу са Милетићем је постала масовни, одушевљени, народни покрет војвођанских Срба. Бечкеречки програм је обавезивао посланике српских либерала да на Угарском сабору инсистирају на равноправности свих народа Угарске са мађарским народом, на већим грађанским и демократским слободама и залагао се за још већу самосталност Угарске него што је предвиђено нагодбом. По питању аутономије Војводине, програм је тражио покретање парламентарне дебате на Угарском сабору о захтеву Благовештанског сабора. Милетић и његови истомишљеници су имали огромна очекивања од Кнежевине Србије. Тражили су да Србија активном политиком издејствује ослобођење и уједињење српског народа који се налазио под Турцима у Старој Србији и Босни и Херцеговини. Главну препреку овом захтеву, Милетић је препознао управо у систему власти у Кнежевини Србији. Сматрао је да само модерна, демократска, либерална Србија, која поштује грађанска права може да испуни националну мисију. Милетић је посебно критиковао стварање култа династије на уштрб грађанских слобода и несносну бирократију чија је једина сврха била очување апсолутне власти у Србији. Србијански режим је забранио Милетићу улазак у Србију, као и дистрибуцију „Заставе“. У Београду људи наоружани „буџама“ ишли су по јавним локалима и тукли Милетићеве присталице. Милетић је оптуживан за републиканство. Србијанска влада је финансирала штампање и поделу брошура, плаката и летака чији је циљ био да се разним измишљотинама оцрни његов лик. Након убиства србијанског Кнеза Михаила Обреновића 1868. године, београдски режим, али и српски клерикалци из Војводине оптуживали су Милетића да је саучесник и инспиратор овог убиства. Циљ ове конструкције је био да се од мађарских власти, које су свакако Милетића сматрале непријатељем, издејствује његова елиминација из јавности. Угарска влада је планирала хапшење вође војвођанских Срба, али је у томе оклевала страхујући од оружане побуне Шајкаша и Банаћана, граничара.  Србијански намесник Миливоје Петровић Блазнавац је желео да се домогне Милетића како би га обесио. Ипак, због раскринкавања тајних, ненародних политика Угарске владе на страницама „Заставе“, Милетић је осуђен на годину дана затвора у Вацу, где је тамновао од 20. октобра 1870. до 18. октобра 1871. Овај први боравак Милетићев у затвору је био прилично лак у односу на она који ће га задесити неколико година касније. Милетићу је било омогућено да виђа породицу, која се преселила у кућу одмах поред затворске ограде у Вацу. Током дана је имао неограничено право да прима посете, па су му свакодневно стизале политичке депутације у аудијенцију. Није само „Застава“ била у политичком сукобу са владом Кнежевине Србије, у односу на њу је предњачио у критикама граничарски Панчевац Јован Павловић. Панчевац је био подвргнут строгој цензури и заплени, како не би доспео на подручје Србије. Посебно је заоштрен став србијанских власти према њему, када је на својим страницама почео да штампа чланке слободоумних политичара и мислилаца из Србије попут Драгише Станојевића, Владимира Јовановића, смедеревског посланика Стајковца, па чак и социјалисте Светозара Марковића. Само зато што је био Војвођанин и присталица слободоумне политике, када је желео да покрене један лист у Београду, Ђура Јакшић је одбијен за српско држављанство. Након смрти кнеза Михаила постепено је дошло до отопљавања односа између власти у Србији и Војвођана. До промене курса је дошло пре свега због општег националног интереса, односно заједничке тежње да се Срби ослободе османске власти и утицаја. Спона између српских либерала из Војводине и београдске власти је био др Светислав Касапиновић, чувени адвокат из Панчева и првак Српске народне слободоумне странке ког су Београдски кругови доживљавали као умеренијег и тактичнијег у односу на Милетића. Оно што је Милетић био у Новом Саду и Шајкашкој, то је Касапиновић био у Панчеву и Банатској војној граници. Нову димензију односима власти у Србији и војвођанских опозиционара даће стицање пунолетства кнеза Милана Обреновића, одабраног наследника кнеза Михајла. Милан није био Михајлов непосредни потомак, већ унук Јеврема Обреновића, тј. син Милоша Јевремовог Обреновића и румунске племкиње Елене Марије Катарџи. Милан је имао трауматично детињство, отац Милош му је погинуо борећи се на румунској страни против османлија код Букурешта. Мајка му је постала љубавница румунског кнеза, која му је родила двоје вамбрачне деце. Пошто у њеном раскалашном животу није било довољно места за Милана, старање о њему је преузео кнез Михаило који му је обезбедио изузетно добру гувернанти и