Аутор: Предраг Рајић, политички аналитичар
Москви је Ингушетија привукла пажњу на начин који никако не иде у прилог Јевкурову. Деловало је да каријерни официр не контролише ситуацију, а на површину су испливавале и процене како протести против Споразума о разграничења могу довести и до револуције, па чак можда и до оживљавања етничких сукоба или сепаратистичких тежњи у рањивом региону.
Демонстранти су се потрудили да од самог почетка искључе могућност повезивања са сепаратистичким идејама. Ингушетија се и деведесетих година прошлог века показала лојалнијом републиком, него ли што је то случај са суседном Чеченијом.
Ипак, ингушко опредељење „тихе лојалности“ руском фактору, овој републици, макар када је реч о територијалним питањима, није се исплатило ни из близа колико суседној Северној Осетији или Чеченској Републици.
Док су Северни Осетини перципирани као вишевековни и више пута потврђени савезници руског фактора на које је могуће ослонити се, Чечени су још од 19. века потврђени побуњеници. Чечени се деценијама нису мирили са руском влашћу над овим регионом, баш као ни суседни Черкези или у мањој мери Дагестанци.
Чечени су успели да избегну демографску катастрофу каква је задесила Черкезе током 19. века током војних похода Царске Русије на овај простор у подухвату који савремена руска историографија назива „пацификацијом Кавказа“, а која је омогућила овладавање, касније ће се испоставити драгоценим енергентима богатим регионом.
Предвођени Шамилом, трећим имамом Дагестана и Чеченије, ови народи су у 19. веку подизали побуне против централних власти и ушли у крвави, сурови оружани сукоб, који је потрајао безмало 50 година (1817–1864), а окончан је коначном превлашћу Руса над овим простором и ликвидацијом Северно-кавкаског имамата.
Ингуши су такође узимали учешћа у овим ратним дејствима, али никада нису успевали да се наметну као кључни фактор. То што нису били доминантан фактор међу себи сродним народима, није их лишило туробне судбине при гушењу заједничких побуна и одмазди централних власти.
Слична позиција Ингушима је била намењена и кроз 20. век. Заједно са Чеченима су претрпели Стаљинову општу депортацију са своје вековне земље, а по повратку у отаџбину нису успели да се изборе за засебну територијално-административну јединицу, већ су у оквиру Чечено-Ингушетије били подређени бројнијем народу.
У време распада СССР доживели су нове губитке у Приградском рејону Северне Осетије. Међутим, проблеми са суседима ни ту нису престали. Централне власти су након два девастирајућа рата одлучили да пацификују Чеченију на начин који је у прошлости мање коришћен: инвестицијама.
План да се Чеченија модернизује, инфраструктурно ојача, да се уложи у њену путну и другу инфраструктуру, да се овој републици дају сразмерно далеко веће субсидије него сличним, Русима насељеним регионима, као и да се настави са несметаном експлоатацијом нафте од стране државних компанија, са ове енергентима богате земље, дали су резултата.
Чеченија је заиста пацификована, Кадиров не доводи у питање личну лојалност према руском председнику, док су се његови борци, опремљени најмодернијим наоружањем и обучени по највишим критеријумима, доказали и на бојном пољу на руској страни у Августовском рату у Грузији 2008. године, а потом и на страни проруских побуњеника у Украјини, након избијања рата 2014. године (батаљон „Смрт“).
Ипак, милитаризација и десекуларизација Чеченије, као комплексан процес који тече заједно са пацификацијом и инфраструктурним развојем региона, отвара сасвим нову димензију изазова за централне власти у средњој перспективи, што је тема за засебну анализу.
Тако су Ингуши, иако лојални централним властима, остали перципирани као недовољно милитантни да би им се правили уступци попут оних у Чеченији, али ни довољно лојални да би им се пружио положај Осетина. Заустављени на пола пута, Ингуши постају све фрустриранији положајем који изискује континуирано попуштање и повлађивање амбицијама суседа.
Чеченија годинама потражује део територије који је под ингушком контролом, а на коју Чечени полажу право. Ово питање је у ближој прошлости отварано више пута. Још 1993. године, у време постојања „Чеченске Републике Ичкерије“, тадашњи лидер чеченских сепаратиста Џохар Дудајев је прихватио став по ком највећи део Снуженског рејона припада Ингушетији.
Ипак, већ његов наследник Аслан Масхадов је 1997. године оспорио овакво решење и након слома „ЧРИ“, новоуспостављена Чеченска Република са руководством лојалним Москви је, поново почела да поставља питање целовитости Снуженског рејона, као и припадности делова територије истог.
Остави коментар