Аутор: др Растислав Стојсављевић, професор геополитике
Микронезија, пространи регион у западном делу Тихог океана који обухвата хиљаде острва подељених у неколико суверених држава и територија, већ деценијама представља „невидљиву кичму” безбедности Пацифика. Иако географски мала и економски зависна, Федеративне Државе Микронезије, заједно са Палауом и Маршалским Острвима, заузимају критичан стратешки простор који повезује Хаваје са источном Азијом и Аустралијом. У савременој геополитици, овај регион није само скуп егзотичних архипелага, већ кључни терен на којем се преламају интереси САД и Кине у борби за доминацију над индо-пацифичким басеном. Овај есеј анализира зашто је Микронезија постала незаобилазан фактор у „великој игри” 21. века, фокусирајући се на војну стратегију, дипломатски утицај и борбу за ресурсе.
Да би се разумела данашња важност Микронезије, неопходно је сагледати њену улогу у Другом светском рату. Након пораза Јапана, ова острва су прешла под управу Уједињених нација, са САД као администратором. За Вашингтон, Микронезија је постала „одбрамбени бедем” који спречава било коју азијску силу да угрози америчку западну обалу.
Географски положај Микронезије омогућава контролу над кључним поморским путевима комуникације (SLOC). Она чини оно што војни стратези називају „Други ланац острва”. Док је „Први ланац” (Јапан, Тајван, Филипини) директна линија фронта према Кини, Микронезија служи као стратешка дубина и логистички центар за америчке снаге изван Гуама. Она је мост који омогућава пројекцију моћи ка Јужном кинеском мору и Индијском океану.
Јединствен правни статус три микронезијске државе: Федеративних Држава Микронезије (FSM), Маршалских Острва и Палауа представља камен темељац америчког утицаја. Ови Споразуми о слободном придруживању (Compact of Free Association – COFA) дају САД ексклузивна војна права на овој територији. Заузврат, САД пружају финансијску помоћ, одбрану и право грађанима ових држава да живе и раде у Америци.
Овај правни оквир је од виталног значаја јер САД имају право вета на војно присуство било које треће стране у овом региону. Тиме је Вашингтон створио огромну демилитаризовану зону за противнике, а истовремено задржао слободу за сопствене војне операције. Међутим, како ови споразуми повремено долазе на обнову, они постају тачка политичког притиска где Пекинг покушава да понуди алтернативне економске пакете како би пољуљао амерички монопол.
У последње две деценије, Народна Република Кина драматично је повећала своје присуство у Микронезији кроз иницијативу „Појас и пут”. Стратегија Пекинга је јасна: кроз инвестиције у инфраструктуру, туризам и пољопривреду, придобити локалне елите и постепено изоловати Тајван, који још увек има дипломатске везе са неким државама региона (попут Палауа и Маршалских Острва).
Кина користи економску зависност ових малих нација као полугу. Изградња владиних зграда, стадиона и мостова у Понпеју или Чуку често се сматра „дипломатијом дужничке замке”. Циљ није само економски профит, већ стварање политичког амбијента у којем би Микронезија могла да ускрати подршку америчким војним плановима или чак дозволи кинеским истраживачким бродовима приступ својим територијалним водама. Ови бродови, често под маском научног истраживања, мапирају подморје за потребе кинеских подморница, што директно подрива америчку подводну доминацију.
Са војне тачке гледишта, Микронезија је незаменљива због своје улоге у ракетној одбрани и надзору свемира. Маршалска Острва су дом полигона „Роналд Реган” на атолу Кваџалејн, који је кључан за тестирање међуконтиненталних балистичких ракета и противракетних штитова. Без овог објекта, америчка способност да пресретне потенцијалне нападе из Северне Кореје или Кине била би озбиљно угрожена.
Такође, Палау је недавно постао локација за инсталацију нових радарских система великог домета (TACMOR). У контексту потенцијалног сукоба око Тајвана, америчке базе у Микронезији постају мета, али и неопходна база за допуну горива и логистику за авијацију која не би могла да опстане само на Гуаму, који је већ сада у домету кинеских „убица носача авиона” (ракета DF-21 и DF-26).
Важност Микронезије не лежи само у војним базама, већ и у њеним Ексклузивним економским зонама (ЕЕЗ). Ове мале државе контролишу милионе квадратних километара океана богатог туном и потенцијалним подводним минералним ресурсима. Контрола над рибарством је питање сигурности хране за целу Источну Азију.
Кинеска флота за риболов на далеким морима често улази у воде Микронезије, што доводи до тензија. Пацифичке државе су одговориле јачањем регионалне сарадње кроз Форум пацифичких острва, покушавајући да балансирају између две силе. Климатске промене су још један важан фактор: Микронезија користи своју егзистенцијалну угроженост подизањем нивоа мора да би натерала велике силе на веће концесије. „Климатска дипломатија” омогућава овим државама да буду активни субјекти, а не само пасивни објекти на геополитичкој мапи.
Како се тензије између Вашингтона и Пекинга пооштравају, Микронезија се суочава са изазовом како да сачува суверенитет док профитира од ривалитета. Постоји оправдан страх од милитаризације региона који би га могао претворити у прву линију сукоба, као што се десило 1940-их.
