Autor: Miroslav M. Jovičin, istoričar
Drugi deo
Carigradski bedemi i kapije
U nizu arhitektonskih detalja Konstantinopolja posebnu pažnju privlače njegovi odbrambeni zidovi. Ovaj sistem kula i bedema, postavljen u obliku tri nepravilna koncentrična kruga koji su bili povezani zaštitnim zidovima, građen je da brani pojedine gradske četvrti. Carigradski bedemi su podizani, dograđivani i rekonstruisani tokom cele vizantijske prošlosti grada i predstavljaju jedan od najmonumentalnijih i najboljih primera fortifikacione arhitekture na svetu. Spram geografskog položaja Konstantinopolja, ova odbrambena celina je sastavljena od pet zasebnih delova: bedem Akropolja, ostaci zidina antičkog Vizantiona, Konstantinov bedem ili unutrašnji zid, kopneni bedemi koje čine dvostruki bedemi cara Teodosija II sa Vlaheranskim bedemom i kao samostalan podsistem – bedemi gradskih četvrti. U tadašnjem svetu sama pomisao na tvrdoću carigradskih zidova izazivala je strahopoštovanje, tako da je Carigrad smatran neosvojivom čežnjom. Međutim, grad je dva puta padao u ruke osvajača.
Zidovi antičkog Vizantiona, koje su podigli osnivači grada u VII veku pre Hrista, bili su razgrađivani nekoliko puta i u vreme izgradnje novog carskog grada, dali su građevinski materijal i parče svoje trase novom zidu. Taj novi zid, svojom masivnošću i površinom koju je branio, višestuko je nadilazio svoju antičku preteču, podignut je po nalogu osnivača grada i nazvan njegovim imenom – Konstantinov bedem. Konstantinov bedem je predstavljao prvu kopnenu liniju odbrane Carigrada. Sagrađen je 328. godine po nalogu cara Konstantina, koji je pešice sa kopljem u ruci pošao od Zlatnog Roga do obale Mramornog mora i vrhom koplja, parajući zemlju, označio putanju odbrambenog zida i granicu novog grada. O robusnom izgledu Konstantinovog bedema najbolje svedoči podatak da su Goti 378. godine, posle pobede kod Hadrijanopolja, došli do Carigrada s namerom da ga osvoje, ali su odustali od napada zastrašeni moćnim izgledom kopnenog bedema. Zbog kasnijeg podizanja čitavog sistema bedema, Konstantinov je nazvan i Unutrašnjim zidom.
Početkom V veka stanovništvo Carigrada je toliko naraslo da je prostor unutar Konstantinovog bedema postao premalen za sve pa se javila potreba za proširenjem teritorije grada širim pojasom odbrambenih zidina. Dodatni razlog za ojačanje fortifikacionog pojasa bilo je to što su Vizigoti osvojili Rim 410. godine. Ovaj veliki projekat poveren je prefektu Istoka i budućem namesniku mladog cara Teodosija II, Antemiju. Antemije je stupio na dužnost rukovodioca obnove gradskih bedema 405. godine i nekoliko godina je pripreman projekat i prikupljana su sredstva. Građevinski deo posla na opasivanju Konstantinopolja novim zidom otpočeo je posle 410. godine. Novi bedemi građeni su na udaljenosti od oko 1,5 milja od postojeće Konstantinove odbrambene linije i pratili su je celom dužinom od četiri milje. Gradnja je završena 413. godine u petoj godini Teodosijeve vladavine, koji je tada imao samo 12 godina. Novi fortifikacioni sistem činile su dve paralelne linije bedema sa 96 posadnih kula. Savremenici su novi odbrambeni sistem zidina prozvali Teodosijevim bedemom. Bedem je 447. godine priroda stavila na probu prilikom razarajućeg zemljotresa. Sa zemljom je sravnjen veći deo bedema i 57 kula i to baš u vreme kada je Atila sa hordom svojih Huna nadirao ka Carigradu. Hunska opasnost primorala je tadašnjeg prefekta Istoka po imenu Konstantin ili Cirus da za manje od tri meseca obnovi porušeno. U ovom graditeljskom podvigu ujedinile su se stranke Plavih i Zelenih koje su bile u građanskom ratu, obezbedivši prefektu šesnaest hiljada radnika. Pošto je sakupio dosta novca, prefekt se nije zaustavio na obnovi Antemijevih bedema, već ih je dodatno ojačao, iskopavši ispred njih dubok i širok šanac ispunjen vodom i sa niskim zidom ispred. Stare bedeme je popravio i ojačao ih dodatnim kulama. Posle opravki i rekonstrukcije, tvrdu liniju Konstantinopolja činio je šanac i iza njega tri paralelne linije bedema sa ukupno 192 kule.
Unutrašnji bedem ispred koga se pružao međuprostor ili peribolos predstavljao je najjači deo Teodosijevih bedema. Prednji zid unutrašnjeg bedema bio je visok 9,2 metra, dok je zid sa unutrašnje, gradske strane bio visok oko 12 metara. Debljina zida varira od 4,7 metara u temelju do 4 metra pri vrhu. Na zidu sa spoljne strane diže se grudobran, oko metar i po visok, a iza je vodila široka staza. Na gazište bedema pelo se kamenim stepenicama postavljenim nasumice, bez nekog pravila. Bedem je ojačan kulama koje su izgrađene kao zasebne građevine, čime je postignuto da urušavanje dela zida ne izazove i rušenje kule koja se na njega naslanjala. Kule unutrašnjeg bedema se nalaze na međusobnoj udaljenosti od 52 do 54 metra, njihova visina je osamnaest metara, dok je poludužina unutrašnjeg prostora od 5 do 10 metara. Osnova kule najčešće je četvorougaona.
Kule su kamenim svodovima podeljene na dva nivoa, dok se na vrhu nalazi kružna terasa ojačana grudobranom. Ove dve prostorije nisu direktno povezane, jer ukoliko bi neprijatelj prodro u donju prostoriju, posada gornjeg nivoa bi nesmetano mogla da nastavi dejstvo po spoljnim napadačima. Donja prostorija služila je kao skladište ili stražara za smeštaj posade. U nju se sa gradske strane ulazilo kroz veliki lučni svod koji posadi obezbeđuje vazduh i svetlost, jer je sa spoljašnje strane bilo samo nekoliko manjih otvora za izbacivanje strela i kamenih projektila. U nekim kulama su ostavljani uski prolazi za izlaz u peribolos, u slučaju nužde. Gornja prostorija se koristila kao stražarska soba. NJeni prozori davali su joj dovoljno vazduha i svetlosti, a stražarima su pružali odličan pogled na spoljni deo grada i omogućavali dejstvo po neprijatelju iz svih vrsta bacača lakih projektila. U gornju prostoriju se ulazilo kroz lučni svod sa vrha bedema, u čijem je nivou bio njen pod. Na terase su se mogli postavljati laki katapulti, ili kasnije manji topovi.