туторе. Након Михаиловог убиства, а до стицања пунолетства кнеза Милана, државом је управљало намесништво у саставу Блазнавац, Ристић и Гавриловић. Пошто је слушао примедбе на рачун Михаилове владавине, те народне жеље, решио је да учврсти своју позицију тако што ће постати омиљен у народу. Да би то постигао, Милан се окренуо Русији, помирио са Војвођанима и обавезао да се бори за ослобођење и национално уједињење Срба на Балкану од османске власти. На банкету који је поводом формирања владе кнеза Милана организован у згради општине Београд присуствовали су и поједини Војвођани, а међу њима и чланови Српске народне слободоумне странке, Лаза Костић и Јован Павловић. По повратку на територију Угарске, њих двојица су ухапшени због наводне велеиздаје. Због оптужби да су на банкету држали велеиздајничке говоре према Угарској, њих двојица су провели по четири и по месеца у истражном затвору у Пешти. Кључни сведоци против њих су била два Србина, Атанасије Савић, трговац из Земуна и Атанасије Николић учитељ из Краљеваца, који су наводно видели како је Павловић држао здравицу у којој је апеловао на уједињење војвођанских Срба ради ослобађања од „аустро-угарског јарма“. Пошто је доказана неверодостојност изјава сведока, Лаза Костић и Јован Павловић су ослобођени. Међутим, поменути случај је постао парадигма рада безбедносног система Угарске, а идентичан образац ће бити примењен и 1876. године када је су покренути масовнији велеиздајнички процеси. У моменту када је букнуо Српско-турски рат 1876 године, у ноћи између 4. и 5. јула, у Новом Саду је ухапшен Светозар Милетић. Током истог лета, због довођења у везу са Милетићевом инкриминисаном активношћу, ухапшени су бројни значајни Срби тог доба из Војводине, међу којима су били Светислав Касапиновић, Стеван Поповић, Михајло Врањешевић, Лаза Костић, Јован Павловић, Тоша Бекић, Мата Косовац, Стеван Јанковић, Корнел Јовановић, Мита Марковић и други. Похапшен је и значајан број политички неекспонираних личности, које су учествовале у културном или верском животу, пре свега пароси и секретари црквених општина, који су за разлику од крупног клера подржавали слободоумну политику. Због везе са Војвођанима похапшени су и поједини виђенији Срби из Хрватске, попут Димитрија Јосића управника Пакрачке препарандије, Петра Деспотовића, професора Пакрачке препарандије, Марка Аксентијевића, трговца из Осијека, оца и сина Драгичевића, трговце из Пакраца и Николе Беговића, проте из Карловца. Поред наведених људи, широм Војводине су похапшени Срби који су као добровољци помагали српску рају током оружаних сукоба на подручјима Босне, Херцеговине и Србије. Након хапшења, Милетићу није наведено због чега је ухапшен и за шта се терети све до краја јула, када је написана оптужница против њега. Такође, као посланика на Угарском сабору, Милетића је од хапшења и гоњења штитио имунитет који му је скинут тек након три месеца робијања. Као основ за покретања поступка против Милетића због наводне велеиздаје послужио је исказ једног притвореника из затвора у Бечкереку, извесног Ђорђа Ранковића, који је како би се спасао од оптужбе за фалсификовање меница и других јавних исправа, изјавио свом тужиоцу како је Милетић на банкету у соби у хотелу „Код српског краља“ у Београду, одржао подужи велеиздајнички говор коме су присуствовали поједини прваци Српске народне слободоумне странке. Ранковић се на том собном банкету, како каже, нашао случајно, као незаинтересовани слушалац. Како би се оптужница појачала, у Бечкерек долази и Ранковићев рођак Јован Тимарчевић, кројачки помоћник из Београда, те „сасвим случајно и спонтано“ одлази код тужиоца и даје исказ који потврђује Ранковићев. Након ових сведочанстава Ранковић је пуштен на слободу, а Тимарчевић се вратио у Београд. Већина поменутих Срба је похапшено, управо због Ранковићевог сведочанства, да су присуствовали Милетићевом говору и одушевљено га одобравали. По Ђорђу Ранковићу, Милетић је у свом говору истакао како планира да из Војводине у Србију пошаље још око двадесет – тридесет хиљада наоружаних добровољаца, који ће се кад обаве свој посао тамо, вратити у Угарску и дићи устанак против Мађара, које је окаректерисао као „Монголе“ и „србождере“. Милетић није порицао боравак у Београду, али је доказао да није био у хотелу „Код српског краља“, већ у хотелу „Српска круна“, где се само пресвукао и оставио ствари, а пошто у соби није било довољно места и за његову ћерку која је била са њиме, боравили су у кући код мајора Влајковића. Састао се са својим другом из младости, министром Грујићем, а вечерао је у ресторану „Руски