САД су недавно појачале свој ангажман кроз именовање специјалних изасланика и обећања о милијардама долара помоћи у оквиру обновљених COFA споразума. С друге стране, Кина наставља да „плете мрежу” кроз билатералне уговоре који заобилазе традиционалне регионалне организације. Успех или неуспех једне од ових сила у Микронезији вероватно ће одредити ко ће контролисати Пацифик у наредних педесет година.
Палау заузима специфично место у микронезијском мозаику због своје непосредне близине Југоисточној Азији и Филипинима. У контексту америчке стратегије „распоређивања снага” (force posture), Палау је постао примарна локација за развој нових војних капацитета који би могли да опстану чак и ако главне базе на Гуаму буду онеспособљене.
Инсталација тактичких радара великог домета (TACMOR) на Палауу омогућава Сједињеним Државама непрекидан надзор ваздушног простора дубоко унутар филипинског мора и према Јужном кинеском мору. Ово је кључно за рано откривање крстарећих ракета и активности кинеске авијације. Међутим, Палау је под огромним притиском Пекинга. Кина је користила „туристичко оружје”, нагли прекид долазака кинеских туриста, како би приморала владу у Корору да прекине дипломатске везе са Тајваном. Чињеница да Палау и даље одбија овај притисак чини га једним од најважнијих идеолошких и стратешких савезника Запада на Пацифику.
Док Палау служи као „очи и уши”, Маршалска Острва су „технолошка лабораторија” америчке војне доминације. Атол Кваџалејн (Kwajalein) је дом за Ronald Reagan Ballistic Missile Defense Test Site. Ово је једна од ретких локација на свету где САД могу безбедно да тестирају међуконтиненталне балистичке ракете (ICBM) које се испаљују из базе Ванденберг у Калифорнији.
Важност ове локације за глобалну нуклеарну стабилност је немерљива. Без контроле над Маршалским Острвима, амерички ракетни штит би изгубио своју примарну тест-полигону. Осим тога, историјско нуклеарно наслеђе (тестови на Бикини атолу) и данас дефинише односе ових двеју земаља. Питање еколошке ремедијације и одштете често служи као простор где Кина покушава да интервенише, нудећи „помоћ без историјског терета”, што приморава Вашингтон да константно повећава своја финансијска улагања у овај архипелаг како би задржао ексклузивно војно присуство.
Док велике силе на Микронезију гледају првенствено кроз призму војних мапа и ракетних путања, за саме државе региона примарна геополитичка тема нису ракете, већ опстанак у условима климатских промена. Микронезијске државе су развиле специфичан облик спољне политике познат као „дипломатија Плавог Пасифика”. Ова стратегија се заснива на идеји да су ове нације, иако копнено мале, заправо „велике океанске државе” које контролишу огромне делове планете.
Ексклузивне економске зоне (ЕЕЗ) Федеративних Држава Микронезије, Палауа и Маршалских Острва заједно покривају простор већи од територије Европске уније. Овај простор је богат ресурсима који су кључни за глобалну економију будућности. Пре свега, реч је о највећим светским резервама туне, које су под сталним притиском илегалне, нерегулисане и непријављене сече (IUU fishing), већином од стране кинеских рибарских флота. Заштита ових ресурса постала је питање националне безбедности. САД и Аустралија су то препознале, те кроз програме помоћи обезбеђују патролне бродове и сателитски надзор, чиме индиректно везују безбедносне структуре Микронезије за своје системе.
Други аспект је питање минералних богатстава на морском дну. Подморје Микронезије садржи ретке метале неопходне за зелену транзицију и производњу батерија за електричне аутомобиле. Овде се јавља нови фронт геополитичке борбе: ко ће добити концесије за експлоатацију дубоководних руда? Кина агресивно нуди технологију за истраживање, док западне силе покушавају да успоставе еколошке стандарде који би ограничили кинески утицај.
Коначно, климатске промене су постале најмоћније дипломатско оруђе Микронезије. Лидери попут бившег председника Маршалских Острва или Палауа јасно су ставили до знања Вашингтону и Пекингу: „Ваша помоћ у наоружању нам не значи ништа ако наша острва заврше под водом.” Овај притисак је приморао САД да у своје COFA споразуме уврсте масовна улагања у прилагођавање климатским променама. Микронезија је тако успела да претвори своју највећу слабост у полугу моћи, захтевајући од великих сила не само војну заштиту, већ и финансирање еколошке одрживости као цену за коришћење својих стратешких локација. Тиме је Микронезија постала морални компас светске политике, подсећајући велике силе да је геополитика 21. века неодвојива од екологије.
Микронезија је много више од удаљеног архипелага; она је стратешко средиште које одређује однос снага у индо-пацифичком региону. Њена важност у геополитичкој игри произилази из јединственог споја географског положаја, специфичног правног статуса према САД и огромних морских ресурса. Док се велике силе боре за утицај над овим острвима, саме државе Микронезије постају све вештије у коришћењу свог стратешког положаја за сопствени развој. Без обзира на то како ће се развијати односи САД и Кине, једно је сигурно: путеви ка светској доминацији у 21. веку неминовно воде преко тиркизних вода Микронезије. Борба за ова острва је тиха, али њен исход ће имати глобалне последице по међународни поредак, безбедност пловидбе и будућност демократије на Пацифику.
Остави коментар