Između unutrašnjeg i spoljašnjeg bedema prostirao se brisani prostor ili peribolos. Značaj peribolosa bio je da se tokom opsade u njemu postavljaju jedinice koje bi branile i opsluživale spoljašnji zid. Spoljašnji zid se prostire između peribolosa i paratehiona. Visina spoljnog zida se kreće od šest i po metra sa unutrašnje, do osam metara sa spoljne strane. Osnov bedema je izgrađen od punog kamena, dok su lučno zasvođene prostorije na gornjoj platformi prečnika oko 2,5 metara pravljene kombinacijom opeke i manjih kamenih blokova. Lukovi su nosili stazu sa grudobranom koji je činio najvišu tačku spoljašnjeg bedema. Kule spoljašnjeg bedema su postavljane između dve kule unutrašnjeg bedema. Prilikom gradnje Teodosijevog bedema na spoljašnjem zidu su se naizmenično smenjivale kule sa osnovom pravougaonika i polumeseca, ali je prilikom obnavljanja utvrđenja u narednim vekovima ovo pravilo bilo narušeno. Kule su postavljane tako da se iz njih moglo dejstvovati i u pravcu peribolosa i u pravcu paratehiona. Najniži nivo kule je bio ispunjen čvrstim materijalom, kroz koji je ostavljan uski prolaz kojim se izlazilo u unutrašnjost grada. Paratehion je brisani prostor između spoljašnjeg i niskog bedema i njegova širina je oko 18 metara. Ima istu ulogu kao i peribolos. Od šanca ga odvaja niski bedem ili grudobran, visine do 2 metra, koji se uzdiže nad unutrašnjim ojačanjem šanca. Šanac je predstavljao prvu liniju odbrane grada. Bio je širok oko 18 i dubok šest metara i punjen vodom, koja bi gradu pod opsadom služila kao rezerva, odvođena do branilaca skrivenim tunelom.
Teodosijevi bedemi počinju od Mermerne kule na obali Mramornog mora, koja je bila carski letnjikovac i mesto na kome se spajaju morski i kopneni bedemi. Bedemi se od nje kreću u pravcu severa, ka Zlatnom Rogu. Čitava dužina bedema bila je probijena s jedanaest kapija – pet vojnih i šest javnih za potrebe građanstva. Odmah iza prve kule na unutrašnjem bedemu nalazi se prva vojna kapija, poznata kao Hristova kapija. Na nju se nastavljalo još šest kula, a sedma kula formirala je jugozapadni ćošak ili Tvrđave sedam kula. Između sledeće dve kule, koje su bez maltera izgrađene od samog mermera, nalazio se rimski slavoluk koji čini Zlatnu kapiju. Na slavoluk se nadovezuje još jedna kula, koja označava severni kraj Tvrđave sedam kula i uz nju se nalazi Orlova kapija. Od Orlove kapije do druge vojne kapije pružao se novi niz od jedanaest kula. Na osmoj u nizu očuvani su natpisi o obnovi za vremena careva Lava III i Konstantina V, od 720. do 741. godine. U natpisu na desetoj kuli zabeleženo je da ju je 1434. godine obnovio car Jovan VIII. Na kraju ovog reda kula nalazi se druga vojna kapija, Defteri ili Beogradska kapija.
Između Druge vojne i Izvorske kapije ređa se trinaest kula. Izvorska kapija ili Kapija Pege čuva poruke obnovitelja Manojla Brijenija, na južnoj kuli iz 1438. godine, i iz doba vladavina Vasilija II i njegovog brata Konstantina VIII s početka jedanaestog veka, na severnoj kuli. Kroz ovu kapiju su nikejske snage pod vođstvom Aleksija Strategopulosa oslobodile Carigrad 25. jula 1261. godine.
Bedemi od Izvorske do kapije Regios povezuje petnaest kula, među kojima je i Treća vojna kapija. Između treće i pete kule bedemi se blago povijaju ka gradu i ovo mesto se nazivalo Sigma, jer krivina zidova podseća na ovo grčko slovo. Krivina je nastala jer je projektant pratio reljef tla. Iza Sigme nailazi se na Treću vojnu kapiju, Teodosijevu kapiju. Bedemi od kapije Regium i Četvrte vojne ojačani su sa osam kula. Na sedmoj kuli, obnovljenoj tokom vladavine Lava III i Konstantina V sredinom VIII veka, pored njihovih imena urezana je molitva:
„Hriste bože, grad ovaj sačuvaj netaknut i oslobodi ga rata
Pokori gnev neprijatelja naših.“
Na prvoj kuli iza Četvrte vojne kapije nalazi se natpis na kamenu koji imenuje nekog Đorđa (Georgiosa). Pretpostavlja se da je kamen uzet od materijala neke zarušene crkve iz okoline, tokom obnova koje je sprovodio Jovan VIII. Posle niza kula nailazi se na Kapiju svetoga Romana, u čijoj je blizini Kostantin Dragaš u zoru 29. maja 1453. godine krenuo u svoj poslednji juriš. Sledeća je Peta vojna kapija na kojoj stoji natpis da ju je u petom veku obnovio Pusije. Na osmoj kuli između Pete vojne i Kapije Harsios nalaze se dva natpisa o obnovi odbrambenog zida – prvi za vladavine Jovana VIII (1433) i drugi, koji navodi obnovitelja Manojla Jagarija, za vladavine Konstantina Dragaša.
Na jednoj od najviših kota Carigrada, 60 metara nad morem, pri vrhu šestog brežuljka nalazi se Kapija Harsios ili Jedrenska kapija, kroz koju je Mehmed Osvajač trijumfalno ušao u osvojeni grad tokom popodneva prvog dana osmanske istorije Carigrada. Od nje se niže devet kula na čijem se kraju otvara Cirkuska kapija ili Kerkopotra, valjda najomraženiji prolaz u pravoslavnom svetu jer su kroz nju Turci prodrli u grad. Neposredno iza nje stiže se do krajnje tačke Teodosijevih bedema, na koje se nastavlja palata Porfirogenita od koje počinju Vlaheranski bedemi kao nastavak kopnenih bedema.
Morske bedeme Carigrada čine dva dela: bedemi na obali Zlatnog Roga i bedemi na obali Crnog mora. Prvi odbrambeni zid na morskoj obali podignut je oko 325. godine po naredbi Konstantinovoj i sačinjavao je jedinstvenu zatvorenu celinu sa Konstantinovim bedemom na kopnu. Vek kasnije, nakon gradnje Teodosijevih bedema, morski bedem biva proširen da bi se povezao sa novom linijom kopnenih bedema. Taj posao je po Teodosijevoj naredbi izveo pretorijanski prefekt Istoka Kir Panopolit 439. godine. Morski bedem je izgledom podsećao na kopneni deo fortifikacione celine, samo što je imao jednu liniju zida koji je bio niži. Ovaj segment odbrambene linije je bio najslabiji, jer prema proceni stratega Carigradu sa mora nije pretila opasnost, pošto je Vizantija suvereno gospodarila Bosforom i Dardanelima i njena mornarica predstavljala je najveću pomorsku silu toga doba. Prilikom združene opsade 626. godine koju su izveli Sloveni, Avari i Persijanci, slovenska flota je blokirala grad sa mora. Vizantijska flota, pomognuta ribarima Jermenima iz Carigrada, porazila ih je i opsada je propala, da bi se neposredno zatim avarsko-slovenski savez raspao.
Opadanje vizantijske moći na moru usled zastarele flote i uspon Arabljana koji su pljačkali po Sredozemlju primoralo je Anastasija II (713–715) da izvrši obnovu morskog bedema tokom svoje kratkotrajne vladavine. Stotinak godina docnije Manojlo II (820–829) pokreće zamašnu obnovu morskih bedema, koju će dovršiti njegov naslednik Teofilo (829–842). Tokom tih radova bedem je povišen, a u njegovom sklopu izgrađen je i dvorac Bukoleon, koji će postati okosnica Velikog dvorca. Morski bedem čini jednostruki bedem ojačan sa 298 kula, ukupne dužine oko 10 milja, sa trideset kapija. Proteže se od Drvene kapije ili Ksiloporta u Vlaheranskom bedemu na obali Zlatnog Roga, preko rta svetog Dimitrija do Mermerne kule na obali Crnog mora. Dva kraka morskog bedema spojila su se na ulazu u Bosfor, odnosno na Rtu Svetoga Dimitrija. Slabosti morskih bedema u odnosu na kopnene bedeme pokazala se tokom krstaških opsada grada tokom 1203. i 1204. godine, kada su Latini upravo probivši se preko morskog bedema osvojili Carigrad.
Poslednje uređivanje odbrambenog sistema Carigrada obavljeno je dve decenije pre konačnog sloma. Vasilevs (od VII veka titula cara u Vizantiji) Jovan VIII je sistematski sprovodio popravke gde je trebalo i dodatno utvrđivao carigradske zidine. Demonstracija osmanlijske vojske pred prestonicom, krajem zime 1431. godine, ukazala je caru da je pored pregovora sa Zapadom neophodno da još više pregne s obnavljanjem, dograđivanjem i prepravljanjem carigradskih fortifikacija. Osnovni izvor obaveštenja o prvim carevim ozbiljnim građevinskim intervencijama jeste takozvana Pohvala avtokratoru, panegirički spis nepoznatog autora, nastao između septembra 1432. i leta 1433. godine, a period koji zahvata pohvala je pet godina. Spis izveštava da se car za navedeno vreme nije zalagao da ulepša, popravi ili podigne bilo kakav objekat od civilnog značaja, ili onaj koji bi služio crkvi. Jer, ne samo u ovom peridu nego i u toku čitave vladavine, Jovana su u građevinarstvu zanimale isključivo fortifikacije i ono što služi zaštiti Carigrada. Pisac panegirika počinje isticanjem truda koji je vasilevs Jovan ulagao u podizanje vizantijske flote i posredno podseća na uspehe romejskih brodova u nedavnoj prošlosti. Hvalospev nastavlja da je car u nastojanju da podigne pomorsku moć Carstva započeo obiman posao oko obnavljanja Kontoskaliona, jedne od carigradskih luka. Zapušteno pristanište je očišćeno od mulja pomoću posebnih sprava i osposobljeno da može da primi oko tri stotine lađa. Značaj obnavljanja Kontoskaliona bio je veliki, jer prestonica izuzev međunarodnog lučkog prostora i trgovačkog pristaništa na obali Zlatnog Roga pravog pristaništa za ratnu flotu tada nije imala.
U panegiriku se takođe navodi da su naredbom i novcem cara Jovana (u nastavku utvrđivanja prestonice) očišćeni protivopsadni jarkovi ispod zidina u blizini Vlahrena, zatim je rekonstruisana takozvana carska kula nedaleko od Carske kapije. Sagradio je car još i dve kule u Vlangi, u blizini obnovljenog Kontoskaliona. Utvrđivanje Carigrada nastavljeno je i kasnije pa su posle 1433. godine obnovljeni zidovi između Jedrenske i Jeni kapije, zatim jedna kula kod Beogradske kapije, a neposredno pred odlazak na sabor vasilevs je oktobra 1437. godine okončao popravke kula i zida između Regionske i vojne kapije. Tokom carevog odsustva završeni su između januara 1439. i 1440. godine ranije započeti radovi na zidu između kapija Ksilokerka i Pigis, avgusta 1441. avtokrator je priveo kraju opravke dela zida prema Zlatnom Rogu, a 1444. su vršene neke intervencije i na fortifikacijama oko Zlatne kapije.
U akciji utvrđivanja Carigrada, careve napore zalaganjem i sredstvima delili su i neki visoki činovnici. Tako je arhont Manojlo Leontaris maja 1438. završio obnavljanje kapije Pigis, u skladu sa carskim aktivnosti na ovom delu utvrđene linije grada. Pred kraj života Jovana VIII pomoć učvršćivanju prestonice, u kvartu kod Kontoskaliona, pružio je srpski despot Đurađ Branković, izgradivši 1448/9. godine o svome trošku jednu kulu i jednu kortinu – zid koji spaja dve susedne kule. Despotov prilog je bio usmeren ka jačanju one strane grada koja je okrenuta ka moru i Bosforu, jer je ovaj deo fortifikacija pre carskih građevinskih intervencija bio najslabiji deo odbrambenog sistema Carigrada.
Trgovina Carigrada i njegove luke
Ako je Vizantija svoju snagu i bezbednost dugovala efikasnosti svojih državnih službi, onda joj je njena trgovina omogućavala da te službe plaća. NJena moć položena je u osnove njene finansijske politike i trgovine u srednjem veku. Malo je gradova uživalo tako dobar trgovački položaj kao Carigrad, postavljen na pomorskom kanalu između severa i juga i kopnenom mostu između Istoka i Zapada. Takođe je malo naroda bilo tako trgovački sposobno kao Grci i Jermeni, koji su bili građani ovog megapolisa. Stoga nije bilo nikakvo čudo što je Carigrad vekovima bio sinonim bogatstva, grad čijih blaga nije bilo nigde i kojima nije bilo mere. Ova bogatstva nisu došla sama od sebe niti slučajno, jer pored povoljnih prilika bili su neophodni napori ljudi da se ona steknu, uvećaju i očuvaju.
Kroz Carigrad su vodili trgovački putevi koji su povezivali daleki Istok sa Mediteranom i Evropom, dalje na zapad, zatim ruske stepe u zaleđu crnomorske obale, na severu sa Egiptom i Etiopijom, i uz pomoć njihovih trgovaca sa ekvatorijalnom Afrikom na jugu. Na dokovima Konstantinopolja pretovarana je roba iz čitavog tada poznatog sveta, u carinarnicama na prilazima gradu carski logoteti su svakodnevno carinili tone i tone razovrsnog espapa. Uvozne carine od deset odsto bile su naplaćivane u Abidosu na Helespontu i Hijeronu na Bosforu, a izvozne u Carigradu. Dok italijanski trgovci nisu dobili posebne povlastice nikakva roba nije mogla da prođe kroz moreuze, a da ne bude ocarinjena. To je obezbeđivalo carskoj blagajni stalni priliv velikog novca. Pristanišna skladišta carigradskih luka bivala su puna skupih začina, mirisnih i opojnih trava i sandalovog drveta iz Indije, sirove svile i drugih luksuznih tkanina iz Kine; bojena stakla i emajl stizali su sa Sredozemlja, žita iz Egipta, krzna, vosak, ćilibar i sušena slatkovodna riba sa Volge, vina, sveže sušeno voće ili konzervisani kompoti sa južnih padina Kavkaza. Sirove i štavljene kože dovožene su iz Italije i Male Azije, rude metala iz zapadne Evrope, kalaj čak iz Kornvola u Velsu, drvena građa i med sa Balkana, gotovi zanatski proizvodi i razna konzervisana i sušena hrana i đakonije dovoženi su odasvud. Plemeniti metali i drago kamenje posebno su carinjeni i njihov promet donosio je trenutne prihode Carstvu.
