Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар
Вајарство или скулптура је уметност обликовања тродимензионалних облика од најразличитијих материјала, као што су: камен, мермер, дрво, метал, глина, стакло, пластика и многи други. Управо ти различити материјали пружају уметнику могућност и ширину да се изрази кроз различите облике. Вајар, у ствари, уметнички обликује простор. Стога се и вајарство класификује као ликовна, али и пластична и просторна уметност. Сам термин потиче од латинске речи sculpere што значи клесати, урезивати. Велики број вајара сматра да су само линија, површина и волумен, те када се томе дода симетрија, пропорција и ритам, довољни да се изрази мисао и да се преточи у скулптутру. Такве скулптуре се сматрају нефигуративним – апстрактним вајарством. Као и свака врста уметности, и вајарство је пролазило кроз различите периоде и добијало одређене особености, у зависности од континента и културе у којој је настајало. То је облик уметности који од уметника захтева физичку снагу и велику вештину.
Вајарство није фиксан појам који би се за стално применио на одређену категорију предмета или активности, већ се ради о називу једне уметности која се непрекидно развија, мења, шири, уврштавајући нове врсте предмета у свој оквир. Већина скулптура има чисто естетски, тј. уметнички циљ. Када скулптура, поред уметничког, поседује и употребни аспект, може се назвати скулптуром само уколико је тај уметнички аспект доминантнији. Уколико су уметнички и употребни аспект балансирани, назива се функционалном скулптуром. И, напослетку, када употребни аспект превагне, вајарство постаје дизајн.
Разликујемо више типова скулптуре. Сваку скулптуру која стоји у простору називамо пуна пластика. За разлику од ње, рељеф чине испупчења и удубљења изведена на равној површини која служи као подлога и рељеф се може посматрати само са предње стране. Скулптуре се деле на бисте, минијатурне фигуре и статуе. Биста приказује тродимензионални горњи део човековог тела – главу, рамена и груди, и најчешће се ради у природној величини. Минијатурна фигура или фигурина је мањег формата и приказује људе, божанства, предмете или животиње. Чувени пример је Вилендорфска Венера. Ово је најстарији облик скулпторског дела. Статуа представља тродимензионални приказ неке целине, било да су то људи, божанства, предмети или животиње, и може бити саставни део неког ентеријера или се налазити у слободном простору (споменици, фонтане, спомен-обележја…). Посебни скулпторски елементи у архитектури су фасадна пластика: фасада, фриз, стуб.
Историја уметности прати развој и напредак вајарске уметности од њихових почетака, хиљадама година уназад, па све до наших дана. Током векова, облици су мењали свој изглед и функцију. Верује се да су први вајарски облици настали у примитивном добу и да су везани с радном активношћу човека и његовим уверењима. У старом веку, у античкој Грчкој дошло је до прекретнице у развоју не само уметности, него и људске цивилизације уопште. У античком вајарству човек је слављен као мера свих ствари и добио је божанске особине. Изрека античког софисте Протагоре из Абдере гласи: „Човек је мера свих ствари, оних које јесу да јесу, а оних које нису да нису“. Грчка скулптура је пропагирала хуманистичку суштину која се огледа и лепоти људског тела и потврђивању значаја људске личности. У римској уметности портрета први пут се јасно уочавају личне карактеристике појединца и настаје прави карактерни портрет. Први велики вајари који су преживели у историји уметности били су вајари старе Грчке и старог Рима – Мирон, Фидија, Скопас, Поликлет, Лисип, Праксител. Чувена дела старог века су „Ника са Самотраке“ („Крилата победа“) и „Венера са Милоса“, које се данас налазе у Лувру. Врхунски артефакт из ере фараона у Египту је биста краљице Нефертити, која се састоји од једног комада кречњака. Данас се чува у музеју Алтес у Берлину.
Средњовековна скулптура постала је допуна архитектури и украшавању архитектонских елемената. Религија је доминирала у уметничким стиловима, формама и избору мотива. Готска скулптура углавном је украшавала катедрале, док барокну скулптуру можемо наћи на свим могућим местима – у унутрашњости грађевина, у црквама, по степеништима и дворанама палата и двораца, и споља, уз портале, под балконима, по крововима, израњају из фонтана и бројних јавних споменика на трговима градова. Ренесансна скулптура ће поново открити савршенство античког вајарства. Један од врхунаца ренесансе су Микеланђелове скулптуре, пуне титанске снаге и интензивне драме – „Давид“, „Мојсије“, „Ускрснули роб“, „Умирући роб“, „Пиета“. У овој епохи изазов уметницима су скулптуре са коњима, портрети и бисте познатих личности, као и ситна пластика и медаље. Крај 19. века обележио је француски вајар Огист Роден, чија су најпознатија дела „Грађани Калеа“, „Мислилац“, „Пољубац“. Када су Родена питали како ствара статуе, вајар је поновио речи великог Микеланђела: „Узимам блок мермера и одсечем све сувишно са њега.“
Половином 19. века јавља се отпор и критика класицизма и академског схватања уметности. Управо ту налазимо зачетке модерне скулптуре. Жеља за ослобађањем уметника у избору теме или предмета представљања, као и истраживању ликовних елемената, извршила је револуционаран утицај на вајарство. Први који је усвојио ове нове ставове био је Огист Роден.
У најпрепознатљивије статуе на свету дефинитивно спада „Кип слободе“, симбол Њујорка и Сједињених Америчких Држава. То је споменик који је Француска поклонила народу Америке 1886. године. Сама статуа је висока 46,5 метара, а постоље још 46,9 метара. Укупна тежина износи 225 тона. Материјал од кога је израђена је бакар, који је временом оксидирао, и зато данас ова статуа има зелену боју. Она представља персонификацију слободе, римску богињу Либертас. У подигнутој десној руци држи бакљу, док јој је у левој руци tabula ansata, на којој је написан датум потписивања Америчке декларације о независности, 4. јул 1776. године. Испод ногу лежи покидани ланац који симболизује стицање слободе. Статуа „Мале сирене“ у Копенхагену, из 1913. године, једна је од најдуговечнијих у свету. Више пута је ломљена и сечена на комаде. Најстарија сачувана скулптура у Гизи је „Велика сфинга“, која лежи на обали Нила. Ово је монолитан рад, исклесан од кречњачке стене. Лице кипа лава има портретну сличност са једним од египатских фараона. Најмистериознија статуа на каталонском гробљу Побленоу зове се „Пољубац смрт“, непознатог вајара. Кип „Христа Спаситеља“ стоји у Рио де Женеиру и симбол је Бразила. Подигнут је 1931. године и висок 38 метара, а 700 метара изнад нивоа мора. Највећа статуа на свету је статуа „Маитреје Буде“ у Кини, висока 71 метар и уклесана право у стену. У Непалу се у 21. веку појавила модерна статуа бога Шиве, висока 43 метра. На Ускршљим острвима се налази 850 монолитних камених статуа, од којих су неки дуги преко 6 метара и тешки 20 тона. Минијатурни голи дечак од бронзе, који мокри у базен, тзв. „Манекен Пис“, чувена је статуа – фонтана у Бриселу. Сматра се да је настао у 15. веку и више пута је био киднапован. У Чикагу се налази велика „безимена скулптура“, тежине 162 тоне и висине 15 метара. Аутор овог дела је Пикасо. Британски вајар Хенри Мур, по некима највећи мајстор 20. века, творац је скулптуре „Два облика“, која је одраз модерности или, како ју је сам аутор назвао, „нове естетике”. Све набројане скулптуре су, као и многе друге, ремек-дела вајарске уметности.
У Србији вајарство готово да није ни постојало све до половине 19. века. Изузетак чини црквена орнаментика и народна пластика. Главни узрок споријег развоја вајарства на нашим просторима је став српске православне цркве, која није одобравала скулптуре светаца, сцена из Библије и других религиозних тема. Осим тога, српско друштво вековима пре тога било је окренуто ка литерарном и наративном, као основној претпоставци уметности. Да би вајарство постало самостална ликовна дисциплина, на српској уметничкој сцени требали су се појавити вајари, школовани на европским ликовним академијама (Беч, Минхен, Париз). Дакле, до промена је дошло јачањем световног грађанског друштва и његовим све већим упливом у уметност. Историја српског вајарства почиње да се афирмише у поднебљу академизма, односно неокласицизма, романтизма, реализма, веризма и симболизма. Међу прве јавне споменике у модерној Србији спада крст на Врачару који је подигао Глигорије Возаревић 1847. и Споменик ослободиоцима Београда у 1806. години, који је подигао кнез Александар Карађорђевић 1848. године. Значајна година за српско вајарство је 1882. Тада је подигнут Споменик кнезу Михајлу и отворена је самостална изложба Петра Убавкића.
Родоначелником српског вајарства сматра се Петар Убавкић (1852‒1910), који временски и поетички припада класицизму, с примесом романтизма и тежњом ка натурализму. Школовао се у Минхену и Риму. Његова најзначајнија дела су „Циганка“ (1885), „Краљица Наталија“ (1887), „Вук Караџић“ (1889). Друга двојица значајних вајара су Ђорђе Јовановић (1861‒1953) и Симеон Роксандић. Јовановић је урадио преко 300 дела и то углавном у неокласицистичком стилу. Роксандић је са својим скулптурама много топлији и ближи, него што су то дела Петра Убавкића и Ђорђа Јовановића. На његовим скулптурама није у толикој мери утврђена академска шема. Самим тим и његово осећање живота и форме је много присније и живље. Две његове најпознатије скулптуре су „Рибар (фонтана на Калемегдану) и „Дечак са разбијеним крчагом“ (Чукур чесма).
Можемо рећи да историја срског вајарства почиње тек крајем 19. и почетком 20. века и то под утицајем академизма и неокласицизма, романтизма, реализма, веризма и симболизма и почетка нечега што се може наслутити као импресионистичко. Академизам ће у Србији трајати од 1870. до 1920. године. Све до треће деценије 20. века нема битијих промена, а онда се јавља авангардизам. Четврту деценију је обележио реализам, интимизам и социјална уметност. Чувени вајар тог доба је Тома Росандић (1878‒1958), а његово најпознатије дело је скулптура „Играли се коњи врани“, која је израђена од бронзе и постављена испред тадашње Скупштине у Београду, 1939. године. Чувени вајар Иван Мештровић (1883‒1962) извајао је бројне скулптуре по наруџбини краљевске династије Карађорђевић. У његова најпознатија дела убрајају се: „Захвалност Француској“,„Споменик победнику“ и „Анђео смрти“ на Калемегдану; „Незнани јунак“ на Авали; „Споменик Светозара Милетића“ у Новом Саду; „Споменик Јовану Јовановићу Змају“ у Сремској Каменици“; „Никола Тесла“ две идентичне стауе једна у Београду, а друга на Нијагари; „Његошев маузолеј“ на Ловћену; „Милош Обилић“, „Косовка девојка“, „Краљевић Марко“, „Удовица“ у Народном музеју у Београду… Вајари који су живели и радили у том времену су: Сретен Стојановић, Стеван Боднаров, Живојин Лукић, Петар Палавичини, Ристо Стијовић, Душан Јовановић Ђукин. Пета деценија је доба социјалистичког ангажованог реализма. После педесетих година прошлог века долази до концептуалног прелома и наступа ново доба српске скулптуре. Најзначајнији вајари тог времена су: Добрило Ђорђевић, Ото Јован Лого, Јован Кратовхил, Коста Богдановић, Томислав Каузларић, Велизар Михић, Милош Сарић…
Модерну скулптуру карактерише велики број праваца и схватања вајарства и удаљавање од традиционалних форми и начина стварања. Уводе се нови материјали, како класични, тако и они које је створила технолошка цивилизација. Ангажују се све моћи човека – градитељске, афективне и идеолошке. И оно што је веома значајно, на српску вајарску сцену суверено ступају жене вајарке. Све до периода после Другог светског рата жене су у скулптури присутне једино као тема – портрет, стајаћа фигура, лежећи акт. Важио је мит да је вајарство „груба мушка ствар“. Важиле су предрасуде да жене због своје физичке конституције не могу бити добри вајари, поготово у материјалу који захтева физичку снагу (камен). Данас су те предсрасуде превазиђене. Наше значајне вајарке су: Вида Јоцић (пионирка новог приступа фигурацији, ломљење људске фигуре на њене саставне делове), Олга Јанчић (нов третман затворене форме), Јелисавета Шобер, Олга Јеврић (отворена форма; прва и једина жена-вајар редовни члан САНУ), Лидија Мишић (муровска „скулптура на рупе“), Мира Јуришић (архитектонска скулптура и обрада текстуре), Ана Бешлић (полиестер и примена боја), Њерка Шибеник, Нада Алавања (дречеће боје), у дрвету су радиле Марина Васиљевић Кујунџић, Оливера Даутовић, Венија Вучинћ Турински, Жељка Момиров, млађе вајарке присталице експеримента Дарија Кацић, Гордана Каљаловић и друге. Читав низ уметника учествовао је у стварању, развоју и афирмацији српског модерног вајарстава и његовог преображаја у данашњи постмодернизам.
Остави коментар