Autor: msr LJiljana Dragosavljević Savin, istoričar
Vajarstvo ili skulptura je umetnost oblikovanja trodimenzionalnih oblika od najrazličitijih materijala, kao što su: kamen, mermer, drvo, metal, glina, staklo, plastika i mnogi drugi. Upravo ti različiti materijali pružaju umetniku mogućnost i širinu da se izrazi kroz različite oblike. Vajar, u stvari, umetnički oblikuje prostor. Stoga se i vajarstvo klasifikuje kao likovna, ali i plastična i prostorna umetnost. Sam termin potiče od latinske reči sculpere što znači klesati, urezivati. Veliki broj vajara smatra da su samo linija, površina i volumen, te kada se tome doda simetrija, proporcija i ritam, dovoljni da se izrazi misao i da se pretoči u skulptutru. Takve skulpture se smatraju nefigurativnim – apstraktnim vajarstvom. Kao i svaka vrsta umetnosti, i vajarstvo je prolazilo kroz različite periode i dobijalo određene osobenosti, u zavisnosti od kontinenta i kulture u kojoj je nastajalo. To je oblik umetnosti koji od umetnika zahteva fizičku snagu i veliku veštinu.
Vajarstvo nije fiksan pojam koji bi se za stalno primenio na određenu kategoriju predmeta ili aktivnosti, već se radi o nazivu jedne umetnosti koja se neprekidno razvija, menja, širi, uvrštavajući nove vrste predmeta u svoj okvir. Većina skulptura ima čisto estetski, tj. umetnički cilj. Kada skulptura, pored umetničkog, poseduje i upotrebni aspekt, može se nazvati skulpturom samo ukoliko je taj umetnički aspekt dominantniji. Ukoliko su umetnički i upotrebni aspekt balansirani, naziva se funkcionalnom skulpturom. I, naposletku, kada upotrebni aspekt prevagne, vajarstvo postaje dizajn.
Razlikujemo više tipova skulpture. Svaku skulpturu koja stoji u prostoru nazivamo puna plastika. Za razliku od nje, reljef čine ispupčenja i udubljenja izvedena na ravnoj površini koja služi kao podloga i reljef se može posmatrati samo sa prednje strane. Skulpture se dele na biste, minijaturne figure i statue. Bista prikazuje trodimenzionalni gornji deo čovekovog tela – glavu, ramena i grudi, i najčešće se radi u prirodnoj veličini. Minijaturna figura ili figurina je manjeg formata i prikazuje ljude, božanstva, predmete ili životinje. Čuveni primer je Vilendorfska Venera. Ovo je najstariji oblik skulptorskog dela. Statua predstavlja trodimenzionalni prikaz neke celine, bilo da su to ljudi, božanstva, predmeti ili životinje, i može biti sastavni deo nekog enterijera ili se nalaziti u slobodnom prostoru (spomenici, fontane, spomen-obeležja…). Posebni skulptorski elementi u arhitekturi su fasadna plastika: fasada, friz, stub.
Istorija umetnosti prati razvoj i napredak vajarske umetnosti od njihovih početaka, hiljadama godina unazad, pa sve do naših dana. Tokom vekova, oblici su menjali svoj izgled i funkciju. Veruje se da su prvi vajarski oblici nastali u primitivnom dobu i da su vezani s radnom aktivnošću čoveka i njegovim uverenjima. U starom veku, u antičkoj Grčkoj došlo je do prekretnice u razvoju ne samo umetnosti, nego i ljudske civilizacije uopšte. U antičkom vajarstvu čovek je slavljen kao mera svih stvari i dobio je božanske osobine. Izreka antičkog sofiste Protagore iz Abdere glasi: „Čovek je mera svih stvari, onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu da nisu“. Grčka skulptura je propagirala humanističku suštinu koja se ogleda i lepoti ljudskog tela i potvrđivanju značaja ljudske ličnosti. U rimskoj umetnosti portreta prvi put se jasno uočavaju lične karakteristike pojedinca i nastaje pravi karakterni portret. Prvi veliki vajari koji su preživeli u istoriji umetnosti bili su vajari stare Grčke i starog Rima – Miron, Fidija, Skopas, Poliklet, Lisip, Praksitel. Čuvena dela starog veka su „Nika sa Samotrake“ („Krilata pobeda“) i „Venera sa Milosa“, koje se danas nalaze u Luvru. Vrhunski artefakt iz ere faraona u Egiptu je bista kraljice Nefertiti, koja se sastoji od jednog komada krečnjaka. Danas se čuva u muzeju Altes u Berlinu.
Srednjovekovna skulptura postala je dopuna arhitekturi i ukrašavanju arhitektonskih elemenata. Religija je dominirala u umetničkim stilovima, formama i izboru motiva. Gotska skulptura uglavnom je ukrašavala katedrale, dok baroknu skulpturu možemo naći na svim mogućim mestima – u unutrašnjosti građevina, u crkvama, po stepeništima i dvoranama palata i dvoraca, i spolja, uz portale, pod balkonima, po krovovima, izranjaju iz fontana i brojnih javnih spomenika na trgovima gradova. Renesansna skulptura će ponovo otkriti savršenstvo antičkog vajarstva. Jedan od vrhunaca renesanse su Mikelanđelove skulpture, pune titanske snage i intenzivne drame – „David“, „Mojsije“, „Uskrsnuli rob“, „Umirući rob“, „Pieta“. U ovoj epohi izazov umetnicima su skulpture sa konjima, portreti i biste poznatih ličnosti, kao i sitna plastika i medalje. Kraj 19. veka obeležio je francuski vajar Ogist Roden, čija su najpoznatija dela „Građani Kalea“, „Mislilac“, „Poljubac“. Kada su Rodena pitali kako stvara statue, vajar je ponovio reči velikog Mikelanđela: „Uzimam blok mermera i odsečem sve suvišno sa njega.“
Polovinom 19. veka javlja se otpor i kritika klasicizma i akademskog shvatanja umetnosti. Upravo tu nalazimo začetke moderne skulpture. Želja za oslobađanjem umetnika u izboru teme ili predmeta predstavljanja, kao i istraživanju likovnih elemenata, izvršila je revolucionaran uticaj na vajarstvo. Prvi koji je usvojio ove nove stavove bio je Ogist Roden.
U najprepoznatljivije statue na svetu definitivno spada „Kip slobode“, simbol NJujorka i Sjedinjenih Američkih Država. To je spomenik koji je Francuska poklonila narodu Amerike 1886. godine. Sama statua je visoka 46,5 metara, a postolje još 46,9 metara. Ukupna težina iznosi 225 tona. Materijal od koga je izrađena je bakar, koji je vremenom oksidirao, i zato danas ova statua ima zelenu boju. Ona predstavlja personifikaciju slobode, rimsku boginju Libertas. U podignutoj desnoj ruci drži baklju, dok joj je u levoj ruci tabula ansata, na kojoj je napisan datum potpisivanja Američke deklaracije o nezavisnosti, 4. jul 1776. godine. Ispod nogu leži pokidani lanac koji simbolizuje sticanje slobode. Statua „Male sirene“ u Kopenhagenu, iz 1913. godine, jedna je od najdugovečnijih u svetu. Više puta je lomljena i sečena na komade. Najstarija sačuvana skulptura u Gizi je „Velika sfinga“, koja leži na obali Nila. Ovo je monolitan rad, isklesan od krečnjačke stene. Lice kipa lava ima portretnu sličnost sa jednim od egipatskih faraona. Najmisterioznija statua na katalonskom groblju Poblenou zove se „Poljubac smrt“, nepoznatog vajara. Kip „Hrista Spasitelja“ stoji u Rio de Ženeiru i simbol je Brazila. Podignut je 1931. godine i visok 38 metara, a 700 metara iznad nivoa mora. Najveća statua na svetu je statua „Maitreje Bude“ u Kini, visoka 71 metar i uklesana pravo u stenu. U Nepalu se u 21. veku pojavila moderna statua boga Šive, visoka 43 metra. Na Uskršljim ostrvima se nalazi 850 monolitnih kamenih statua, od kojih su neki dugi preko 6 metara i teški 20 tona. Minijaturni goli dečak od bronze, koji mokri u bazen, tzv. „Maneken Pis“, čuvena je statua – fontana u Briselu. Smatra se da je nastao u 15. veku i više puta je bio kidnapovan. U Čikagu se nalazi velika „bezimena skulptura“, težine 162 tone i visine 15 metara. Autor ovog dela je Pikaso. Britanski vajar Henri Mur, po nekima najveći majstor 20. veka, tvorac je skulpture „Dva oblika“, koja je odraz modernosti ili, kako ju je sam autor nazvao, „nove estetike”. Sve nabrojane skulpture su, kao i mnoge druge, remek-dela vajarske umetnosti.
U Srbiji vajarstvo gotovo da nije ni postojalo sve do polovine 19. veka. Izuzetak čini crkvena ornamentika i narodna plastika. Glavni uzrok sporijeg razvoja vajarstva na našim prostorima je stav srpske pravoslavne crkve, koja nije odobravala skulpture svetaca, scena iz Biblije i drugih religioznih tema. Osim toga, srpsko društvo vekovima pre toga bilo je okrenuto ka literarnom i narativnom, kao osnovnoj pretpostavci umetnosti. Da bi vajarstvo postalo samostalna likovna disciplina, na srpskoj umetničkoj sceni trebali su se pojaviti vajari, školovani na evropskim likovnim akademijama (Beč, Minhen, Pariz). Dakle, do promena je došlo jačanjem svetovnog građanskog društva i njegovim sve većim uplivom u umetnost. Istorija srpskog vajarstva počinje da se afirmiše u podneblju akademizma, odnosno neoklasicizma, romantizma, realizma, verizma i simbolizma. Među prve javne spomenike u modernoj Srbiji spada krst na Vračaru koji je podigao Gligorije Vozarević 1847. i Spomenik oslobodiocima Beograda u 1806. godini, koji je podigao knez Aleksandar Karađorđević 1848. godine. Značajna godina za srpsko vajarstvo je 1882. Tada je podignut Spomenik knezu Mihajlu i otvorena je samostalna izložba Petra Ubavkića.
Rodonačelnikom srpskog vajarstva smatra se Petar Ubavkić (1852‒1910), koji vremenski i poetički pripada klasicizmu, s primesom romantizma i težnjom ka naturalizmu. Školovao se u Minhenu i Rimu. NJegova najznačajnija dela su „Ciganka“ (1885), „Kraljica Natalija“ (1887), „Vuk Karadžić“ (1889). Druga dvojica značajnih vajara su Đorđe Jovanović (1861‒1953) i Simeon Roksandić. Jovanović je uradio preko 300 dela i to uglavnom u neoklasicističkom stilu. Roksandić je sa svojim skulpturama mnogo topliji i bliži, nego što su to dela Petra Ubavkića i Đorđa Jovanovića. Na njegovim skulpturama nije u tolikoj meri utvrđena akademska šema. Samim tim i njegovo osećanje života i forme je mnogo prisnije i življe. Dve njegove najpoznatije skulpture su „Ribar (fontana na Kalemegdanu) i „Dečak sa razbijenim krčagom“ (Čukur česma).
Možemo reći da istorija srskog vajarstva počinje tek krajem 19. i početkom 20. veka i to pod uticajem akademizma i neoklasicizma, romantizma, realizma, verizma i simbolizma i početka nečega što se može naslutiti kao impresionističko. Akademizam će u Srbiji trajati od 1870. do 1920. godine. Sve do treće decenije 20. veka nema bitijih promena, a onda se javlja avangardizam. Četvrtu deceniju je obeležio realizam, intimizam i socijalna umetnost. Čuveni vajar tog doba je Toma Rosandić (1878‒1958), a njegovo najpoznatije delo je skulptura „Igrali se konji vrani“, koja je izrađena od bronze i postavljena ispred tadašnje Skupštine u Beogradu, 1939. godine. Čuveni vajar Ivan Meštrović (1883‒1962) izvajao je brojne skulpture po narudžbini kraljevske dinastije Karađorđević. U njegova najpoznatija dela ubrajaju se: „Zahvalnost Francuskoj“,„Spomenik pobedniku“ i „Anđeo smrti“ na Kalemegdanu; „Neznani junak“ na Avali; „Spomenik Svetozara Miletića“ u Novom Sadu; „Spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju“ u Sremskoj Kamenici“; „Nikola Tesla“ dve identične staue jedna u Beogradu, a druga na Nijagari; „NJegošev mauzolej“ na Lovćenu; „Miloš Obilić“, „Kosovka devojka“, „Kraljević Marko“, „Udovica“ u Narodnom muzeju u Beogradu… Vajari koji su živeli i radili u tom vremenu su: Sreten Stojanović, Stevan Bodnarov, Živojin Lukić, Petar Palavičini, Risto Stijović, Dušan Jovanović Đukin. Peta decenija je doba socijalističkog angažovanog realizma. Posle pedesetih godina prošlog veka dolazi do konceptualnog preloma i nastupa novo doba srpske skulpture. Najznačajniji vajari tog vremena su: Dobrilo Đorđević, Oto Jovan Logo, Jovan Kratovhil, Kosta Bogdanović, Tomislav Kauzlarić, Velizar Mihić, Miloš Sarić…
Modernu skulpturu karakteriše veliki broj pravaca i shvatanja vajarstva i udaljavanje od tradicionalnih formi i načina stvaranja. Uvode se novi materijali, kako klasični, tako i oni koje je stvorila tehnološka civilizacija. Angažuju se sve moći čoveka – graditeljske, afektivne i ideološke. I ono što je veoma značajno, na srpsku vajarsku scenu suvereno stupaju žene vajarke. Sve do perioda posle Drugog svetskog rata žene su u skulpturi prisutne jedino kao tema – portret, stajaća figura, ležeći akt. Važio je mit da je vajarstvo „gruba muška stvar“. Važile su predrasude da žene zbog svoje fizičke konstitucije ne mogu biti dobri vajari, pogotovo u materijalu koji zahteva fizičku snagu (kamen). Danas su te predsrasude prevaziđene. Naše značajne vajarke su: Vida Jocić (pionirka novog pristupa figuraciji, lomljenje ljudske figure na njene sastavne delove), Olga Jančić (nov tretman zatvorene forme), Jelisaveta Šober, Olga Jevrić (otvorena forma; prva i jedina žena-vajar redovni član SANU), Lidija Mišić (murovska „skulptura na rupe“), Mira Jurišić (arhitektonska skulptura i obrada teksture), Ana Bešlić (poliester i primena boja), NJerka Šibenik, Nada Alavanja (drečeće boje), u drvetu su radile Marina Vasiljević Kujundžić, Olivera Dautović, Venija Vučinć Turinski, Željka Momirov, mlađe vajarke pristalice eksperimenta Darija Kacić, Gordana Kaljalović i druge. Čitav niz umetnika učestvovao je u stvaranju, razvoju i afirmaciji srpskog modernog vajarstava i njegovog preobražaja u današnji postmodernizam.
Ostavi komentar