Svakodnevni promet velikog broja trgovačkih brodova, tovari robe i mnoštvo mornara, putnika, nosača i trgovačke gospode, avanturista i prevaranata svih specijalnosti, zahtevalo je velika i funkcionalna gradska pristaništa, dokove sa vezovima za brodove različitih veličina, nosivosti i gazova, dovoljno sigurnog skladišnog prostora za robu i ambare za žito, razne kafane i konačišta, za različite ukuse i veličinu „kese“. Pristaništa Carigrada su pravljena duž obala Mramornog mora i Zlatnog Roga, a pored nekoliko većih, uz obalu se nalazio čitav niz manjih dokova za pristajanje. Mletački izveštaji iz XII veka govore o proceni da ova pristaništa mogu da prime oko trista brodova u isto vreme, a naknadno su analitičari grubo procenili dužinu carigradskih dokova na 4500 metara. Većina trgovačkih brodova toga doba koji su prenosili robu kroz tesnace i pristajali u Carigrad bila je male nosivosti, oko 80 tona, mada su nailazili i oni veći, kapaciteta oko 1300 tona. Oko velikih pristaništa posle desetog veka razvile su se trgovačke četvrti stranih trgovaca, od kojih je najveća bila Galata ili Pera, dodeljena Đenovljanima 1273. godine.
Najveće pristanište vizantijskog Carigrada bio je Elefterion, zvan i Teodosijeva ili Kesarijeva luka, ustanovljen prvih vekova postojanja grada. Podignut je na ušću Likosa u Mramorno more 390. godine po nalogu Teodosija Velikog i smešten između IX i XI gradske četvrti. Bio je korišćen prvenstveno za prihvat žita i za to su izgrađena dva ambara. Usled stalnih nanosa koje je reka donosila, korito luke se često zatrpavalo, zbog čega je pristanište napušteno i zasušeno ušće je pretvoreno u baštu koja je gradske pijace snabdevala povrćem. Danas su od pristaništa opstali samo ostaci lučnih prolaza kroz morski bedem, koji je pristanište povezivao sa unutrašnošću grada.
Kontoskalion je bio pristanište na Mramornom moru, smešteno između XI i HII gradskog kvarta, poznato i kao Julijanova i Sofijina luka. Prvobitno pristanište je podigao Julijan Otpadnik 362. godine, a kasnije, u VI veku, Justinijan je dogradio lukobrane i od tada Kontoskalion postaje glavno gradsko pristanište. Za vladavine Justina II (565–575), pristanište je obnovljeno i prošireno, a cela oblast oko pristaništa, Sofijana, i samo pristanište, dobilo je ime po carici Sofiji. Pored pratećih lučko-trgovačkih objekata, u to vreme podignute su ili obnovljene Crkve Arhangela Mihaila i Svete Tekle, zatim Saborni hram Svetog Pantelejmona, kao i bolnica Narzesa u čijem dvorištu je sazidana Crkva Svetih Prova, Taraha i Andronika. U kasnijim vekovima, nakon što su ostala carigadska pristaništa zapuštena, Kontoskalion, kako se zvao u doba Paleologa nakon novog proširenja, postao je glavno prihvatilište svih roba neophodnih gradu. Jovan VIII će ga pred kraj vladavine očistiti i osposobiti za prihvat i stacioniranje carske ratne mornarice. Dugo je korišćen i u osmansko doba Carigrada, pod imemom Kadirga-liman.
Na ulazu u Zlatni Rog, preko puta Galate, izgrađena su jedno do drugog dva pristaništa: Prosforion, najstarije pristanište Konstantinopolja i Neorion. Ovaj prvi, sa četiri svoja ambara, bio je najveće prihvatilište pšenice u prestonici. Posle sredine X veka trajno ga napuštaju, na njegovom mestu je ostao samo manji mol koji su koristili carevi na svom putu iz dvorca Vlaherne do Crkve Presvete Mudrosti. Neorion je pravljen za carsku ratnu flotu, ali kada su ratni brodovi premešteni na Mramorno more početkom X veka, pristanište je iznajmljeno stranim trgovcima iz Evrope, Jevrejima i Arapima. Od tada se oko pristaništa razvijaju trgovačke četvrti s radnjama, skladištima, stambenim i verskim objektima.
Latinsko carstvo na Bosforu
Megapolis na Bosforu vekovima je kao božanskom rukom brušen dragulj privlačio razne varvare, pljačkaše sa znakom krsta na svojim plaštovima i nevernike sa Istoka. Prvi pad Konstantinopolja pod tuđinsku vlast desio se nenadano početkom trinaestog veka.
Pod vlašću dinastije Anđela (1185–1204) Vizantija je nazadovala i zauvek izgubila prevlast na Balkanu. Nesposobnost članova te dinastije i njihova bezobzirna borba za vlast oslabile su odbrambenu snagu Carstva i njenu ekonomsku moć. Na Zapadu se spremao Četvrti krstaški pohod na čelu sa Bonifacijem, markizom od Monferata, a namera je bila osvajanje Egipta. Pošto nisu imali flotu, krstaši su sklopili dogovor sa Mlečanima da ih ovi prevezu do Aleksandrije. Mesto okupljanja je bila Venecija, a samo je mali broj krstaša krenuo iz Francuske. Krstaši su trebali da plate Mlečanima transport za 30.000 vojnika, 4500 konja s ratnom opremom i zalihama u novcu i da ravnopravno učestvuju u podeli osvojenih teritorija.
Međutim, do sredine 1202. godine krstaši nisu mogli da napuste Veneciju, jer nisu imali potreban novac, a i skupili su znatno manje vojnika nego što se očekivalo. Mletački dužd Enriko Dandolo je što pre hteo da oslobodi grad od prostačke i bahate družine, pa je skovao plan kojim bi oprostio dug krstašima za prevoz trupa, u zamenu za neke usluge. Pod tim uslugama se podrazumevala vojna pomoć pri mletačkom zauzimanju ugarske luke Zadar, a i Veneciji nije odgovarao rat u Egiptu jer su sa njim održavali dobre trgovačke odnose. Na misi u Crkvi Svetog Marka Dandolo je poneo krst i na taj način se obavezao na učešće u pohodu. Ubrzo se pridružio krstašima sa oko hiljadu svojih vojnika i tako postao jedan od vođa pohoda. Venecija je bila glavni finansijer krstaša u Četvrtom ratu tako što ih je snabdevala i davala pozajmice u gotovom novcu. Duždu nije bilo teško da ubedi zadužene i od dokonosti nervozne krstaše da pristanu kod Zadra, koji je bio pod vlašću ugarskoga kralja. Deo krstaša je odbio da učestvuje u opsadi hrišćanskog grada, ali je zbog očuvanja jedinstva doneta odluka da se grad napadne. Kada su se krstaši pojavili pred Zadrom, stanovništvo i vojna posada je na bedeme i kule istakla barjake sa krstovima, kao znak da podržavaju njihov pohod, ali su krstaši bez obzira na to zauzeli gradsku luku i otpočeli opsadu tvrđave. Zadar se predao napadačima pod uslovom da životi stanovnika budu pošteđeni. Nakon toga, grad je bio podeljen među osvajačima, Mlečani su preuzeli deo grada sa lukom, a krstašima je pripao ostatak varoši. Nekoliko meseci posle zauzeća grada, u Zadar stižu izaslanici Aleksija IV Anđela, sina zbačenoga vasilevsa Isaka II, s ponudom da mu krstaši povrate presto. Delegacija u zamenu nudi zvaničnu podršku njihovom pohodu i lepu sumu novca. Preduzimljivi Dandolo, koji je odmah uvideo isplativost poduhvata, ubedio je krstaške vođe da prihvate predlog vizantijske delegacije, uprkos oštrom protivljenju dela krstaša pa i samog pape Inoćentija III.
Krstaška flota uništila je Zadar 7. aprila 1203. godine i uputila se na jug. Na svom pohodu zastali su u Draču, koji im je otvorio kapije i čiji je prefekt priznao Isaka i Aleksija za zakonite careve. Odatle krstaška flota kreće ka Krfu, gde posada krfske tvrđave odbija da otvori kapije pa je krstaši na juriš uzimaju, pljačkaju grad i spaljuju sva naselja na ostrvu. Letinu i opljačkane stvari tovare na brodove, napuštaju Krf i krajem maja haraju i pale ostrvo Andros. Na putu za Carigrad krstaši 23. juna prolaze Dardanele i iskrcavaju se u Abidos, grad na obali Mramornog mora. Pošto je opljačkala i spalila manastir Svetog Stefana, latinska horda je ugledala krovove Carigrada. Žofroa de Vilarduen, maršal Šampanje i hroničar Četvrtog krstaškog rata, u svojim memoarima ovako opisuje kakav je utisak Carigrad ostavio na krstaše:
„Tu su oni na lađama i galijama i teretnim brodovima imali potpun pogled na Carigrad i tu uploviše u luku i ukotviše se. Sada, neka vam bude znano, oni koji nikad ranije ne videše Carigrad posmatraše ga sa krajnjom zbinjom, jer nikad oni ne mišljaše da može na svetu postojati grad toliko bogat i oni zapaziše visoke bedeme i jake kule koji ga opasavahu i bogate dvorove i moćne crkve kojih bejaše toliko da niko ko ih očima video nije, ne mogaše poverovati u veličinu grada tog, koji iznad svih drugih beše bezgraničan. I neka bude znano da ne beše čoveka takve hrabrosti koji ne zadrhta i to ne beše čudno, jer nikada ne beše većeg poduhvata načinjenog od ljudi od postanka sveta…“
Krstaši su se sutradan, 24. juna 1203. godine iskrcali u Halkedonu i u halkedonski carski dvor se uselila latinska vlastela. Car Aleksije III je poslao odred od petsto konjanika da protera krstaše iz palate, međutim krstaši su ih zaustavili, naneli im prilične gubitke i carska konjica se u neredu povukla. Nakon toga, latinski su ratnici ušli u Hrisopolj i tako preuzeli kontrolu nad azijskom obalom Bosfora. U Hrisopolju su 2. jula dočekali carsko poslanstvo, sa pismom u kome car zahteva objašnjenje od njih, šta traže na carskoj zemlji, pošto je on hrišćanin, i oni su hrišćani, a njihov cilj je borba protiv nevernika. Alesije im nudi hranu i sredstva da napuste Vizantiju, a zapretio je i vojnom intervencijom ukoliko krstaši odbiju ovu ponudu mira. Car je zapretio bez pokrića, jer je znao da je, iako su bedemi Carigrada bili jaki i njegovi branioci brojni, stanje u vizantijskoj vojsci bilo katastrofalno. Na komandnim pozicijama bili su ljudi koji su do njih dolazili uz pomoć novca i veza, a ne zbog sposobnosti i vojnih zasluga i glavni motivi ovih ljudi bili su sticanje slave i bogatstva. O tome najbolje svedoči primer izvesnog Mihaila Strufnosa, tadašnjeg admirala carske flote, koji je prodao brodsku opremu da bi se obogatio, tako da vizantijska flota uoči krstaškog napada zapravo nije ni postojala. Narednog dana na jednoj galiji isplovili su mletački dužd i markiz Monferata sa princem Aleksijem Mlađim, s ciljem da stanovništvu grada pokažu zakonitog vladara, ne bi li pokrenuli prevrat u prestonici. Carigrađani, međutim, nisu bili impresionirani njihovim prisustvom, pa su se krstaši odlučili za napad na grad.
Prvi krstaški udar bio je usmeren na luku koja je lako zauzeta. Nakon toga, napadači se okreću Peri, gradskom kvartu izvan zidina, smeštenom severno od Zlatnog Roga. Venecijanci koji su tu živeli ovladavaju Velikim bastionom, spaljuju ga i omogućavaju krstašima da prodru u Peru i zauzimaju je. Teodor Laskaris, carski general i prvi car Nikejskog carstva (1205–1222), pokušao je da odbije napade, ali je zbog velikih gubitaka morao da se povuče, nakon čega su krstaši zauzeli ulaz u Zlatni Rog i skinuli lanac, koji je sprečavao krstaške brodove da uplove u zaliv. Franački vojnici zauzeli su položaje prema carigradskom kopnenom bedemu, koncentrišući svoje napade na deo bedema naspram kvarta Vlaherne koji je bio najslabiji, dok su Mlečani napali taj deo grada s mora. Odbrana vođena Teodorom Laskarisem je više puta manevrima napad–povlačenje–napad nastojala da ovlada obalom i ne dopusti Mlečanima da se iskrcaju, ali bez uspeha. Tokom borbi zarobljen je Teodorov brat Konstantin.
Ujutro 17. jula, posle doručka i jutarnje mise, krstaši kreću u odsudni napad. Bonifacije markiz Monferata je sa odredima iz Burgundije i Šampanje čuvao logor, dok su napad na bedeme s kopna predvodili Balduin, grof Flandrije, njegov brat Luj, grof Bloa i Šartea i Hugo, grof Sen Paulija. S morske strane napadala je mletačka flota, vođena poluslepim duždom Dandolom. Do podneva oni su uspeli da zauzmu veći broj kula na morskim bedemima. U metežu bitke izbija požar koji se brzo širi i zahvata veći deo grada. Ovaj požar je presudio odbrani i Carigrad je bio u agoniji.
Naredne noći, dok je vatra gutala poslednje zgrade stambenih blokova, Aleksije III napušta Carigrad, noseći sa sobom svo blago koje je mogao da ponese, ostavljajući porodicu, presto i narod na milost i nemilost krstašima. Isak Anđel je sa svojom ženom Margaritom Arpad oslobođen iz tamnice i vraćen na presto, dok je žena odbeglog Aleksija, Jevrosima, utamničena a njena imovina konfiskovana. Isak je uputio poslanstvo krstašima, izvestivši ih o preuzimanju vlasti, da bi na njihov zahtev načinio ugovor sa svojim sinom Aleksijem Mlađim, na osnovu kojeg je princ 1. avgusta krunisan za očevog savladara, pod imenom Aleksije IV Anđel. Mladi car je konačno dobio ono za čime je žudeo od trenutka kada je postao svestan da je carski sin, ali nije mogao da bude srećan, jer je krunisanjem postao zatočenik velikog duga krstašima. Dogovorom u Zadru, za dovođenje na presto, princ će krstašima isplatiti 200.000 srebrnjaka (srebrnih maraka), dok su se Mlečani zadovoljili delom ove svote, dodatnim lučkim prostorom i trgovinskim povlasticama. Da bi što pre isplatio dug, Aleksije IV je uveo nove namete, ispraznio državnu kasu i stao da konfiskuje imovinu, kako protivnicima dinastije, tako i nekima koji nisu imali političkih grehova. Uz najveće napore uspeo je da prikupi tek polovinu obećane sume, oko 100.000 srebrnih maraka. Krstaši, i sami dužni Mlečanima, postaju nestrpljivi i među njihovim vođama pokreće se pitanje šta dalje, ali lukavi dužd insistira da se sačeka cela suma. NJemu i njegovim Mlečanima je odgovaralo produžavanje roka, jer je krstaški dug bio opterećen kamatom. Aleksije je krenuo po zemlji u pratnji franačkih vitezova, kako bi što pre prikupio potreban novac.
U Carigradu se razbuktalo veliko antilatinsko raspoloženje. Nemaština izazvana posledicama požara i velikim carskim nametima dodatno je pogoršavala stanje u gradu, a i u čitavom carstvu. Širom grada sve češće i sve žešće izbijali su sukobi između Vizantinaca i krstaša. Kada bahati krstaši, u pijanstvu i bez nekog razloga, podmeću novi požar u kome je izgoreo čitav kvart oko Crkve Presvete Mudrosti, sukob postaje neizbežan. Nakon ovog događaja svi Latini koji su živeli u gradu napuštaju ga plašeći se odmazde Carigrađana. Prestonica je u stanju najveće napetosti kada se 11. novembra vraća mladi car, neutešno uplašen i nervno rastrojen, zbog neobavljenog posla. Bez novca i samopoštovanja, on drhtavog tela i glasa u dvoru Vlaherne dočekuje preteći ljutite krstaške izaslanike, Konona de Betuna i Žofroa de Vilerdena. Oni caru saopštavaju da će upotrebiti silu, ako bude trebalo, da bi namirili svoja potraživanja, što je predstavljalo neformalnu objavu rata, nakon čega su i otpočela ratna dejstva. Žofroa de Vilerden ovako opisuje taj susret :
„Oni (krstaški poslanici) sjahaše pred kapijom i uđoše u dvor, gde zatekoše cara Aleksija i cara Isaka kako na dva prestola sede, jedan kraj drugog. I blizu njih sedela je carica, koja beše žena oca i maćeha sina i sestra kralja Ugarske, gospa i divna i dobra. I tu sa njima beše velika pratnja, sačinjena od ljudi od značaja i zvanja. Po želji poslanika ostalih, Konon de Betun, koji vrlo mudar i rečit u govoru beše, istupi kao govornik :
‘Veličanstvo, mi dođosmo Tebi u ime barona narodnih i dužda mletačkog. Oni žele da te podsete na uslugu veliku koju ti učiniše, uslugu znanu ljudima i objavljenu svekolikom ljudstvu. Tu zakletvu dao si ti i otac tvoj, da ispunjene biće i oni potpis tvoj svojeručni imaju. Ali ti nisi ispunio ove dogovore, kao što si trebao. Mnogo puta behu te pozvali oni na njihovo ispunjenje i sada te ponovo pozivamo, u prisustvu sve vlastele tvoje, da dogovore koji behu među vama ispuniš. Učiniš li tako, biće dobro. Ako ne, neka ti bude znano da od dana ovog pa nadalje, oni te neće smatrati za plemića ili prijatelja, već će nastojati da te obaveze namire sami, svim sredstvima koja u moći su njihovoj. I na to te oni upozoravaju sada, jer oni ne žele da te povrede, niti koga drugoga, bez izazova prethodnog. Čuo si šta je rečeno. Na tebi je da na to odgovoriš spram volje tvoje…’
Mnogi Grci behu zapanjeni i veoma razbešnjeni behu ovim otvorenim izazovom i rekoše da niko ne bi smeo tako prkositi caru konstantinopoljskome i njegovom dvoru. Veoma zli behu pogledi koje na poslanstvo bacahu car Aleksije i svi Grci, koji na njih do skora gledahu sa velikom naklonošću. Veliki metež beše i poslanici se okrenuše, odoše do kapije i uzjahaše konje…“
Posle izbijanja otvorenog ratnog sukoba Vizantinci su pokušali da spale krstašku flotu i na taj način spreče napad na morske bedeme. Na čelo flote stavlja se Aleksije Duka Murzulf, ali su Mlečani zarobili deo protivničkog brodovlja i u napadu je stradao samo jedan pizanski trgovački brod. Komanda nad odbranom grada i Carstva pala je na pleća trojice ljudi, kao i u prvom sukobu sa krstašima, pošto je mladi car pokazao isti kukavičluk i nedostatak borbenosti kao i njegov prethodnik. Svaki od trojice komandanata poneće, igrom slučaja, carski venac i pokazaće se sposobnijim i zaslužnijim od svojih prethodnika koje su služili. Odbranu grada vodili su Aleksije Duka Murzulf i braća Teodor i Konstantin Laskaris. Razvoj situacije i kukavičko ponašanje vladara doveli su 25. januara 1204. godine do prevrata kojim su Anđeli konačno zbačeni sa vlasti. Za novog cara proglašen je Aleksije Duka, kao Aleksije V Duka Murzulf, koji je 5. februara proglašen u Crkvi Presvete Mudrosti za vizantijskog avtokratora. Aleksije IV je udavljen u tamnici, a otac mu Isak umire nekoliko dana potom. Krstaši su se okrenuli ka predgađima Carigrada, pljačkajući i uništavajući sve pred sobom. Na povratku iz jedne takve pljačke, Latine je sa vojskom dočekao i napao Aleksije V, ali su krstaši potukli Vizantince, a sam car je jedva izbegao da padne u ropstvo. Latini su uspeli da zaplene ikonu Bogorodice za koju se smatralo da ju je naslikao jevanđelist Luka i koja je u narodu uživala izuzetno veliko poštovanje. Mnogi su to protumačili kao krajnje rđav znak.
Krstaši su otpočeli pripreme za napad. Mnoštvo majstora, drvodelja, kovača, užara, kožara i drugih zanatlija pravili su opsadne sprave po franačkim nacrtima. Vojska je oštrila oružje, doterivana je oprema, a konji su timareni i dobro hranjeni. Mornari su popravljali lađe, menjali užad i krpili jedra. Dok se vojska spremala za boj, komandanti su se dogovarali i planirali napad, a vođe pohoda su održale sastanak na kome su napravili podelu plena i grada, pošto ga osvoje. Deobno veće biće formirano od šestorice Franaka i isto toliko Mlečana i oni će izabrati novoga cara iz svojih redova. NJemu će pripasti četvrtina osvojenih teritorija i opljačkanog bogatstava. Preostale tri čevrtine podeliće se na dva jednaka dela, od kojih će jedan pripasti Mlečanima, od drugog dela prvo će se namiriti krstaški dug Mlečanima, a ostatak će krstaši podeliti među sobom. Novi patrijarh, prvi katolički vaseljenski patrijarh, biće izabran iz one grupe iz koje nije car. Izvršna gradska vlast formiraće se po većinskom principu.
Pripreme su završene, izgledalo je da će vreme poslužiti i 8. aprila usledio je udar na grad sa morske strane. Vizantinci su bili svesni značaja bitke i čvrsto rešeni da ne pokleknu. Uspeli su da odbiju prve napade i primorali su Latine da se brodovima vrate na drugu obalu Zlatnog Roga. Ovo je bio prvi veći poraz katolika otkako su doplovili, pa je hitno održano savetovanje na kome su prisustvovale i političke vođe i vojna elita i mnoštvo običnih boraca, rešavalo se šta dalje da se preduzme. Nenavikli da gube, neki malodušni su tražili da se od svega dignu ruke, odvažniji među krstašima smatrali su da se napadne s kopna, ali na kraju je prevagnuo mletački predlog da se napad nastavi istom taktikom i na istom mestu, jer je taj deo gradskog bedema najslabiji. Novina u planu je bila da se ovaj put u operaciju uvede više brodova, da se što je više moguće njih poveže i da se na taj način naprave veliki splavovi, sa kojih bi pešadija lakše napala morske bedeme.
Pravljenje splavova povezivanjem brodova trajalo je nekoliko dana pa je novi napad krenuo 13. aprila. I ovoga puta su Vizantinci hrabro i uspešno odbijali krstaške nalete i izgledalo je da će i ovaj atak završiti bezuspešno, što bi bez sumnje bio krah čitavog krstaškog pohoda. Tokom borbe dunuo je iznenada vetar sa severa, od Zlatnog Roga prema gradu, i gurnuo lađe uz same morske zidine. Dva povezana broda, „Raj“ i „Hodočasnik“, toliko su se približili bedemu da su se lestve sa brodova uspešno zakačile za grudobran jedne od kula. To su odmah iskoristili jedan mornar Mlečanin i dvojica flandrijskih vitezova, koji su se uspeli lestvama, prešli na kulu i odvažno jurnuli na iznenađene branioce. Za njima prelaze i drugi krstaši i posle kraće borbe osvojiše kulu. Koristeći iste manevre i drugi galeoni prilaze kulama, koje padaju jedna za drugom. Car Aleksije V je pokušao kratkim, gorljivim govorom da ohrabri vojsku i poveže rasute redove i povede ih u protivnapad, ali je vizantijski moral nepovratno pao i oni se u neredu povukoše ka gradu. Car je u žurbi sa nešto gardista odjahao do dvorca Bukoleon. Tamo je pokupio ženu svoga prethodnika Aleksija Anđela, Jevrosimu i kćer Evdokiju, bivšu ženu Stefana Nemanjića i sa njima napustio grad kroz Zlatnu kapiju. Sat kasnije u Crkvi Presvete Mudrosti proglašen je za cara i na brzinu krunisan Teodor Laskaris. On je sa bratom Konstantinom pokušao da na čelu Varjaške straže, carske garde sastavljene od Skandinavaca, zaustavi prodor Latina u grad, ali je bitka već bila izgubljena. Braća su među poslednjim braniocima, jašući na istok, napustili grad.
Osakaćena i nemoćna prestonica slavnog Romejskog carstva pala je u milost i nemilost krstaša. Divljačko pljačkanje i razaranje Carigrada u aprilu 1204. godine smatra se za jedan od najstrašnijih krvavih pirova koji su zadesili neki grad. Četiri dana i noći trajalo je iživljavanje Latina nad nesrećnim žiteljima megapolisa na Bosforu, koji su trpeli mučenja, masakriranja i silovanja kojima su bile izložene osobe svih uzrasta i oba pola. Propala su neprocenjiva blaga, spaljivani rukopisi, uništavane freske i ikone neprocenjive vrednosti. Mnoge mermerne statue koje su poticale iz antičkih vremena lomljene su, a bronzani kipovi pretopljeni u oružje i oklope. Čuvena četiri bronzana konja prenesena su sa carigradskog hipodroma u Veneciju, gde i danas krase portal Katedrale Svetog Marka. Crkve, a ponajviše Crkva Presvete Mudrosti, bile su poharane i oskrnavljene. Vizantijski istoričar Nikita Honijat opisuje stradanja :
„Mnoge najveće svetinje iz Hrama Presvete Mudrosti, kao što je Sveti kamen sa Hristovog groba, putir Bogorodičinog Mleka, posmrtne haljine Hristove i mošti nekoliko svetaca, utovarene su na brodove i poslate na Zapad, da bi podigle svetost latinskim crkvama. Potom je crkva, na brzinu i traljavo, pretvorena u katoličku katedralu, gde će 16. maja 1204. godine biti krunisan prvi latinski car Konstantinopolja, Balduin I…“, a na drugom mestu dodaje: „Čak i Saraceni su milosrdni i blagi u poređenju sa ovim ljudima koji nose na ramenima Hristov znak…“
Posle nešto više od godinu dana, u Crkvi Presvete Mudrosti, ispod istočne galerije, sahranjen je Enriko Dandolo, mletački dužd i komandant mletačke flote kojom su krstaši doplovili do Carigrada. U XIX veku tim italijanskih istoričara je postavio ploču na mestu na kom je dužd najverovatnije sahranjen, ona tu stoji i danas. Prva nadgrobna ploča, postavljena na grob posle sahrane, uništena je verovatno po povratku Vizantinaca u grad ili, kako tvrde neki, posle pada Carigrada pod tursku vlast.
Mlečani i latinski prinčevi podelili su plen. U Carigradu je postavljen latinski car, krstaški su probisveti preplavili grčko poluostrvo šireći anarhiju po toj odavno mirnoj provinciji. Venecija je zaposela ostrva, sagradila kolonije duž razuđene obale i prigrabila povlastice u trgovini sa egzotičnim Orijentom. Ipak Latini nisu uspeli da zagospodare čitavim Carstvom. Mala Azija je ostala u rukama gospodara koji govore grčki. Zet Aleksija III, Teodor Laskaris, uspostavio je u Nikeji (danas Iznik, oko 140 km istočno od Istanbula) dvor koji je uskoro postao centar carstva u izgnanstvu. U Trapezuntu (danas Trabzon, 1100 km istočno od Istanbula, na obali Crnog mora) jedan Komnen je proglasio svoju samostalnost, a u Epiru jedan se Anđel proglasio despotom. Uskoro je svojoj despotovini priključio Solun, otevši ga Latinima. Te tri krnje državice sporile su se oko prava da predstavljaju Romejsko carstvo u egzilu, ali je Nikeja bila najviše priznavana kao takva i ona je na kraju pobedila. Solunsko carstvo osvojio je car iz Nikeje 1246. godine, pa su Anđeli bili svedeni na Epir, da bi na kraju priznali vrhovnu vlast nikejskog cara. Carstvo u Trapezuntu nije prihvatilo zajedništvo pod krunom Nikejaca, pa je ostalo nezavisno, ali odsečeno na istoku Seldžucima. Veliki Komnen nikada nije mogao da istakne ozbiljnu kandidaturu da postane vaseljenski car. Ironijom sudbine, ovaj najmanji i najslabiji deo Carstva opstaće najduže, nadživeće Carigrad sve do 1461. godine, kada su ga definitivno uništile Osmanlije.
Nikejska pobeda u toku suparništva bila je posledica sposobnosti njenih careva. Teodor I Laskaris (1204–1222) i njegov zet Jovan III Vatac (1222–1254) organizovali su carstvo u snažnu i naprednu organizaciju jer su obojica bili snažni karakteri, dobri vojnici i diplomate. Pod Jovanovim sinom Teodorom II (1254–1258), bolesnim i mračnim intelektualcem, carstvo se još uvek širilo, uprkos nezadovoljstvu aristokratije koju je progonio. Kada ga je nasledio njegov maloletni sin Jovan VI (1238–1259), plemstvo se pobunilo i ubilo carskog namesnika, izvesnog anonimusa Đorđa Mumzona, kojeg je Teodor testamentom nametnuo svome sinu. Vlast je pala u ruke najmoćnijem i najistaknutijem članu aristokratije, Mihailu Paleologu, ali to je bila samo promena gospodara, jer je Mihailo na Novu 1259. godinu preuzeo krunu. Uskoro je mladi Jovan kao dar za punoletstvo bio oslepljen po nalogu uzurpatora. Paleolog je, ugrabivši presto, doveo svoju porodicu da vlada Vizantijom naredna dva veka, kao poslednja romejska dinastija.
Za to vreme u Carigradu, Latinsko carstvo Romanija tonulo je u siromaštvo i propast i traćilo svoje poslednje dane. Balduin Flandrijski, prvi car, bio je potpuno nesposoban za zadatak koga se prihvatio. Carstvo je bilo udešeno strogo po zapadnoevropskom feudalnom uzoru, a on jedva da je bio nešto više od prvog plemića. Mogao je da zadobije podršku svojih novih podanika protiv rivala iz latinskih redova, da ih nije odaljio namećući im mrsku katoličku crkvu. Sledeće, 1205. godine, Balduin je ubijen u ratu protiv Bugara. NJegov naslednik i brat Henrik (1205–1206) bio je pomirljiviji prema Grcima i neko vreme je izgledalo da bi Latinsko carstvo moglo pod njegovom rukom, da se uzdigne do ranga velike sile, ali je bilo već kasno. Grci su shvatili da voljeno im pravoslavlje mogu da dobiju samo iz Nikeje. Latinski plemići i Venecijanci zbog vlastite koristi su bili neupotrebljivi kao oslonac caru i država je posle Henrikove smrti brzo opadala.
Henrika je na tuđem prestolu nasledila njegova sestra Jolanda i njen muž Petar od Kurtneja, koji neće ni stići do Carigrada, jer će biti ubijen u Epiru. Jolanda je vladala sama dve godine (1217–1219), pa se odrekla vlasti u korist mlađeg sina Roberta, jer se stariji mudro odrekao krune. Robert je bio svrgnut zbog nesposobnosti 1228. godine, da bi ga nasledio njegov najmlađi brat Balduin II, pod namesništvom bivšeg jerusalimskog kralja Ivana od Brijena (1228–1237), već starijeg čoveka, sa više viteštva nego mudrosti u sebi. Postojao je predlog da namesništvo treba ponuditi bugarskom kralju, kako bi se osigurala podrška Bugara protiv Grka, ali katoličko sveštenstvo nije moglo da prihvati zamisao o regentu šizmatiku pa je ovaj plan odbačen. Pod Balduinom ll stanje Latinskog carstva postalo je još gore. On je proveo veći deo svoje vladavine putujući po Zapadu, tražeći pomoć. Zbog besparice je kod Venecijanaca založio pozlaćene krovove svoje palate, neke relikvije i sina. Siromaštvo i glad su stalno smanjivali broj stanovnika u Carigradu. Prodiranje u grad vojske Mihaila Paleologa 1261. godine i bekstvo Balduina, latinskog patrijarha i venecijanskog gradonačelnika brodom na Zapad predstavljalo je spas za grad.
Posledice krstaškog osvajanja Carigrada
Latinska vlast u Konstantinopolju gasila se postepeno. Ovaj veliki događaj o kome su više od pola veka sanjali Vizantinci i koji je najopsežnije pripreman i vojnički i diplomatski, nastupio je iznenada, gotovo slučajno. U leto 1261. godine carski strateg Aleksije Strategopulos poslat je sa malom vojskom na bugarsku granicu. Na prolazu kroz Trakiju saznao je da je Carigrad ostavljen skoro bez zaštite. Još je trajalo primirje sklopljeno avgusta 1260. godine na godinu dana i mletačka flota je sa većim delom latinske posade krenula u nekakav pohod po Crnom moru. Bez dužeg predomišljanja Strategopulos je napao nezaštićen grad i u zoru 25. jula prodro u njega, gotovo bez borbe.
Latinska vlast nad Vizantijom trajala je nekih mesec duže od šezdeset jednu godinu. Car Mihailo Paleolog je 15. avgusta 1261. godine ušao u poluprazan, opljačkan i opustošen grad. To je bilo dragoceno oslobođenje, jer niko na Levantu nije mogao da dozvoli da njegov neprijatelj drži Carigrad i taj čin je delovao na porast ugleda carstva. Sam poduhvat je, pored slave, doneo probleme i troškove koji su bili isuviše veliki da bi Mihailo mogao da ih podnese. Đenovljani su bili njegovi saveznici i značajno mu pomogli u pobedi, pa se njima moralo platiti trgovačkim povlasticama, što je smanjilo prihode Carstva. Nagrada Đenovljanima bila je trgovina na Crnom moru i kvart Pera ili Galata sa desne strane Zlatnog Roga, koji je vremenom prerastao u odvojen grad. Đenovljanima je bilo zabranjeno da trguju sa dva crnomorska grada, Matrahom i Rosijom (današnjim Kerčom), koji su bili rezervisani za grčke trgovce. Ova iznuđena trgovina, pokazaće vreme, biće pogubna za ekonomiju Carigrada, a Đenovljanima će doneti znatne koristi.
Vrednost carskog kovanog novca, stabilizovanog štednjom nikejskih careva, počela je proširenjem države i povećanjem trokova da pada. U nemogućnosti da održi sistem plaćanja svojih graničarskih jedinica poklonima zemljišta oslobođenog plaćanja poreza (pronija), Mihailo je ukinuo takva imanja u Maloj Aziji dajući mogućnost njihovog nasleđivanja i time oslabio odbranu granica. Kada je 1282. godine on umro, carstvo je pokazivalo jalovosti svoje obnove. Jedino pozitivno delo Mihailove vladavine, pored osvajanja prestonice, ostvareno je na Peloponezu, gde su posle pobede kod Pelagonije 1259. godine ključne tvrđave Mistra, Monemvazija i Maina otete Mlečanima i vraćene Carstvu.
Ne može se ni približno proceniti šteta koju je vladavina krstaša i njihova pljačka Carigrada nanela istočnoevropskoj civilizaciji. Pored materijalne destrukcije, Vizantijsko carstvo, veliki istočni bedem hrišćanstva, kao sila bilo je slomljeno. NJegova centralistička organizacija je uništena, pa su provincije na istoku bile prisiljene da menjaju gospodara. Osmanlijska osvajanja, čije će krvavo finale biti drugi i definitivni pad Konstantinopolja, omogućena su ovim krstaškim zločinom. Padom Konstantinopolja pod krstaše, a za njime i skoro čitavog carstva, slomljena je kičma Vizantiji, od čega se ona nije podigla do svoga konačnog kraja. Kako bi opstala pored suseda željnih romejskog bogatstva, vasilevsi su bili naterani na razna poniženja, molbe, pristajanja na teške uslove. Na tom puzanju između Scile i Haribde najteže iskušenje došlo je iz centra zapadnog hrišćanstva, a to je napad na pravoslavlje. U razmaku od 154 godine (Unija u Lionu 1272/74. i Unija u Firenci 1439) vizantijski carevi ponizno nude papama da sve svoje pravoslavno stanovništvo prevedu u katoličanstvo, u zamenu za zaštitu od nadirućih Osmanlija.
Korišćena literatura :
Georgije Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd, 1965.
Stiven Ransimen, Vizantijska civilizacija, Beograd 1964, 1 i 2.
Stiven Ransimen, Pad Carigrada 1453, Matica srpska, Novi Sad 1996.
Ivan Đurić, Sumrak Vizantije, Zagreb 1989.
Stefan Cvajg, Pad Bizanta, Rijeka 1965.
Dimitri Obolenski, Vizantijski komonvelt, Beograd, 1991.
Dragutin Anastasijević, Vizantija i Vizantinci, Beograd 1994.
Internet članci :
The Fall of Constantinople by Rolando Castillo, translated by Owen Williamson
The Siedge of Constantinople 1453, according to George Sphrantyes, from chapter 35
The Byzantine Empire by Donald MacGillivray, Professor King’s College, London
The Destruction of the Greek Empire by Edwin Piers, in parts
Constantinople, City of the World’s Desire 1453–1924, by Philip Mansel
Ostavi komentar