цар“ заједно са ћерком и Светиславом Касапиновићем. Био је и на пријему код кнеза Милана, на првом месту због обавезе да му се као бивши Обреновићев стипендиста, а не због политичких симпатија. Истрага против Милетића је трајала пуних осамнаест месеци. С обзиром на то да је сведочење Ђорђа Ранковића било прилично климаво, Милетићу су додата и друга дела. Примера ради, Лаза Костић и Јован Павловић који су били притворени пошто су по Ранковићевом сведочењу учествовали на Милетићевом београдском банкету су ослобођени због чињенице да у поменутом периоду уопште нису били ни у Војводини ни у Србији, већ у тада веома удаљеној Црној Гори, где је Павловић преузео уређивање „Гласа Црногораца“. Милетић се теретио да је по наводном исказу Корнела Јовановића, Змајевог брата, обећао кнезу Милану да ће Војвођани помоћи Србију куповином обвезница државног зајма Србије у износу од две стотине хиљада форинти. Ово међутим није могло да буде реално пошто Србија у том периоду није имала никакве обвезнице у оптицају. Милетић је доведен у везу и са Стевом Јанковићем, учитељем из Чуруга, који је наводно испричао ђацима на часу како је по договору са Милетићем пребацио пет чурушких добровољаца у Србију. Јанковић је провео шест месеци у затвору без оптужнице и датог исказа, након чега је пуштен. Део оптужбе против Милетића чинила су и наводна писма извесног Алексића, босанског устаника из Шамца, у којима он извештава Милетића о реализацији договорених активности. Алексић помиње како је посредством српских либерала из Војводине сакупио седам хиљада пушака и како су сви Милетићеви људи примили извесног Секулића, ког је Алексић изаслао у Војводину, сем двојице који су одбили сарадњу. Такође, Милетићу се стављало на терет и тзв. Бајићево писмо, у коме истоимена личност наводно пише Милетићу како ће након ослобођења Босне српски устаници провалити у Угарску. Вероватно најгротескнији део оптужнице се односио на тзв. Милетићеве златице, односно златнике који су у то време били веома популарни. Наиме, извесни Јован Бешлин који је радио као трговачки помоћник у Бачу, да би додатно зарадио почео је да кује златнике са различитим српским историјским личностима. Како је Милетић био веома популаран међу Србима, почео је да кује и златнике са Милетићевим ликом. На полеђини златника налазио се грб цара Душана и венац на ком су исписана имена Србије, Војводине, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Старе Србије и сл. Бешлин је послао Милетићу примерак, међутим Милетић који се противио идолопоклонству, захтевао је да се то не ради. Међутим, Бешлин је наставио да продаје златнике. Овај златник је сматран као доказ да је Милетић планирао да обнови Душаново царство и припоји му Војводину. Последња у низу оптужби била је писање текста у „Застави“ под насловом „Брату брат, а Турчину рат“. Овај чланак је апеловао на међусрпску солидарност у борби против османске окупације. Овај текст није био потписан, па није било могуће извести доказ да га је лично Милетић написао, иако је са данашње историјске дистанце било потпуно јасно да јесте. Иако је Милетићев адвокат и дугогодишњи пријатељ и саборац, Михаило Полит Десанчић, оповргао све оптужбе, Милетић је након осамнаест месеци осуђен на дугогодишњи затвор али је већ 1879. услед измењених политичких и здравствених околности пуштен. После Милетићевог, најдуже је трајао процес против Светислава Касапиновића. Касапиновић је оптужен због наводног учешћа на Милетићевом банкету, а истрага је доказала да је он био фактички вођа Српске народне Слободоумне странке за Јужни Банат, где је имао жироку мрежу одбора у свим српским местима који су прикупљали новац за рад странке, што суштински и није било противзаконито. Као искусан адвокат, др Касапиновић је ангажовао двојицу мађарских пештанских адвоката, а други од те двојице либерално оријентисани др Мориц Штилер, дао је свој кључни допринос у овом поступку. Штилер је прво успео да издејствује да се Касапиновић на основу положене кауције брани са слободе и лично положио пет хиљада форинти кауције како бих га одмах пустили, што му је касније рефундирао Касапиновићев очух др Ђорђе Коко. Пошто је жалбом тужилаштва ова мера укинита, након извесног периода проведеног у истражном затвору Касапиновић је пуштен на бањско лечење одакле се није ни враћао, пошто је у међувремену проглашен да није крив. Од највећег успеха за његову одбрану је била неподударност исказа Ранковића и Тимарчевића, који је довео до конфузије у тужилаштву, а што је др Мориц Штилер вешто искористио.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања