УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ У ДРАКУЛИЋУ, ШАРГОВЦУ И МОТИКАМА 1942. ГОДИНЕ. СРПСКО-ХРВАТСКИ ОДНОСИ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

30/07/2021

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Тврдњу многих приземних људи да „рат оправдава свакојака непочинства почињена у току његовог трајања“, можемо да окарактеришемо као став глупих људи прожет највећим бесмислом, а у том бесмислу, открива се и сва немоћ одсуства емпатије, па и несавршеност колективног ума и свести човечанства. Уз познату и бесмислену крилатицу: „Па, рат је!“, која представља монструозну синтагму, већ помињаног покушаја оправдања злочина почињеног у рату, а у име „неког вишег циља“, обично стоји и недоказива опаска, да рат човека претвара у звер! Међутим, то је посве нетачно. Од времена настанка било које цивилизације, рат је (нажалост) представљао трајну категорију потврде профила тих цивилизација, али, истовремено и доказ да звер никада не настаје у рату, већ је генеришу поједина историјска стања и процеси из предратног доба. Једино је тачно да звер своју зрелост и буђење доживљава управо у рату. Најбољи пример наведене тезе можемо да уочимо у историјату страхота почињених над српским народом у току постојања тзв. Независне државе Хрватске. Једино остаје потпуно нејасно какво оправдање, па чак поткрепљено и том глупошћу прожетој бесмислом, можемо да пронађемо у злочинама над децом. Која звер у име виших, прагматичних или потпуно несувислих интереса, односно разлога, је у стању да потегне оружје против детета?! Уколико бисмо желели да понудимо баналан (истовремено и срамотан) одговор, рекли бисмо: „Добро утренирана звер“. Недавно, хрватски председник Зоран Милановић, у покушају да представи разлоге, због којих је почињен геноцид над Србима у НДХ (конкретно, у систему концентрационих логора „Јасеновац“), предложио је могућност, у форми повода, да је геноцид почињен због отпора локалног становништва усташким злочиначким властима. Заиста, покушавамо да сагледамо слику отпора усташким властима НДХ, коју је пружао малишан, Ратко Стијаковић, стар шест месеци, син Млађена и Јоке Стијаковић, а брат мале Десе, старе три године, који је заклан у наручју мајке, 7. фебруара 1942. године у селу Мотике, поред Бањалуке (уз мајку, сестру и још тридесетак рођака из фамилије Стијаковић, а поред 2315 својих сународника из неколико села у бањалучкој регији, од којих су 551 били деца, узраста до 14 година).

Међутим, посебан степен зверства, зверскији чак и од самог злочина над децом па и од врло јасног покушаја правдања те монструозности, јесте свесни заборав и труд да жртва зверства поготово тако масовног буде заборављена. Предуслов сваког заборава је срамни завет ћутања, а у случају геноцида у Дракулићу, Шарговцу, Мотикама, Пискавици, Ивањској и, уопште бањалучкој регији, који се догодио у само три дана, 5, 7. и 12. фебруара 1941. године, после 1945. године, успостављена је страхотна обавеза ћутања, како би се заборав што пре постигао. Сасвим могуће зато што су злочини у бањалучком региону по интензитету бестијалности, а коју су продуковали усташки крволоци, можда и засенили (ако је то и могуће) све усташке злочине, који су почињени само у 1941. години. Можда и зато што је овај геноцид у потпуно мирним селима, до тада без присуства било којег антифашистичког покрета отпора осовинским, окупаторским и квинслишким силама (што демантује тезу председника демократске и европске Републике Хрватске о „условљеном геноциду“, који се догодио зато што су Срби пружали отпор усташким властима), представљао доказ истинске сврхе и парадигме постојања и историјата злочиначке НДХ. А можда је овај злочин указивао на непремостиву идеолошку провалију између два пола садржаја званичне југокомунистичке догме оличене у потпуно празној крилатици о братству и јединству, али оном „без правде, једнакости, покајања и катарзе“, које је југословенске народе одгурало у крваву и епску катастрофу, приликом расклапања Титове конструкције у ратовима из деведесетих година, претходног столећа. Баш због свести, да би геноцид над Србима у бањалучкој регији представљао опасност за окошталу идеологију без позитивног садржаја, определио је југословенске власти после 1945. године на обавезу ћутње о крвавим догађајима у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама, као „залог завету заборава“, детерминишући као врхунски политички принцип. Испред дилеме да ли да неупућене суграђане нове Југославије упознају са размерама зверстава, који су у име хрватског народа почињени над недужним српским становницима (посебно над њиховом децом) у овим селима са једне стране, и потребе да своју власт одбране путем афирмисања постнихилистичке идеологије о братству и јединству, без конкретног позитивног садржаја са друге стране, југословенски комунисти определили су се да 551 на умоболан начин убијено дете остане заборављено, прећутано, да им се ни за имена никада не сазна, само да би та идеологија остала очувана. На тај начин, ниједну идеологију не може нико да спаси од безусловног уништења, што су болна искуства из последње деценије претходног века и показала.

