Аутор: Предраг Рајић, политички аналитичар
Незадовољство демонстраната је било толико велико, да су поједини клановски лидери позивали на разрешавање овог питања на основу шеријатског права, озлојеђени немогућношћу спречавања овог споразума.
Наду да ће успети да спрече Јевкуров/Кадиров алијансу у намери коначног разрешења пограничног спора, демонстрантима је улио Уставни суд Републике Ингушетије. Дана 30. октобра 2018. године, суд је донео пресуду по којој Закон о утврђивању Споразума о успостављању границе између ЧР и РИ није у складу са уставом РИ, конкретно члановима 4, 11, 103, 111.
Члан 4. гласи:
Сва власт у РИ припада народу. Народ врши своју власт непосредно, као и кроз органе државне власти и органе локалне самоуправе. Ниједан део друштва или посебно лице нема право присвојити власт у републици. Узурпација државне власти је преступ.
На овом месту је суд себи дао за право да квалитативно тумачи питање узурпације власти од стране Јевкурова и потом Народне скупштине, што је оцена која ужива политичку димензију и излази из правних оквира.
Члан 11. гласи:
Враћање политичким средствима незаконито отете територије Ингушетије и очување територијалне целовитости један је од најважнијих задатака државе.
Не само што је занимљиво је да оваква ставка нашла место у уставу, него се овде даје много више простора за изједначавање незаконитости деловања државног функционера, са његовом евентуалном, политичком неспособношћу.
Јевкуров може у своју одбрану рећи да се и даље бори политичким средствима за враћање Приградског рејона, док је демаркацијом границе заправо заокружио ингушки територијални интегритет.
Члан 103. став 3. гласи:
Промена границе територије, над којом се врши власт локалне самоуправе, дозвољена је уз пристанак становника дате територије.
Проблем примене овог става на конкретан случај је у томе што територија које се Ингушетија „одриче“ није насељена, те и не може до краја бити испуњена замисао уставописца.
Члан 111 гласи :
Утврђивање, укидање административно-територијалних субјеката, установљавање и промена границе међу њима, њихово именовање и преименовање, друга питања административно-територијалног устројства РИ, решавају се у складу са федералним законима, законима РИ и са узимањем у обзир става становништва дате територије.
Већ смо констатовали да трећи моменат није изводљив у конкретном случају, али УСРИ се позвао на други. Устав је оставио Народној скупштини да реши ово питање.
И она је то учинила на следећи начин. Законом о референдуму РИ, утврђено је чланом 2. ставом 3. да се референдумом обавезно морају утврђивати питања измене статуса републике, промене назива републике, њене деобе или уједињења са другим субјектима РФ, промене у њеној територији или промене њених граница, у складу са законодавством РФ.
На први поглед ситуација је јасна. Јевкуров, али ни Народна скупштина нису имали права да донесу закон којим се Ингушетија разграничава са Чеченијом, без референдума.
Ипак, аргумент републичке власти је да овим нису промењене, већ утврђене границе Ингушетије, које су до сада биле само де факто, али не и де јуре природе.
Уставни суд РИ је донео тако одлуку, којом не само да дерогира спорни закон, него и обавезује републичку власт да евентуални споразум о разграничењу потврди кроз референдум.
Јевкурову је више него јасно да ту политичку трку не може добити и стога се определио за последњу сламку спаса – Уставни суд Руске Федерације. Додатан проблем за Јевкурова је представљао и део пресуде УСРИ која говори о томе, како је приликом тајног гласања о потврђивању Споразума, нарушен пословник о раду НСРИ.
Наиме, према резултатима које је објавила администрација НСРИ, за Споразум је гласало 17 лица, 3 су била против, а 5 уздржано. Међутим, већ наредног дана је 11 посланика поднело пријаву против изборне комисије, оптуживши је за фалсификацију гласова, истичући како су они гласали против, а да су њихови гласови преиначени.
УСРФ се није обазирао ни на једно од ових питања. Одлука УСРФ се базирала само на једном тумачењу федералних уставних норми – уставни судови федералних субјеката немају право дерогирања општих законских аката који су ступили на снагу.
Такође, УСРФ је подржао становиште Јевкурова, како међу РИ и ЧР није ни било утврђене границе, те да самим тим сви чланови устава РИ на које се УСРИ позива, а који се односе на заштиту територијалне целовитости републике и очување постојећих и утврђених граница, немају правног основа.
Територијални спор два сродна, севернокавкаска народа је наизглед окончан, али су бројна политичка питања и даље остала отворена. Чињеница да је до сада неокруњена власт Јевкурова озбиљно уздрмана и да се суочава са притисцима, са каквима се носио и Зјазиков, не може донети стабилност у Магас.
Такође, Ингуши ће наставити да акумулирају своју фрустрираност, осећаће се одбаченим и третираним као мање важни субјект, јер централне власти стају на страну како својих дугогодишњих савезника/штићеника на западној граници, тако и ратоборних комшија на источној страни, чији млади лидер након учвршћивања власти у Чеченији и обједињавања свих кланова под својом влашћу, на федералним субсидијама и оружаној моћи коју је изградио последњих година, покушава да прошири утицај на читав северни Кавказ.
Ингушетија, будући субјектом са далеко најразвијенијим демократским потенцијалом у овом делу Кавказа, поготово у односу на себи сродне чеченске и дагестанске суседе, потенцијално ће почети са преиспитивањем својих досадашњих принципа и како то верски лидери већ захтевају, окренути се традицији, локалним правилима и верским закономерностима, игноришући световни карактер своје републике и крећући истим путем, којим је Чеченија већ кренула и на ком је поодмакла.
Свакако, у таквој ситуацији, Ингуши ће трагати за лидером који је много мање склон компромисима и који ће ако треба, сузбити и локалне слободе, али ће показати кураж пред суседима и на тај начин се и пред централним властима поставити као субјект на ког се мора рачунати.
Унутрашњи немири, дубоке поделе, неповерење у власт и већ постојећи интересни конфликти, уз далеко већи утицај клерикалних субјеката, обележиће ингушку збиљу наредних година. Чечени, неспорно снага у налету, овим Споразумом су ипак пропустили прилику да се наметну као лидер или протектор малобројнијег, а себи сродног народа и тако постану још озбиљнији фактор у федералним круговима.
Уместо тога, дошло је до сувишне антагонизације локалног живља, што представља добар основ за поновни, негативни контрапик у међусобним политичким односима два кавкаска народа. Оно што Ингуше чини додатно рањивим, па чак и беспомоћним, јесте њихов сужен политички утицај, низак ниво економске или политичке снаге којом располажу и одсуство неког моћнијег партнера на ког би се могли ослонити.
Све то отвара могућност наставка и продубљивања интерних ингушких конфликата, односно довођења ингушког политичког бића до позиције субјекта који не види излаз и своју ситуацију тумачи безалтернативном. А таква ситуација је све, само не основ за политичку и друштвену стабилност Севернокавкаског Федералног Округа.
8. ОПШТИ ПОЛИТИЧКИ УСЛОВИ У ЧЕЧЕНИЈИ УОЧИ ИЗБИЈАЊА РУСКО-ЧЕЧЕНСКОГ РАТА
Чеченија је деведесетих година осетила све страхоте рата. Прво кроз сукоб сепаратиста са федералним снагама, а потом и кроз грађански рат. Ипак, на велико изненађење остатка света, Чечени су се релативно брзо опоравили од демографске, економске и привредне катастрофе коју рат са собом носи.
Након три године постојања „Чеченске Републике Ичкерије“, првобитне акумулације капитала након првог таласа приватизације у Руској Федерацији, а потом и серије геополитичких успеха, Москва се одлучила на одлучну акцију у Грузији.
Под серијом геополитичких успеха на овом месту пре свега можемо сматрати успостављање контроле над деловима Грузије: АР Абхазијом 1992. и 1993. године у потпуности, изузев јужног Гали дистрикта, највећим делом Јужне Осетије, уз инсталирање послушне власти Аслана Абашидзеа у приморској АР Аџарији на југу државе. У све три области Москва је деведесетих година поседовала озбиљне војне контигенте.
Свакако, мора се напоменути да је Грузија у овом периоду била разорена двоструким грађанским ратом, како са сепаратистима, тако и међу Грузинима, али и да је била девастирана економском кризом. Грузини су у Јужној Осетији доживели етничко чишћење великих размера, баш као и Осетини из делова Јужне Осетије који су били под контролом Грузина, али и других делова ове јужнокавкаске државе.
Грузини у Абхазији су поред етничког чишћења били и жртве геноцида, који је изведен од стране абхаских сепаратистичких снага, уз подршку „Конфедерације планинских народа Кавказа“, терористичко-џихадистичке организације на чијем де-факто челу је био потоњи лидер џихадистичког покрета у Чеченског Републици Ичкерији, који у први план избија након смрти првог чеченског лидера након самопроглашења самосталности 1991. године Џохара Дудајева. Име овог терористе је Шамил Басајев.
Тако се Басајев истовремено током ’92. и ’93. године налазио на страни која је уживала политичку, војну, материјалну и финансијску подршку Москве у Абхазији, али и на страни заклетих противника било какве руске власти над суседном Чеченијом.
Басајев је за своје „заслуге“ током спровођења масовних и свирепих злочина над грузијским цивилима Абхазије, првобитно чак био и одликован орденом „Народног хероја“ од стране сепаратистичке владе у Сухумију.
Поред парализовања Грузије и остваривања директног утицаја на спољнополитички курс ове државе преко последњег министра спољних послова СССР и другог председника Грузије Едуарда Шеварнадзеа, Москва је током рата у Азербејџану показала да се ниједан сукоб на јужном Кавказу не може разрешити без њене одлуке, задржавајући значајан контигент војних снага у Јерменији, уз снажан утицај на званични Баку.
Слична је ситуација и у централној Азији где су током грађанског рата у Таџикистану (1992. – 1997. година) све заинтересоване стране увиделе да се без пристанка Кремља не могу доносити важна решења.
Москва је након 1994. обновила и свој утицај у Каспијском басену и успела да задржи у својој политичкој орбити и енергентима богати Казахстан. Те, 1994. године се у руску сферу интереса се након изборног пораза прорумунских униониста вратила и Република Молдавија, баш као и Украјина после тријумфа умереног Кучме над суверенистом Кравчуком, односно Белорусија након убедљиве победе Лукашенка над Шушкевичем и Кебичем.
Било је логично да након успостављања политичке контроле над већим делом бившег СССР, Москва одлучи да успостави и пуну контролу над сопственом територијом. Први чеченски рат је започео као „Акција успостављања уставног поретка“ оружаних снага РФ.
Остави коментар