Аутор: Предраг Рајић, политички аналитичар
Још 10. марта 2003. године, тадашњи лидери Ахмат Кадиров и Мурат Зјазиков потписали су споразум који је требао да реши судбину поделе Снуженског рејона. Ово је заправо била нека врста потврде споразума који су склопили Аушев и Дудајев 1993. године. Ипак, коначни одговори на постављена питања, ни овим поступком нису дати.
Већ 2005. године, тада в.ф. премијера ЧР Рамзан Кадиров, поново покреће тему разграничења у јавности. Наредне године из Грозног су стигли и формални позиви на поновно успостављање јединственог чеченско-ингушког федералног субјекта, јер „само тако могу бити превазиђене поделе“.
Но, Москва је имала другачије планове. Године 2008. донет је Закон о мерама организације локалне управе у ЧР и РИ. Овим актом је прописано да су два федерална субјекта дужна у року од годину дана самостално разрешити међусобне спорове и извршити демаркацију границе. Године 2012. Кадиров далеко отвореније заговара разграничење у корист територијалног проширења Чеченије.
Већ 2013. године, прилично изненада, Чеченија доноси закон којим присваја делове суседне републике, укључујући ту и село Аршти. Ингуши су веома озлојеђени оваквим акцијама и Јевкуров у телевизијском обраћању јавности говори о решености одбране територијалног интегритета републике, као и постизања споразума који неће довести у питање права Ингушетије, која су постојала пре 1944. године, када је чеченско-ингушки федерални субјект укинут, а Ингуши масовно депортовани у централну Азију.
Дана 18. априла 2013. године, догодио се озбиљан инцидент. Око 300 припадника безбедносних снага Чеченије, ушло је у село Аршти, под изговором да врше антитерористичку операцију.
Ингуши су одбацили овакав став и власти у Магасу су оцениле како је на делу вештачко подизање тензија и покушај застрашивања ингушког становништва, а све у циљу заокружења територијалних претензија Грозног.
Изненада, иако је годинама одрицао такав сценарио, Јевкуров нетом после реизбора на дужност „главе РИ“, потписује спорни споразум 26. септембра 2018. године са Кадировим, на основу ког Ингушетија остаје без око 26.800 хектара земље, испод које се наводно налазе и налазишта нафте.
Јевкуров је то правдао коначним разрешењем питања које дуго година оптерећује односе две републике, истичући како од Ингуша и Чечена решавање овог проблема захтева и Москва, те напослетку наглашавајући како Ингушетија овим споразумом није изгубила ниједно насељено место, већ да је и Чеченија одступила од својих пређашњих, максималистичких захтева.
Специјализовани портал Кавказ-узел (забрањен у Руској Федерацји одлуком Роскомнадзора 16. 03. 2022. године) је у сарадњи са експертима геодетске струке, начинио преглед територијалне промене, услед ратификованог споразума Кадиров-Јевкуров.
Овај приказ доказује да ниједно насељено место неће прећи под јурисдикцију друге републике, пратећи црвену линију која представља нову границу.
Ипак, територијално проширење Ингушетије је незнатно, док се Чеченија нарочито шири на југозападном правцу.
Обе стране имају своје аргументе због чега треба, односно не треба приступити оваквом виду разграничења.
Тако присталице споразума од 26. 9. 2018. године из Чеченије кажу да граница између две републике после распада Чечно-ингушке Аутономне Совјетске Социјалистичке Републике није постојала, да ју је неопходно утврдити, што је и било учињено септембарским споразумом. Чечени се такође позивају на серију аргумената историјске природе.
Тако, у Грозном тврде да спорни хектари земље никада и нису припадали Ингушима.
Они се позивају на границе из 1934. године, када је и начињен јединствен чечено-ингушки федерални субјект, али у одређеним деловима и на споразум Аушев/Дудаев из 1993. године.
Истина, овај споразум није често помињан у чеченској јавности, јер је након слома ЧР Ичкерије спровођен врло темељан подухват поништавања свих тековина ове творевине, а континуираним инсистирањем на њему, Чечени би дошли у ситуацију да потенцијално испровоцирају Москву.
Чечени такође наглашавају да су овим само добили необрадиву земљу, не помињући потенцијална налазишта нафте, као и да је чак девет од једанаест насељених места Сунженског рејона остало у саставу Ингушетије, те да су се одрекли од претензија ка њима. Занимљиво је да, када је реч о спору, међу Чеченима влада висок степен монолитности.
Не само присталице Кадирова, већ и стручна јавност, али чак и опозиционо настројена дијаспора, позитивно гледају на овај споразум, ценећи га као исправљање историјске неправде, али и отварање могућности за постизање сличног споразума са Дагестаном, где Грозни такође није задовољан фактичким стањем и полаже право на одређене територије.
За разлику од Ингушетије, у Чеченији не инсистирају на спровођењу референдума и створена је слика општег консензуса у јавности, која треба да укаже на задовољство септембарским споразумом.
Са друге стране, противници споразума указују на следеће. За разлику од власти која покушава да оправда споразум истим аргументима, којима то чини и Грозни, опозиција се окупила у Организациони комитет националног јединства ингушког народа, у који су ушли верски лидери, политичка опозиција и део депутата (њих 11 од 32 у првом моменту). Они су покренули поступак и пред Уставним судом Ингушетије у намери да оспоре септембарски Споразум.
Представници комитета такође посежу за историјским аргументима. Тако, сматрају да се треба вратити на 1922. годину када је формирана Горска Аутономна Совјетска Социјалистичка Република.
Такође, мишљења су да је Ингушетија 1993. године уступила своју територију сепаратистичкој творевини, што сматрају, не може бити аргумент у актуелној расправи, већ се тај моменат мора посматрати као плод изнуде и ствари поставити на изворне историјске темеље.
Комитет је стао иза демонстраната. Протести су трајали непрекидно 13 дана, а потом су се настављали масовним окупљањима до краја октобра, све док Јевкуров није одлучио да 1. и 2. новембра забрани скупове.
На страну незадовољних стао је и бивши председник републике Руслан Аушев, који је инсистирао на спровођењу референдума, баш као и Комитет, у чији састав Аушев, истина није ушао.
Остави коментар