Из тих разлога, мошти данашњих новомученика дракулићких, шарговачких и мотичких, ексхумиране су из разних привремених гробница (углавном смештених у двориштима затртих српских огњишта у овим селима), тек 1964. године, када су у скромној церемонији сахрањене у заједничкој гробници у Дракулићу, над којом је, потом, подигнут безличан споменик (са црвеном петокраком, као симболом апотеозе обавезе ћутње, на врху) и уз плочу са натписом, која садржи, готово, бираократски и стенографски апокриф на лицу споменика где је на латиничном писму исписано да на датом месту леже посмртни остаци жртава фашизма. Тешко је и да поменемо да све до прве деценије овог века није постојало ни такво безодредно обележје или натпис на каквој спомен-табли на згради данашње Основне школе „Ђура Јакшић“ у Шарговцу, где је тог хладног зимског дана 7. фебруара 1942. године од руке фра Мирослава Филиповића, алијас Томислава Мајсторовића и његових дванаест усташа-кољача, поклано 52 деце узраста до 12 година. Изгледа да нове југословенске власти после 1945. године, нису сматрале да малена Радмила Гламочанин, десетогодишња девојчица и прва жртва покоља деце у овој школи није заслужила да макар наредне генерације ђака стекну свест о ономе што се њој и њеним другарицама и друговима догодило у школским клупама, те 1942. године и то док су ти, све до пре коју годину или деценију, безимени, претходни, ђаци-мученици, били једнако на почетку живота, као и поменуте, наредне генерације ученика. Тадашње власти биле су у прилици да оставе, барем и то, безодредно спомен-обележје, макар и уз ону глупу опаску да се тај злочин догодио зато што је био рат. Међутим, ни толико…  Тешко можемо да одредимо где би нас све прича о злочину ћутње и заборава над злочином геноцида у овим селима одвела, када бисмо поставили питање српском етничком колективитету, а посебно његовим интелектуалним и политичким елитама из тог доба да ли су било када осетили стид што су били важан фундамент те политике ћутње и заборава и то често, само како би очували своје бедне синекуре у политичком систему Титовог братства и јединства. Колико год нам било тешко и потресно да евоцирамо сазнања о ужасу који се догодио у само неколико дана па чак и сати у овим бањалучким селима причу морамо да испричамо. Не да бисмо продужавали спиралу злочина, већ да бисмо уочили и разумели колико је несавршен ум човечији, који је у стању да због примитивних регула своје провинцијске заједнице, слепо следи светоназоре сопствених националних елита (политичких и духовних), те да у вишедеценијском процесу дехуманизације његових комшија, кумова, па и рођака (само зато што припадају другој вероисповести и националном идентитету), „потегне каму, бомбу и пиштољ“ на децу и уопште нејач тих истих комшија и пријатеља са којима је растао и развијао се, претпостављало се у озбиљног и цивилизованог човека. Управо, то се догодило у Дракулићу, Шарговцу, Мотикама, Ивањској, Пискавици и другим насељима бањалучке регије, у хладном фебруару 1942. године.

До стварања усташке НДХ, град Бањалука био је седиште Врбаске бановине у Краљевини Југославији, у којој је живело преко милион становника, где је српско православно становништво било најбројније, уколико посматрамо различите уделе популације у укупном броју становника са аспекта националног и конфесионалног идентитета. У складу са проценама броја становника на основу пописа из 1931. године, у Врбаској бановини 1941. године живело је око 800 хиљада православних Срба. Такође, на основу пописа становништва из 1931. године, у Бањалуци и њеним околним насељима (као и данас то су приградска насеља главног града Републике Српске) живело је више од 22 хиљаде грађана, од којих је више од 12 хиљада припадало српском националном и православном конфесионалном идентитету. Конкретно, у етничко-конфесионалном погледу, села Дракулић, Шарговац и Мотике (као уосталом и друга приградска насеља), била су мешовита, односно у њима је живело српско, православно и хравтско римокатоличко становништво. Свакако, српско православно становништво, у том етничко-конфесионалном погледу, било је доминантније у свим наведеним насељима, осим у Мотикама, где је била бројнија хрватска католичка популација. У географско-демографском погледу, поменута села била су разуђена и у њима је преовладаво облик вишечланих домаћинстава, када је реч о уређењу породичних заједница. Заправо, у датим селима био је изразито присутан принцип породичних задруга, када је у питању било устројство домаћинстава, са јасно конципираним хијерархијским односима, када је реч о релацијама између чланова, односно рођака у датим породицама. Наравно, демографски положај тих породица био је изразито типичан за регионе у којима су егзистирала поменута села у ондашњој Југославији. Такође, приметан је један специфичан фактицитет, када је реч о социо-етничким разликама између домаћинстава у овим насељима до 1941. године. Наведени принцип породичних задруга био је знатно присутнији у српској националној заједници у овим насељима, док је у хрватској заједници био је спорадичан. Хрватска домаћинства, у погледу броја својих чланова, била су изразито мања, док је и њихов социјално-материјални статус био знатно оскуднији. Појава овог социолошког феномена у наведеним селима, свакако је објашњива, али је и генерисана историјским условима конституисања демографског мозаика у заједницама ових насеља до 1941. године.

Припадници Павелићеве гарде (Поглавников тјелесни сдруг) и VIII усташког батаљона убили су хладним оружјем око 2300 Срба, већином стараца, жена и деце, јер су војно способни мушкарци углавном били у заробљеништву. Починиоце овог покоља предводио је капетан Јосип Мишлов у пратњи петрићевачког жупника, фратра Мирослава Филиповића, а све је испланирао ранији усташки стожерник, др Виктор Гутић. Извршиоци су били усташе из Загреба и Бање Луке, помогнути делом домаћег хрватског становништва. У покољу је између осталог коришћен и србомлат. Побијени су углавном сви Срби који су се тог јутра затекли код својих кућа.

Жртве усташког покоља у Дракулићу, Шарговицу, Мотикама и руднику Раковац 7. фебруара 1942.
место покоља број жртава (сви српске националности)
Дракулић 1.363
Шарговац 257
Мотике 679
рудари из околних села (рудник Раковац) 16
укупно 2.315

Према списку из књиге „Рат и дјеца Козаре“ Драгоја Лукића, у Дракулићу је убијено 294 деце, у Мотикама 207, а у Шарговцу 50. Укупно 551 дете у ова три насеља.

Истог дана, усташе су у данашњој Основној школи „Ђура Јакшић“, у насељу Шарговац заклале 52 српска ученика. Учитељица, Добрила Мартиновић, после рата је дала драгоцену изјаву Лазару Лукајићу, која је записана на следећи начин:

„У учионицу је изненада за вријеме часа ушао фратар Мирослав Филиповић са 12 својих усташа, опонашајући Исуса Христа и 12 његових апостола. Њега сам одраније добро познавала. Познавала су га и дјеца, јер је фратар често пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. Био је обучен у нову усташку униформу. Усташе су стале поред катедре и школске табле, окренути према клупама и дјеци… Затим је фра Филиповић замолио учитељицу да изведе из клупе једно српско дјете. Учитељица, не слутећи шта ће бити, извела је љепушкаст и уредну девојчицу Радојку Гламочанин, ћерку угледног домаћина Ђуре Гламочанина, који је тада био у заробљеништву у Њемачкој и на тај начин преживио рат. Фратар је њежно прихватио дијете, подигао га на катедру и онда почео полако, натенане, да га коље пред осталом дјецом, учитељицом и усташама. У учионици је настала вриска и паника. Ужаснута дјеца су вриштала и скакала. А Филиповић се смирено и језуитски достојанствено обратио својим усташама: ‘Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде, а ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на моју душу, а вас ћу да исповједим и разрјешити свих греха.’ Онда је фра Филиповић наредио учитељици да сву српску дјецу изведе у двориште. Потом је отишао у другу учионицу, па је и учитељици Мари Туњић наредио да изведе сву српску дјецу. У дворишту је, на утабаном снијегу, укруг поставио усташе, па наредио дјеци да трче поред њих. Како које дјете налети, усташа га прикоље и измрцвари. И све тако док сва дјеца нису поклана“.

Мирославу Филиповићу је суђено 1946. године. Осуђен је на смрт и обешен. Виктор Гутић је после рата побегао у Италију. Препознат је и изручен властима у Југославији. Осуђен је на смрт и погубљен у Бањалуци, 20. фебруара 1947. године.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske.

Фратри и усташе кољу – злочини и свједоци (Покољ Срба у селима код Бање Луке, Дракулићу, Шарговцу и Мотикама 7. фебруара и Пискавици и Ивањској 5. и 12. фебруара 1942. године), Лазар Лукајић, Фонд за истраживање геноцида, Београд, (2005).

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања