Успон и пад Српског либерализма у Угарској

31/08/2021

Аутор: др Милош Савин, историчар

Илузија подршке бечког двора међу либералним српским политичким круговима срушила се формалним укидањем Војводине. Оваква одлука је довела до разочарања међу српском политичком елитом која је постала свесна чињенице да не може бескомпромисно ослањати на Беч.

Поједини политичари попут Светозара Милетића су предлагали радикалан разлаз с Бечом, а подршку је требало тражити у мађарским политичким круговима. Ове ставове је изнео у чланку На Туциндан из јануара 1861. године. Беч је на оваква кретања одговорио веома дипломатски. Србима је дозвољено одржавање Благовештанског сабора у Сремским Карловцима 2. априла 1861. године. Оваква одлука је требало да ублажи српско незадовољство, а истовремено да унесе зебњу међу мађарске политичаре могућим договором између Срба и бечких владајућих кругова. Саборске одлуке су биле формулисане у 16 тачака, у којима је захтевана српска територијална и национална аутономија на простору који је требало да обухвата Срем, Бачку, Банат и Војну Границу. На територији тако обновљене Српске Војводине, српско становништво је требало да ужива посебна политичка и судска права, која би била формулисана од стране скупштине Војводине. На територији ове политичке творевине званичан језик би био српски, а Војводина је требало да има своју првостепену и апелациону легислативу, као и обележја попут грба и заставе. На челу Војводине био би од сабора бирани војвода. Одлуке Благовештанског сабора делегација угледних Срба је доставила цару. На српске захтеве цар је одговорио да је задовољан одлукама Благовештанског сабора и обећао њихово испуњење. Ово је суштински требало да буде упозорење водећим круговима Угарске, да пред Беч не излазе с претераним захтевима, јер би у супротном договор са Србима могао да буде остварен. Међутим, веома брзо политичка дешавања су показала илузорност српских надања.

Благовештански сабор је у фокус српске политике довео либералну групацију окупљену око Светозара Милетића. Он је сматрао да се српски захтеви треба заснивати на историјском праву Срба и да се у њиховом остварењу треба ослањати, не на Беч, већ угарску политичку елиту. У његовим ставовима је евидентно разочарање политичким поступцима Беча. Милетић је сматрао да само договор с демократским политичким круговима Угарске може гарантовати дуговечност Српске Војводине. Према његовом виђењу Војводина би била аутономна жупанија у административно трансформисаној Угарској, која би била федерализована или регионализована. Уз Србе и други народе попут Словака и Румуна би уживали територијалну аутономију. За остварење ових политичких погледа неопходна је сарадња Срба и других народа уз договор с демократским круговима мађарског друштва, који би овакву политичку трансформацију омогућили.

Милетићев став се може дефинисати принципом Ми Срби и грађани, којим је истакнута потреба за националном слободом, поштовањем демократских принципа унутар грађанског друштва. Идеју територијалне аутономије унутар Угарске детаљније је разрадио Милетићев близак пријатељ и сарадник, Михаило Полит Десанчић. Модел за територијално и административно реформисану Угарску Полит је пронашао у швајцарском федерализму. Редефинисање Угарске према овим узусима обезбедило би њен напредак, уз максимално поштовање националних, верских и политичких разлика међу њеним поданицима. Попут швајцарских кантона, народности унутар Угарске би биле заокружене унутар жупанија. У овим административним јединицама Угарске били би коришћени језици народности. Срби би уживали симболична историјска права која су потицала из прошлости. Либерални предлози Полита били су одбачени од стране мађарских политичара који су у њима видели почетак дезинтеграције Угарске. Очекивања Милетића да је остварење аутономије Војводине могуће у договору са угарским либералним круговима могућа, нису се остварила. Вођа српских либерала је такође сматрао да треба сарађивати с Хрватима. Препознајући да би Срем могао бити спорно питање у односима два народа, Милетић је био при ставу да је ова област душа Српске Војводине.

Мађарска политичка елита је имала прилично уједначен став према предлозима српских либерала. Јожеф Етвеш је сматрао да је Српска Војводина сама по себи противна идеји јединствене Угарске. Он је сматрао да се српски захтеви могу остварити унутар црквено-школске аутономије и да су они загарантовани грађанским правима Угарске. Идентичног става је био и Ференц Деак. Нешто либералнији став према српским захтевима имао је Калман Тиса, који је сматрао да је Српска Војводина остварива, али само као једна од жупанија, у којој би било дозвољено коришћење српског језика, али без територијалне аутономије.

Српски захтеви за аутономијом су се појавили у прилично комплексном периоду у политичком развоју Хабзбуршке монархије. Централистички концепт који је био актуелан у периоду после револуције 1848/49. године све више је губио на популарности. Друге две концепције које су постале све присутније када се повела реч о преуређењу Монархије биле су федералистичка и дуалистичка. Присталице првог поменутог концепта сматрале су да је Хабзбуршку царевину неопходно федерализовати, а као полазна основа за ново државно уређење би биле историјске земље, као што су Аустрија, Угарска, Чешка, Хрватска. Мањи народи попут Срба, Словака, Русина или Румуна би у овој концепцији остали унутар Угарске. Иако је ова концепција за српску страну била неповољна, конзервативно-клерикални кругови су је подржавали сматрајући да оданост бечком двору неће проћи без адекватног одговора. Круг ових политичара је сматрао да повољан статус за Србе може обезбедити аутономни статус, на основу историјских привилегија, а у сарадњи с Бечом. Српске федералисте је предводио Ђорђе Стратимировић. Захваљујући својим везама са чешким политичарима исте оријентације он је успео да своје ставове пласира широј јавности монархије путем прашке Политике, штампане на немачком језику. Заступник федералистичког уређења био је аустријски канцелар Шмерлинг, у коме су српски конзервативно-клерикални кругови видели потенцијалног политичког савезника. Канцелар је утицао на ток Благовештанског сабора сугеришући српским политичарима да траже максималне захтеве од бечког двора. Аустријској концепцији федерализма оштро се противио Милетић, сматрајући да управо Беч представља основну препреку остварењу српских захтева за аутономијом. Беч је био препрека и ширим националним циљевима Срба на Балкану. И либерали и конзервативци су се залагали за ослобођење Срба од османске власти, с тим да су имали различите концепције како до остварења овог племенитог циља може доћи. Либерали су позивали на општи балкански устанак против Турака, за то време конзервативци су покушавали да утичу на Беч да промени своју османофилску политику и помогне коначном ослобођењу Срба.

Политички ставови војвођанских Срба су захваљујући доста либералном закону о штампи почели своје ставове да презентују путем новинских гласила. Конзервативни читаоци су били окупљени око аустрофилског Србобрана и нешто умеренијег Напретка, који је нагињао ка русофилству. Либерални политички кругови су били окупљени око Србских дневника, који су уређивали Јован Ђорђевић и Светозар Милетић.

Српски либерали су успели да остваре значајан успех на изборима 1865. године. Припреме за изборе су се одвијале у Новом Саду, где је био организован одбор који је поделио кандидате по изборним областима. На овим изборима они су успели да остваре непоновљив успех и заузму 12 посланичких места у угарском Сабору. О значају овог успеха сведочи оновремена статистика, према којој је гласачко право имало само 7% бирача, а Срби су чинили свега 2,5% становништва, што указује на веома добру политичку организацију либерала предвођених Милетићем. Вођа либерала је препознао значај новинских листова у пласирању политичких идеја широкој популацији. Тако је 1866. године покренут лист Застава.

За Србе у Хабзбуршкој монархији 1867. година показала се као година разочарења. Годину дана раније Хабзбуршка монархија је ушла у сукоб с Пруском. Ове две државе су се бориле за првенство око питања уједињења немачких земаља. Док се Аустрија залагала за стварање конфедерације, Пруска је тежила уједињењу свих немачких земаља под њеним вођством. Супротни интереси две водеће земље немачког света су неминовно довеле до сукоба међу њима. Пораз код Садове 1866. године изазвао је потресе у политици Хабзбуршке монархије. Пораз у рату с Пруском довео је до редефинисања односа међу политичким елитама царевине. Беч је изгубио доминантну улогу и напослетку се определио за дуалистичку концепцију изашавши у сусрет захтевима мађарских политичара. Као последица овог невољног договора Хабзбуршка монархија је постала Аустро-Угарска. Бечке елите су просудиле да је опортуно изаћи у сусрет угарским захтевима, него покушати задовољити све етничке групације царевине. Ако су угарски политичари пре нагодбе били невољни да изађу у сусрет српским захтевима, после склапања исте они су били још чвршћи у том ставу. Ово је постало транспарентно одлукама угарског сабора 1868. године када је донет Закон о народностима. Њиме је Србима дозвољена црквено-школска аутономија, али је одбила захтеве за територијалном. На први поглед закон је био либералан, али њима је предвиђен државни надзор, који ће се временом показати као инструмент притиска. Основна карактеристика овог закона била је концепција према којој је постојала само једна, недељива, политичка мађарска нација. Парадоксално, закон је кршен од стране власти, на штету народности.

Либерали окупљени око Милетића су своје политичке поставке изнели на конференцији у Бечкереку почетком 1869. године када је дошло до формирања Српске народне слободоумне странке. Бечкеречки програм, уз измене унете 1872. године, постао је основ деловања српских либералних опозиционара. Веома брзо око странке су почеле да се окупљају масе Срба из Војводине, чиме је странка постала широки народни покрет. Делујући на основу Бечкеречког програма, српски либерали су се на угарском сабору залагали за равноправност свих етничких заједница, противећи се Закону о народностима. Они су се залагали за још ширу аутономију Угарске унутар нове дуалистичке монархије, него што је то нагодбом било предвиђено. С друге стране захтеви Милетићевих либерала су се темељили на одлукама Благовештанског сабора, око којих би требало организовати парламентарну дебату. Залагали су се да Војводина треба да буде организована као аутономна територија са сопственим органима. Програм Српске народне слободоумне странке имао је и своје спољнополитичке циљеве. Њима је пропагиран панславизам и посебни односи са матицом. Такође, Бечкерчки програм је предлагао и решење источног питања. Милетићу ненаклоњени конзервативни и клерикални кругови су првобитно иступали с позиција оданости према Бечу. Након прекомпоновања Хабзбуршке монархије, која је уследила након нагодбе, ове групације су се споразумеле овог пута са водећим круговима Угарске. Као покушај да се осујети деловање Милетићевих либерала, појавила се тзв. Српска умерена странка на чијем челу је био архимандрит Герман Анђелић. Другу конзервативну групацију предводио је Ђорђе Стратимировић, који је предлагао знатно умеренији програм од Бечкеречког. Како је велика већина Срба у Војводини, деловање ових конзервативних групација је имало само ограничено деловање.

У политичким пројекцијама Милетића Кнежевина Србија је требало да буде носилац активне политике која је имала за циљ решење источног питања. Од српске државе очекивано је ослобођење од Турака на простору Старе Србије и Босне и Херцеговине. С друге стране Милетић је био отворени критичар династије Обреновића. Према његовом мишљењу она је кочила развој Србије гушећи демократске и либералне тенденције у политици. Њено деловање је било апсолутистичко, засновано на разгранатој бирократији. Оваква унутрашња клима у Србији негативно је утицала на националне циљеве. Због оваквих ставова Милетићу је било забрањен улазак у Србију, као и дистрибуција Заставе. У сузбијању Милетићевог утицаја власти Кнежевине Србије су користиле и грубу силу. Наоружани људи су физички нападали Милетићеве присталице. Српске власти су вођу либерала у Војводини оптужиле за републиканство. У борби против Милетићевог утицаја коришћена је и пропаганда. Када је кнез Михаило Обреновић страдао у атентату на Кошутњаку, српске власти али и српски клерикални кругови у Угарској су пожурили да Милетића оптуже да је саучесник и инспиратор убиства. Овако тешке оптуже су требале да изазову реакцију угарских власти, које такође нису биле наклоњене вођи српских либерала. Оне су требале да послуже елиминацији Милетића из политичког живота Угарске. До планираног хапшења Милетића у овом тренутку није дошло због бојазни да би она изазвала побуну Шајкаша и граничара у Банату. Анимозитет према Милетићу је на веома живописан начин изложио члан намесништва, генерал Миливоје Петровић Блазнавац, који је за водећег политичара Срба у Угарској рекао да би желео да га се домогне како би га обесио.

Критику друштвене ситуације у Србији Милетић је дао у запису од 12. априла 1870. године: Но као што мандарини, и други подобни фарисеји имају своје кумире, идоле, које у народу пред собом носе, да заклоне своје интересе и тежње, тако и политични власници, који на самоодржање иду, такође и` ставе преда се као штит, као идол и кумир: династију, владатеља, те у сав глас трубе: династија је основ државе, темељ снаге народне, скиптар је симбол величине и славе народне, зато династију треба укрепити, бладатељати треба јаким, силним направити, а то наравно опет бива конфисковањем или бар секвестрирањем права народа, слободе грађана, и саме судске самосталности, која је осовина личне сигурности и слободе. Нећемо да испитујемо, да ли се династија иоле може сложити са правом слободом, са слободним развитком и напретком народа… У наставку свог излагања Милетић посебно критикује бирократске тенденције у друштву Краљевине Србије. Истичући да бирократија овде има не само политички већ и друштвени значај. Примат бирократије у Кнежевини Србији је могућ услед неразвијености других сектора друштва који би контролисали бирократију. Због тога значајан део популације сматра да само кроз бирократију може остварити своје амбиције. Српска интелигенција стога постаје део бирократије, подређујући напослетку интересе народа и државе својим личним. Деловање бирократије је обележено тежњом да себи осигура угодан живот. Да би оваква ситуација била одржива, бирократија је користила династију као препреку свим либералним тенденцијама и променама. Сарадња бирократије и династије Обреновић, према Милетићу, била је основна препрека бржем напретку Србије јер је спречавала развој демократских и либералних институција.

Угарске власти ће 1876. године кренути у обрачун с Милетићем. Коначно разоружање Границе које се одиграло 1873. године, као и почетак Источне кризе забринули су угарске владајуће кругове, јер се Калман Тиса, председник угарске владе, споразумео са Бечом око судбине Милетића. Он је ухапшен у лето 1876. године, након чега су уследиле оптужбе за велеиздају. Прави циљ ових оптужби је било удаљавање Милетића из политичког живота Угарске за време трајања Источне кризе. О томе сведочи да је суђење започело скоро две године касније, у септембру 1878. године. Михаило Полит Десанчић је био бранилац у процесу у коме су све оптужбе против Милетића побијене. Упркос томе суд је донео пресуду на основу лажних изјава сведока. На монтираном процесу Милетић је осуђен на најстрожу робију, током које је трпео физичку и менталну тортуру. Угарске власти су га после бројних молби и петиција, којима се Милетић лично противио, пустили на слободу крајем 1879. године. Вођа српских либерала био је сломљен тешким тамновањем.

Одсуство утамниченог Милетића се негативно одразило на питање српске црквено-школске аутономије. Угарске власти су се умешале у питање избора карловачког патријарха. На место смењеног патријарха Ивачковића, угарска влада је незаконито поставила владику Германа Анђелића. Ово је представљало грубо кршење српске аутономије, којима је онемогућен слободан и самосталан избор патријарха од стране Народно-црквеног сабора.

Недостатак јаког вођства које је било оличено у Милетићу довело је до фрагментације Српске народне слободоумне странке, те су се унутар ње појавиле две значајне струје. Прву су чинили тзв. нотабилитети који су сматрали да странка треба да се дистанцира од Бечкеречког програма и да прихвати Закон о народностима, чиме би престало њено опозиционо деловање. Другим речима, нотабилитети су се залагали за приближавање владајућим круговима угарске политике, што би значило одрицање од основних поставки Српске народне слободоумне странке. Другу групацију чинили су радикали окупљени око Јаше Томића, Милетићевог сарадника и зета, који се залагао за допуну Бечкеречког програма одредбама везаним за социјална питања. Поделе унутар странке постале су више него очигледне на скупштини странке која је одржана у Новом Саду априла 1881. године. Нотабилитети свесни да Милетић неће дуго остати на челу странке, нису ушли у директни сукоб с осталим фракцијама. Уместо очекиваног сукоба с нотабилитетима, Милетић се сукобио с Томићевим социјалистичким крилом. У критици коју им је вођа странке упутио евидентно је одбацивање социјалних питања, које су по њему била садржана у демократским тенденцијама Бечкеречког програма, те их није потребно истицати. На овакав став Томић је одговорио критиком демократског карактера странке, називајући подругљиво Милетића народносни папа. Он је критиковао Бечкеречки програм, сматрајући га застарелим. На новосадском збору Српске народне слободоумне странке дефинитивно су се дефинисале три струје до тада јединственог покрета, либерали окупљени око Милетића, нотабилитети и социјалисти, односно радикали окупљени око Јаше Томића. Исцрпљен тешком тамницом, Милетић се у августу 1882. године повлачи с чела странке. Његов блиски сарадник Михаило Полит Десанчић се убрзо такође повукао из страначког живота. Један од Милетићевих настављача био је Михаило Миша Димитријевић. До формалног раскида нотабилитета с остатком странке дошло 1884. године. На скупу који је организован у Кикинди, ова групација је донела свој програм. За своје деловање они су уживали пуну подршку угарских власти које су имале за циљ да униште органско јединство Српске народне слободоумне странке. Усвајањем Кикиндског програма нотабилитети су и формално постали самостална странка. Њихова политика није имала подршку широких кругова српског друштва у Војводини. Нотабилитети су од  стране савременика били сматрани пре опортунистичком групацијом него значајном политичком странком која заступа интересе Срба на простору јужне Угарске.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања