Аутор: Жељко Ињац, новинар
Некада, не баш у тако давној прошлости, узори српског друштва су били светитељи, а мерило успеха – светост. Узор није био онај ко је имао највише новца или моћи, већ онај ко је највише личио на Христа и на Светога Саву: свештеник, учитељ, старац, родитељ. Људи су поштовали оне који су својим животом, а не речима, сведочили истину, веру, поштење и љубав. Мудрост се тражила у храму, знање у школи, савет код старешина, утеха у породици. Сваки од тих ауторитета био је носилац једне врсте службе – духовне, образовне, моралне.
Данас, уместо тих традиционалних узора, на њихово место ступили су – инфлуенсери.
А ко су инфлуенсери?
Они су људи који кроз дигиталне платформе – Инстаграм, Јутјуб, ТикТок – утичу на мишљење, ставове и навике милиона пратилаца и то не само младих, како је уврежено мишљење, него пратилаца свих узраста који користе интернет на било који начин.
Њихов ауторитет не почива на мудрости, искуству или светости, већ на броју прегледа, визуелној привлачности и способности да генеришу садржај који је тренутно атрактиван. Њихов глас је постао глас новог доба – доба алгоритама, кратких видео-клипова (шорцева) и потрошачке културе.
Инфлуенсери су потиснули не само традиционалне медије, већ и саме ауторитете који су некада били стубови друштва. Тамо где су људи некада тражили мишљење свештеника, учитеља, професора или лекара, данас се обраћају „практичним саветима” са друштвених мрежа. Уместо пастира, стигли су life coach-еви. Уместо духовника, туторијалисти. Уместо учитеља ТикТок „гуруи” са тридесет секундним порукама. Инфлуенсери су, у ствари, постали нова врста дигиталних проповедника – не истине, већ тренда. Њихов ауторитет не произилази из моралне тежине речи, већ из видљивости. Ако си виђен – онда си „релевантан”. Ако ниси – онда твоја реч нема тежину, без обзира на истину коју износиш.
У историји, сваки народ је имао своје учитеље – не само у образовном смислу, већ и у животном. Свештеници су били чувари савести народа, учитељи васпитачи срца и ума, владари браниоци части. Данас, та функција се све више преноси на људе који су свој ауторитет стекли не жртвом и служењем, већ маркетингом и личним брендирањем.
Где смо на том путу изгубили вертикалу?
Ко то данас обликује српски народ – Свети Сава, као вечити узор служења и светости, или lifestyle блогери, TikTok гуруи и модни туторијалисти, као пролазни узори самољубља и себичности? Потребно је осветлити тај контраст – између извора и привида, између истинског хришћанског и културног идентитета српског народа, који се темељи на делу Светог Саве, и плитке, потрошачке културе савремених узора, чији животни кредо не настаје из дубине душе, већ из klikbејt клутуре – брзине кликова.
Свети Сава (око 1175–1235), најмлађи син великог жупана Стефана Немање, није изабрао пут власти и славе, већ пут монашког смирења и служења. Његов избор да напусти Хумску област и оде на Свету Гору био је радикални чин – не одрицање од одговорности, већ преузимање највеће могуће одговорности за свој народ – одговорности пред Богом. За њега је светост била мера успеха, а Црква – дом и школа српског народа.
Свети Сава није градио Цркву као институцију власти, већ као заветну заједницу народа са Богом. Он је од почетка схватао да Црква није „једна од области друштва”, већ душа тог друштва, извор и покретач свега. Из ње треба да се развијају држава, култура, образовање, право, уметност – све. Зато је и његов пут ка добијању аутокефалије Српске православне цркве 1219. године у Никеји био, пре свега, чин пастирске бриге, а не дипломатског маневра. Са Црквом као живом заједницом вере, народ добија сопствени духовни идентитет, утабан пут ка Царству небеском. Пут Светог Саве је пут од Свете Горе ка Србији. Као истински светогорски монах, прво личним подвигом мења себе, а потом силу вере, коју је стекао на Атосу, преноси у Србију.
Црква коју је Сава градио била је духовна кућа народа, простор где се човек преображава, али и заједница у којој се васпитава српски дух. То је заветна заједница која ће касније кроз историју бити потврђивана жртвом и вером – од Косовског боја и опредељења за Царство небеско, преко векова турског ропства, устанака, борбе против окупатора, па све до наших дана. Српски идентитет није настао као производ етничког ината или политичке саможивости, већ као плод вере која даје живот и снагу за истрајност.
Косовски завет, као кључно историјско потврђивање тог избора, није био израз очаја или камиказа самоубилачког манихејског одрицања од овоземаљског, већ опредељење за више вредности од краткотрајних земаљских интереса. Бој на Косову није мит о поразу, већ историјски запис о народу који је поставио вредносну лествицу на највиши могући ниво. То није било бежање од света, већ одлука да се у свету живи за оно што је вечно, непролазно.
Из те исте светосавске визије проистекао је и онај српски максимализам који очекује не само да свештеник буде морално чист, већ да буде светитељ; не само да владар буде праведан, већ да буде нови Немањић; не само да човек буде поштен, већ да у свему тежи Христу. Но тај максимализам није друштвена морална норма коју намећемо другима, већ пре свега лични позив на подвиг. Она народна изрека Криво седи, а право беседи суштински упућује на позив јеванђеља – не живи лажно, не проповедај оно што сам не живиш.
Светосавље се зато не може свести на спољну традицију, нити на пуку националну идеологију. Оно је пре свега лични пут духовног узрастања. Једино из личног односа са Богом, из личног подвига, рађа се стварна снага да човек утиче на своје окружење, да мења друштво. Без тога, сваки српски „максимализам” постаје празан морализам – форма без садржаја, декорација без живота.
Светосавље треба разумети као позив на лично преображавање у Христу, а тек онда као надахнуће за изградњу друштва заснованог на јеванђељу и православној вери. Зато Свети Сава није оставио само законе и уредбе, него и лични пример. И у томе је његова величина – у способности да личним подвигом покрене саборни дух народа, у коме Црква није само установа, него жива душа српског народа.
У савременом свету, узори више нису они који воде ка узвишеном, већ они који доносе лајкове и пратиоце. Данашњи инфлуенсери представљају симболе епохе у којој је важније изгледати него бити, имати него служити, снимити него живети. Њихова популарност почива на представи, не на личности; на тренутном ефекту, не на вечним вредностима.
Некада смо читали житија светих као путоказе ка спасењу, данас се „скролује” кроз профиле ради кратког одушевљења. Инстаграм, ТикТок, Јутјуб – све постаје сцена на којој се игра један те исти плес нарцисоидне самопромоције. Уместо молитве је мантра воли себе; на месту одрицања стоји парола буди своја најбоља верзија.
Проблем није у томе што инфлуенсери постоје, већ што су постали доминантни узор. Када народ бира такве узоре, он губи способност за дубину, за одговорност, за жртву. Узори који те уче како да изгледаш, а не како да живиш, претварају културу у тржиште, а човека у робу. Култ спољашњости неминовно води у површност и духовну празнину.
Посебно забрињава чињеница да је управо нарцисоидност – некада дијагностикована као поремећај личности – данас постала пожељни модел понашања. Оно што је до јуче било патологија, сада је нова „норма”. Уместо смиреноумља, хришћанске врлине којом човек себе ставља пред лице Божје у скрушености и љубави, данас је на цени егзибиционизам, самохвала и самопромоција. Парадоксално, ова зараза није мимоишла ни хришћанске заједнице – чак се и међу верницима појавила извитоперена „теологија бунта”, у којој се под плаштом ревности и борбе за истину скрива сатанска гордост.
Ако је ико био „теолог” у смислу познавања Бога, онда је то била управо Сатана – први међу анђелима, који је знао ко је Бог боље него било ко од људи. Међутим управо тај први „богослов” постао је и први бунтовник јер је познање Бога одвојио од љубави и смирења. Његова нарцисоидност, жеља да буде „сличан Вишњем” без љубави и послушности, отворила је врата пакла. Исто се дешава свакоме ко теологију сведе на интелектуалну борбу без личне смирености.
Данас, уз помоћ интернета и друштвених мрежа, нарцисоидност се претворила у глобални модел понашања. Оно што је Енди Ворхол назвао петнаест минута славе прерасло је у културни образац у коме човек своди своје достојанство на тренутну видљивост. Уместо да се човек труди да личи на Христа, он се труди да личи на „звезду друштвених мрежа”. Да би тај тренутак славе добио, спреман је да од себе направи карикатуру, да се понизи, да се сроза у понашању до крајњих граница људског достојанства – само да би га неко „лајковао”.
У тој трци за пажњом, човек не само да губи самопоштовање, већ се претвара у „креатуру” – сподобу која сама себе деградира, често свесно, ради пар секунди пажње. Отуда се рађају бизарни трендови, самопонижавајући изазови, вулгарност као норма и екстремно понашање као пут до „виртуелне славе”. Људи се такмиче ко ће више шокирати, ко ће више исмејати друге па и себе, ко ће више деградирати сопствено достојанство.
Овај феномен има разорне последице по друштво: уништава осећај за меру, за поштовање, за личну и заједничку одговорност. Свет се претвара у позорницу на којој су најгледанији они који највише изгубе себе, који од себе направе највеће креатуре. Међутим последица је опасна – јер друштво у коме је нарцисоидност нови морални кодекс, не може да опстане.
Са хришћанске тачке гледишта, овај дух времена је директна супротност јеванђељу. Где је јеванђеље позивало на смирење – нарцисоидни дух времена виче „воли себе”. Где је Христос рекао: Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе – савремени инфлуенсер каже: Промовиши себе, јер си најбољи.
А ако се такав дух прими и међу хришћанима, онда нема никакве разлике између светитеља и шоу бизнис гуруа. Тада Црква престаје бити заједница смирених грешника и постаје трибина бунтовних моралиста који више личе на палог анђела него на Христа.
Идентитет једног народа се најбоље препознаје у узорима које прихвата. Ако народ као свој узор прихвата светитеље – он тежи небу, вечности, вредностима које га уздижу изнад времена. Ако, пак, узорима постану они који живе од пролазне славе, површности и тренутне видљивости, тај народ се окреће празнини. Срби, као народ Светог Саве, вековима су стајали на тој раскрсници – хоће ли остати верни завету или ће залутати у лажи овог света.
Међутим историја нас учи да борба за идентитет није увек само унутрашња ствар народа. Још од времена Турака, преко Аустроугарске, до западних центара моћи, бројни страни интереси тежили су не само да освоје српску територију, већ да освоје – српску душу. Ако један народ изгуби душу, више није потребно да му се узима земља – он је сам себи окупатор.
Један од најподмуклијих начина разарања народа била је злоупотреба његових највиших вредности. Управо су српски митови, а пре свега Косовски завет, неретко злоупотребљавани од стране страних агентура, да би Срби били подстакнути на ратове и одлуке које су их доводиле до самоуништења. Под плаштом части, јунаштва и „свете дужности”, борбе за правду и истину, спољни центри су у више наврата усмеравали српску елиту и народ у сукобе чији исходи су доносили катастрофалне последице – од демографског слома, до политичког уништења и губитка суверенитета, па на крају и до духовног, културног и индентитетског пустошења.
Примери су бројни:
У Првом светском рату, српски народ је, следећи идеал Косовског завета, пружио херојски отпор, али је касније та победа злоупотребљена у конструкцији Југославије, која је постепено брисала српски национални идентитет.
У Другом светском рату, позивање на историјску улогу „народа устаника” коришћено је да би се Срби гурали у братоубилачке ратове и револуције које су их слабиле и уништавале изнутра.
И у последњим деценијама Косовски завет и српска традиција су поново били симболички инструментализовани од међународних центара моћи да би Срби били понижени, без наде, гурнути у разне друштвене експерименте чија је сврха једино у промени идентитета из кога могу изаћи само ослабљени, демонизовани и исцрпљени.
Страни утицаји су врло често настојали да преусмере српску тежњу за повратком Косовском завету у сентиментализам, у ирационалну политику која би уместо здравог националног интереса и духовне обнове, водила у авантуризам, или добровољно самопорицање. Тако је завет претваран у антизавет, а српски идентитет интерпретиран као ретроградан и штетан по Србе. Ту лежи најопаснија замка: када се идентитетске вредности не живе, већ се само користе као политички слогани или пропагандни инструмент, оне се претварају у своју супротност – у средство за промену самог идентитета. Косовски завет, у свом изворном значењу, није позив на самоуништење, нити оправдање за политички авантуризам. Он је позив на трајно опредељење за оно што је више од пролазних циљева – за верност Богу, за вредности које превазилазе овај свет, али се у овом свету живе. То није бежање од света, нити манихејско одрицање од живота, већ постављање циља на највишу вредносну лествицу. Зато је истински Косовски завет увек био извор снаге, не средство саморазарања.
Српски максимализам, тај дубоки унутрашњи порив да се тежи највишем, мора да крене од личног живота, по оном народном „Криво седи, а право беседи“. Јер ако лични однос са Богом није темељ, сваки покушај колективне примене тих вредности остаје пука идеологија, без животворне снаге. Управо ту се прави разлика између живе вере и мртвог морализма, између Светосавља као пута ка Богу и политичке манипулације духовним наслеђем.
Светитељи не намећу свој пут, они га само показују и само од нас зависи хоћемо ли њиме кренути. Народ који изгуби своје узоре – оне праве, вредносне, духовне – губи своју вертикалу и постаје лак плен хоризонтале живота. Народ који дозволи да му се узори и светиње злоупотребе, постаје жртва не само спољних непријатеља, већ и сопственог заборава и тако одлази у декаденцију.
Срби данас стоје пред избором – хоће ли остати народ Светог Саве и живог Црквеног завета, или ће дозволити да њихова најсветија предања постану пуке маске туђих интереса. Пут нам је већ показан. Треба само имати смирење и мудрост да не дозволимо да нам туђи интереси кроје судбину у име наших највећих вредности.
Ипак, упркос свеопштој буци којом влада површност и нарцисоидне културе, на хоризонту се појављују знаци наде. Међу младима расте жеђ за аутентичним, за стварним. У мору лажи, виртуелних слика и празних обећања, појављује се тиха потреба за истинитим смислом. То трагање често почиње на местима на којима је до јуче изгледало немогуће – чак и у дигиталном свету, где све делује површно и пролазно, ничу простори у којима се чује реч о смирењу, подвигу, љубави и вери. Подкасти о духовности, сведочанства монаха, житија светитеља, живи разговори о вери – све то данас постоји, и то не као мода, већ као сведочанство да човек не може побећи од жеђи за Богом.
Постоје и савремени узори који не гурају себе у први план, већ тихо носе поруку Христову. Они нису узори по броју прегледа, већ по сили личног сведочења. Њихова снага није у наступу, већ у животу који стоји иза њихових речи. Светитељи нису ванвременски зато што их је прославио народ, већ зато што их је прославио Бог. Њихова реч прелази границе времена, а њихово сведочанство остаје живо тамо где се човек искрено тражи.
Међутим повратак правим вредностима неће бити могућ ако остане само на нивоу интелектуалне носталгије или теоретског залагања за „традиционалне вредности”. Право враћање не значи само говорити о Светом Сави – већ се Светом Сави уподобљавати. А уподобљење Светом Сави значи – уподобљавати се Христу. То не иде кроз речи, већ кроз подвиг. Тај подвиг је подвиг смиреноумља, трпљења, прихватања личног и народног крста. То је прихватање пута који су трасирали наши преци – пре свега Немањићи, а затим безбројне генерације које нису одступале од тог пута ни по коју цену, чак ни по цену живота, а најмање ради удобности или лагодности овоземаљског живота.
Наши преци нису чували веру и идентитет из навике или идеологије, већ зато што су знали да је то пут спасења – пут који се не мења ни када је тешко, ни када је скупо, ни када све делује изгубљено. Они су знали да је Црква не само вера, него и живот; не само историјска институција, већ жива душа народа.
Повратак Цркви и Светосављу није позив да се враћамо у прошлост, већ да се вратимо сами себи. Није то позив на музејску реконструкцију традиције, већ на живи подвиг вере и љубави. Јер без личног смиреноумља, без личног покајања, свака борба за „традицију” остаје празна форма – идеологија без корена, декларација без садржаја.
Истинско Светосавље је управо то: лични развојни пут ка Христу, који се потом природно прелива у заједницу, у народ, у друштво. Оно није ни државна идеологија, ни културна реторика, већ живот по јеванђељу. Живот који се темељи на Христу као камену темељцу, на Цркви као телу Христовом, и на смирењу као кључу људске слободе.
И зато, ако има наде за повратак, она се не рађа у апелима, декларацијама, паролама, инфлуенсерским слаткоречивим лајфкоуч шорцевима, нити у бунтовништву које прети да почисти све пред собом попут свих промашених револуција које једу своју децу и деградирају читаво друштво ма колико њихове пароле биле привлачне. Нада се рађа у сваком човеку који одлучи да сам себе преображава. Она почиње тамо где човек свакога дана изабере да не живи по вољи своје гордости, већ по вољи Божијој. У томе лежи тајна васкрсења не само појединца, већ и народа, јер Црква је живо Тело – а ми смо њене живе ћелије. И ако се ми као живи удови покајемо, кренемо путем смирења и подвига, онда ће и Црква у нашем народу бити оно што је увек била: душа српског народа, жива и животворна, не као идеја, већ као истински живот.
Само такав пут може донети прави повратак. Не повратак ка спољној традицији, већ повратак живој истини – истини Светог Саве, истини Немањића, истини Косовског завета. Истини Христовој.
Остави коментар