УЗРОЦИ КУРУЧКОГ РАТА И ПОЧЕТАК ВОЈНИХ ОПЕРАЦИЈА 1703. ГОДИНЕ

13/10/2021

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

У годинама које су претходиле ослобођењу Угарске од турске власти, у тзв. Горњој Мађарској трајао је вишедеценијски противхабзбуршки илу „куручки“ рат, предвођен од стране кнеза Ференца Ракоција I од 1670. до 1676. године и Имре Текелија (Thököly, Tököly, Tökölli Imre) од 1678. до 1785. године, који је заправо представљао одговор на реакцију Бечког двора против носилаца и вођа чувене Вешелењијеве завере. Поменути покрет у највећој мери је угушен 1685. године заједно са одступањем турских снага пред надирањем царских трупа у Великом бечком рату. Међутим, готово да ниједан од узрока појаве незадовољства мађарских сталежа и самог „ребелијантског духа“ и покрета против хабзбуршке власти, чак ни после ослобођења Мађарске од турске власти, није био отклоњен. Новоослобођене области стављене су под управу Дворског ратног савета, односно комисије која је основана у оквиру Дворске коморе под називом Комисија за новоосвојене области (Neoacquisita Comissio), што је у ствари представљало директну повреду традиције мађарског државноправног уређења и дерогацију ингеренција мађарских сталежа и њиховог „устава“. Некадашњи земљишни велепоседници, односно потомци властеле који су након успоставе османлијске власти над великим деловима средњовековне Угарске били приморани да напусте своје поседе, имали су обавезу да у немогуће кратком року докажу своје власништво уколико су желели да обнове своја неспорна имовинска и облигациона права над њиховим баштинама. Узгред, за повратак власништва над датим поседима неопходан услов је био и посведочена лојалност мађарског племића хабзбуршкој династији, као и плаћање пореза у висини од 10% вредности саме земљишне имовине. У складу са поменутим чињеницама, веома мали број некадашњих власника је успео да задовољи наведене критеријуме, па су бројна властелинства у ослобођеним деловима Угарске дошли у посед Двору лојалних, често страних војних заповедника, „лифераната“, коморских снабдевача војске провијантом, и других. Промењена је унутрашња социјална структура високог племства у Угарској и управо је ту чињеницу Бечки двор желео да искористи како би ослабио увек непоуздане, а често отпорне снаге мађарског племства.

Такође, у циљу стабилизације државне управе, Двор је одлучио да оствари што је могуће већу конфесионалну унификованост мађарског становништва, наравно у корист римокатоличке вероисповести. Већ од 1701. године било је забрањено јавно исповедање протестанстке конфесије у ослобођеним областима Угарске, а унијатска политика римокатоличке јерархије добила је велики и агресивни замах у земљама где је православна вера била доминатна и то пре свих у румунским и русинским етничким заједницама. Креатор и најпознатији протагониста поменутог великог подухвата Римокатоличке цркве у Хабзбуршкој монархији у датом временском периоду био је чувени кардинал, естергомски и калочки надбискуп Леополд Колонић. Остао је упамћен по ауторству над нацртом Дворске комисије за материјалну и духовну обнову Угарске 1689. године (Einrichtungswerkdes Königreichs Hungarn) на основу којег је Бечки двор усвојио мере о „припитомљавању на буну и одбрану своје слободе увек спремну мађарску крв“. Када је у годинама после гушења Вешелењијеве завере постављен за председника Угарске краљевске дворске коморе 1673. године, Кардинал Колонић је усвојио становиште према коме је био неопходан суров обрачун хабзбуршке државе са Мађарима и то путем спровођења насилне рекатолизације и владарског апсолутизма. Тада је забележна и његова максима која је у ушима мађарских сталежа одзвањала све до слома Хабзбуршке монархије: „Ја ћу Мађарску претворити у роба, затим у просјака и коначно у католика“. Мере, које су усвојене без пристанка мађарских сталежа, подразумевале су постепену, потпуну или бар делимичну германизацију Угарске и то спровођењем масовне колонизације Немаца уз сузбијање ширења постојећих кругова протестантских заједница које ће у коначници бити и дефинитивно уништене наведеном рекатолизацијом свих слојева друштва. Упркос чињеници да су поменуте мере заправо биле усмерене ка свеобухватној технолошко-привредној и политичкој реформи и модерницзацији мађарског друштва, његови сталежи исте су дочекали са страховитим негодовањем и отпором. Поставља се питање због чега? Можемо ли на прави начин да сагледамо суштинску природу незадовољства мађарских сталежа поменутим мерама Бечког двора?

Наједноставије образложење можемо да пронађемо у мишљењу да је Хабзбуршка монархија представљала једну „скрпљену“ творевину, а не државу која свој настанак и развој дугује извесним закономерностима повесних процеса у датом временском, просторном и друштвеном оквиру. Сам појам „скрпљене државе“ у себи носи сазнање да је реч о заједници дубоких противречности и готово нерешивих изазова у свим областима егзистенције друштва у целини. Буру незадовољства мађарских феудалних кругова изазвала је и намера Двора, изражена у Нацрту, да се угарско племство опорезује и то у околностима оснивања нових, из угарске државне територије издвојених, граничних појаса посебно у Потисју и Поморишју, где је живело, царским привилегијама прилично заштићено, махом српско крајишко становништво. У наведеном контексту посматрано, потпуно је јасно да су дате привилегије српском етносу осигурале незаобилазан војни и политички значај, као и повлашћени социјално-економски и правни положај у односу на спахијско подложничко становништво у околним жупанијама. Такође, смрт последњег мушког члана шпанске гране династије Хабзбург покренула је дуготрајни и исцрпљујући Рат за шпанско наслеђе (1701-1714) који је у Угарској изазвао безобзирно утеривање пореза и контрибуција, неописиве патње свих слојева друштва под теретом понашања царских трупа, али и проблеме настале у вези са обавезама сељаштва да војсци обезбеди превоз и коначиште. Дезавуисање ингеренција и државног суверенитета оличених у дискреционим правима сталешких органа управе Краљевине Угарске, као и насилна рекатолизација и економски, заправо контрибуцијски притисак на све слојеве друштва изазвали су нови устанак мађарске нације против Бечког двора.

На чело устанка постављен је кнез Ференц Ракоци II, син кнеза Ференца Ракоција I и Јелене Зринске. Мађарском етносу, а вероватно и Бечком двору изгледало је као да је судбина предодредила Ракоција за вожда нове „угарске ребелије“. Наиме, његов отац Ференц Ракоци I био је вођа антихабзбуршког устанка у Горњој Угарској, а очух Имре Текели предводник куручког покрета од 1678. до 1685. године, па чак и владар Османлијском царству вазалне кнежевине Средње Мађарске (1682-1685). Ракоцијев деда Петар Зрински погубљен је од стране Бечког двора 1671. године због учешћа у Вешелењијевој завери. Такође, његова мајка доказала се као доследан борац против бечке политике хабзбуршког апсолутизма и у годинама после слома покрета куруца и Кнежевине Средње Мађарске. Све до 1688. године са мањим бројем присталица успевала је да одржи последње упориште куруца – тврђаву Мункач. Детињство и младост Ференца Ракоција обележена је великим духовним утицајем католичког мистицизма оличеног у стицању образовања и првих корака у политичком профилисању личности од стране језуита предвођених Леполодом Колонићем. Лојалност династији и римокатоличкој вери представљали су окоснице васпитања и духовног профила или димензије личности младог Ракоција све до његовог повратка у отаџбину 1694. године. По доласку у земљу, овај представник и потомак најбогатије и најугледније мађарске властеоске породице, убрзо се приближио политичким схватањима противхабзбуршки настројеног племства. Ускоро је постао свестан изузетно тешког положаја свих слојева мађарског друштва који су од њега, пак тражили да својим примером и акцијом стане на пут тежњама и поступцима Бечког двора. Након неуспелог покушаја завере из 1700. године (када је чак био ухапшен и осуђен на смрт), Ракоци је успео да побегне у Пољску код свог пријатеља грофа Миклоша Берчењија (Bercsényi Miklós). Међутим, од противхабзбуршке акције није одустао, већ је одлучно приступио припремама новог подухвата посебно у домену прибављања подршке тадашњих европских сила за „мађарско питање“, у првом реду Француске Луја XIV са којим је био и у родбинским релацијама.

Упркос чињеници да његов подухват историографија терминолошки често карактерише као „куручки рат“ или „покрет куруца“, Ракоци није посебно уважавао нерегуларне војне снаге нити је имао великог поштовања према „герилском“ или „куручком“ начину ратовања и живота. Све до 1703. године одбијао је захтеве Текелијевих следбеника и сељаштва са горње Тисе да покрене устанак, условљавајући почетак истог недвосмисленом подршком француских војних и политичких снага. У пролеће 1703. године Ракоцију у Пољској стигао је драматичан захтев из Мађарске да одмах покрене буну. У повољном међународном односу снага Ракоци је пристао на подизање устанка, а за поменути чин добио је велику подршку пољских магната и изасланика француског краља. Ускоро, Ференц Ракоци је у отаџбину послао ратне заставе на којима је стајало гесло „Са Богом за домовину и слободу“ („Cum Deo pro Patria et Libertate“), а уз барјаке упућен је и општи позив за све Мађаре, без обзира на социјалну, конфесионалну, политичку и сталешку припадност да се одмах дигну на оружје. Још пре његовог доласка у Угарску избио је устанак. На угарско-пољској граници 16. јуна 1703. године, Ференца Ракоција дочекала је једна мала група огорчених сељака, у броју од свега стотињак будућих ратника. Наведена групица сељака, куруца, за неколико недеља повећала је свој број на више хиљада одлучних ребелијаната. Устанак куруца отпочео је свом силином, а на његовом челу стајао је један од најугледнијих угарских магната. Време парадокса тек је долазило.

Ракоцијев устанак подржали припадници нижег и средњег осиромашеног племства Краљевине Угарске, чији су преци у претходним генерацијама, деценијама, па и вековима услед отоманске окупације изгубили своје земљишне поседе и сада су очекивали одређени вид реституције изгубљене имовине или макар поједине ретрибутивне мере за услуге које су пружали интересима династије Хабзбург. Такође, мађарском покрету пришли су и хајдуци из слободних краљевских градова, као и сеоско русинско и словачко становништво са Ракоцијевих поседа у Горњој Мађарској. Парадоксално, као припадници истог покрета, у једном политичком и војном опсегу или оквиру, нашли су се припадници племства, слободног и зависног сељаштва, грађани слободних краљевских градова калвинистичке, али делом и римокатоличке конфесије. У конфесионално-етничком погледу, јединице куручке војске чинили су припадници мађарске заједнице калвинистичке вероисповести, али морамо да нагласимо да Покрет није обухватио све Мађаре. Савременици и историјски извори сведоче о Мађарима у Сентешу које су 1710. године помагали српски граничари из Поморишја у њиховом отпору куручким ребелијантима. Припадници високог племства (који у етничком погледу нису увек припадали мађарском етносу, али су у социо-политичком смислу чинили основу виших слојева „угарске политичке нације“), магнати, углавном су се оградили од учешћа у подршци Ференцу Ракоцију млађем. Међутим, било је примера одступања од ових „социјалних постулата“ друштвене структуре Ракоцијевог устанка. Тако је, нпр. један од првих угледнијих људи који су приступили куруцима био сатмарски жупан Шандор Карољи (Sándor Károlyi de Nagykároly). Прву већу чету куруца окупио је управо овај мађарски племић. Првих месеци устанак је имао изразито „куручки“ карактер, али већ од јесени исте године покрету се придружио већи део племства, жупанијских чиновника, аристократије, али и градског становништва источног дела Угарске. Окосницу Ракоцијевих трупа чинили су припадници некадашњих Текелијинх куручких одреда, најамници плаћани новцем добијеним из Француске, хајдуци, демобилисани војници и кметови. Покретом су руководили припадници племићког сталежа, а сам покрет, у почетку са изразитим особинама „сељачког рата“ убрзо је прерастао у праву општедруштвену ослободилачку војну.Упоредо са омасовљавањем Ракоцијевих војних снага, на тлу „куручке“ Мађарске започет је процес формирања паралелног државног апарата правно заснованог на прописима које је усвајала нова, устаничка власт. Наведени процеси почели су да дају видљиве резултате и у самом рату. Куруци су успели да сузбију нападе, а потом и да отерају војску генерала Леополда Шлике, а већ 24. децембра 1703. године генерал Шандор Карољи заузео је утврђења за одбрану Беча код Маршега.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Гавриловић, Славко, О борби Срба у Хабсбуршкој монархији за политичко-територијалну аутономију (1690-1850), Зборник Матице српске за историју, год XXII, бр. 43(1991): 9.

Гавриловић,Славко, Исаија Ђаковић, архимандрит гргетешки, епископ јенопољски и митрополит крушедолски, Зборник Матице српске за историју, год. XXXVII, бр. 74 (2006): 9.

Јакшић, Милутин, Природа преласка Срба у Угарску 1690. и привилегија, Летопис Матице српске, гoд. LXXVII, књига 206, свеска II (1901): 16-27.

Костић, Мита, О постанку и значењу тзв. „Инвитаторије Леополда I балканским народима од 6. априла 1690, Историјски часопис САН, год. IV, том 3 (1951): 144-156.

Попов, Душан, Сеобе Срба, Енциклопедија Новог Сада, уредник Душан Попов, 310-315. Нови Сад: Новосадски клуб, Д. о. о. „Дневник“, 2004.

Руварац, Димитрије, Српски Сион, 1907, 438.

Стојановић, Љубомир, Стари српски записи и натписи. Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, уредник Љубомир Стојановић, 452-453, 455. Београд: Српска краљевска академија, 1903.

СтоячковићЪ, АлександерЪ, Черте живота народа србскогЪ у унгарскимЪ областима, одЪ времена, кадЪ су Мађари у ове дошли, па до славногЪ доба воскресенія Войводовине Сербіє, или одЪ године 895-1848, СЪ ДодаткомЪ, садржаваюћимЪ и себи за права овостранскогЪ Народа СрбскогЪ найважнія писма и повластице найновієгЪ времена, Списао и издао АлександерЪ СтоячковићЪ.Беч: Писмены ЄрменскогЪ Монастыра, 1849.

Стеван, Симеоновић Чокић, Српске привилегије. Зборник Војводина II, уредник Душан Ј. Поповић, 57. Нови Сад: Историско друштво у Новом Саду, 1939.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања