Аутор: Предраг Рајић, политички аналитичар
Москва је у том моменту против себе имала уједињена чеченска племена, изузев крајњег севера републике, где су владали наследници у Грозном још крајем 1991. године пораженог „Комитета националног спаса“ односно „Привременог савета“.
Реч је била о „антидудајевској опозицији“ на чијем челу је стајао Умар Автурханов, касније генерал-мајор руске Пореске полиције. Автурханов је уживао снажну подршку у Надтеречном рејону Чеченске Републике.
Као што Автурханов није успео да оствари сопствену амбицију и постане лидер целе Чеченије, пошто је његов утицај у Грозном маргинализован још 1992. године, он је остао лидер свог рејона којим Дудајев никада није до краја и у потпуности овладао.
Автурханов је припадник клана Пјашхој, јединственог по томе што не улази у састав ниједног чеченског племена, као и по томе што има сопствену свету гору „Пјашхој-Лам“. Автурханов ипак није доминирао целим кланом, пошто се највећи број припадника овог клана налазио у једном од западних рејона Чеченије и у Првом чеченском рату се борио на страни сепаратиста.
Автурханов и његова породица, баш као и највећи део Надтеречног рејона су били под снажним утицајем засебног суфистичког учења и као такви посебни у односу на највећи број сународника.
Сукоби опозиционих снага које је сходно опозиционом споразуму Автруханов-Гантамиров-Хасбулатов од 29. августа 1994. године предводио Бислан Гантамиров и оружаних формација ЧРИ су започели средином 1993. године и ескалирали 1994. када су прво „дудајевци“ безуспешно покушали да преузму контролу над Надтеречним рејоном, а потом и „автурхановци“ и „гантамировци“ да уђу дубље у територију ЧРИ и преузму Грозни.
ПОЧЕТАК РАТА И БИТКА ЗА ГРОЗНИ
Присталице „Привременог савета“ односно антидудајевски блок, у великој мери потпомогнут руским снагама не само у оружју и опреми већ и људству, започео је операцију „Јуриш“, која је за циљ имала заузимање Грозног. Град је нападнут из три (према неким подацима и сва четири) правца. Пре самог налета био је мета жестоке артиљеријске припреме, удара из ваздуха и неселективног гранатирања. Број цивилних жртава је био велики.
Изузев отпора у западном предграђу, опозиционе снаге и руски војници нису наишли ни на какав отпор. Без већих проблема су се пробили до самог центра града, заузели седиште телевизије, а потом и пришли седишту председничке администрације.
Када су прва три тенка пришла председничкој администрацији и јединица руских специјалаца из Подмосковља отворила ватру на Дудајевљеву резиденцију, дошло је до силовитог удара снага ЧРИ.
Актери ове битке који су успели да преживе и врате се из Чеченије, као и војни коментатори листа „Војник среће“ су описивали ту ситуацију детаљно и у више наврата наредних година. Сликовит приказ једног од учесника борби са руске стране, дат аутору.
„Први специјалци су пришли Резиденцији. Све је било необично тихо. На улици није било никог. Ми смо паркирали три тенка, иза нас је наилазила малобројна пешадија и неколико војних новинара.
У једном моменту чуо се неартикулисан повик. Несносна бука. Саставили су се небо и земља. Рафали на све стране, штектање аутомата, прасак бомби, гелери, појединачни пуцњи. Јауци и узвици бола. Лежао сам уз бок тенка, нисам ни осетио када ме је закачио гелер и погодио метак. Ништа нисам чуо, бука је била несносна. Све док ме један од сабораца није повукао за руку и пренуо, нисам подизао главу.
Тек када смо кренули у растрзано повлачење увидео сам размере катастрофе.
На десетине наших сабораца је лежало мртво унаоколо. Извлачили смо што смо више могли рањеника, неки од њих су нажалост остали да леже у немоћи. Један је себи пресудио пре него што је пао у руке „дудајевцима“. Искуства ранијих заробљених су говорила да је смрт златна у односу на оно што вам они могу приредити“.
На делу је била класична акција препада. Дудајевци су свесно пустили опозиционаре дубоко у град. Комплетан систем одбране је функционисао савршено синхронизовано. Од отпора на улазу у град који је служио само како би предупредио евентуалну сумњу нападача, преко свесног пуштања гласина како је Резиденција пала под контролу градске „Пете колоне“, па све до уздржавања од испаљивања иједног метка, док сигнал за паљбу није дат.
Остави коментар