Усклађеност енергетске политике у Србији са правилима ЕУ у области енергетике – Поглавље 15

13/05/2020

Aутор: др Јелена Тодоровић Лазић

 

Енергетика представља област која је традиционално једна од значајних области деловања Европске уније, раније Европских заједница. Широка је лепеза разлога због којих се сматра да енергетика има изразит утицај на све остале секторе привреде у Европи. Европски прописи у области енергетике састоје се од правила и политика које покривају конкуренцију и државну помоћ, унутрашње енергетско тржиште (посебно отварање тржишта електричне енергије и гаса), унапређење извора обновљиве енергије, енергетску ефикасност, управљање кризама и обавезе у односу на безбедност нафтиних залиха, нуклеарну енергију и нуклеарну безбедност и заштиту од радијације.

Међу главне циљеве енергетске политике треба истаћи смањење коришћења енергије и као и умањење загађења животне средине које представља директну последицу дешавања у енергетском сектору. Оно што би се рекло да је суштина концепта енергетске ефикасности то је употреба мање енергије за исту јединицу друштвеног бруто производа, наравно, уз одрживост квалитета производа. ЕУ помаже спровођење енергетске ефикасности на начин да се обезбеди конкурентност, сигурност снабдевања и преузима обавезе предвиђене Кјото протоколом. Сходно томе, Европска унија је као стратешки циљ енергетске политике креирала тзв. политику 20-20-20, која укључује три појединачна циља:

  • побољшање енергетске ефикасности за 20%;
  • већу употребу обновљивих извора енергије за 20%;
  • смањење емисије CО2 за најмање 20% у односу на 1990.

Обновљиви извори енергије добијају све више на значају због својих особина обновљивости и знатно мањег штетног утицаја на животну средину. Обновљиви извори енергије – енергија ветра, соларна енергија, енергија из хидроелектрана, енергија плиме и осеке су суштинске алтернативе за фосилна горива (угаљ и угљоводоници, сирова нафта и њени деривати, природни гас). Употреба ових извора помаже не само да се смање емисије штетних гасова већ и да се смањи зависност ЕУ од увоза фосилних горива (посебно нафте и гаса). ЕУ је један од највећих потрошача енергије на свету. Укупна потрошња енергије прелази 1.800 милиона тона еквивалентне нафте док укупна финална потрошња енергије износи нешто мање од 1.200 милиона тона.

Видели смо у претходним есејима посвећеним енергетској политици Европске уније да она има какву-такву унутрашњу енергетску политику. Оно што треба истаћи јесте да ЕУ има и спољну енергетску политику која проширена на земље које нису чланице кроз спољне акције попут Енергетске заједнице. Енергетска заједница је заправо једна врста  међународне организације коју чине ЕУ и Албанија, Босна и Херцеговина, Северна Македонија, Косово и Метохија (у складу са Резолуцијом 1244), Молдавија, Црна Гора, Србија и Украјина. Она има за циљ да прошири унутрашње тржиште енергије ЕУ на југоисточну Европу и црноморску регију. Специфични циљеви Енергетске заједнице су:

  • привлачење инвестиција у производњу енергије и енергетске мреже како би се осигурало стабилно и континуирано снабдевање,
  • стварање интегрисаног енергетског тржишта који омогућава прекограничну трговину, укључујући и изградњу нове инфраструктуре,
  • повећање сигурности снабдевања,
  • побољшава стање животне средине у односу на енергију,
  • јачање конкуренције на регионалном нивоу.

Србија је потписница Уговора о Енергетској заједници, документа који је настао као резултат процеса у коме је Европска унија желела да укључи земље региона у процес стварања паневропског енергетског тржишта на начин који је допуна и потпора процесу придруживања ЕУ. Овај Уговор су потписале и ратификовале и Украјина и Молдавија. Све земље потписнице су преузеле обавезу да ускладе своја национална законодавства са групом правних норми ЕУ у области енергетике, животне средине, обновљивих извора и конкуренције.

Србија се налази још увек у почетној фази усаглашавања са европским законима у области енергетике. Република Србија је 21. септембра 2015. године писмом председавајућег Комитета сталних представника Савета обавештена о резултату скрининга за Поглавље 15 – Енергетика. Република Србија не може се сматрати довољно спремном за преговоре о овом поглављу и ово поглавље би могло бити отворено онда када ЕУ утврди да су следећа мерила испуњена: Србија треба да представи Акциони план за усклађивање са правним тековинама Европске уније које се тичу минималних резерви нафте и нафтних деривата. Овај Акциони план треба да покаже временски оквир за законодавно усклађивање, за утврђивање мера које треба предузети у хитним случајевима, за стицање складишних капацитета и за постепено повећавање нивоа залиха до достизања минималног нивоа који је утврђен правним тековинама Европске уније. Поред овога, Србија би требало да усвоји правнообавезујући план, укључујући и временски оквир, за потпуно раздвајање у гасном сектору како би спровела правне тековине Европске уније у области унутрашњег тржишта. Овај план треба да укључи раздвајање вертикално интегрисаног јавног предузећа у складу са једним од модела које предвиђа Директива о гасу из 2009. године.

Као што смо видели, успостављање конкуренције на тржишту гаса једно је од мерила које треба испунити за отварање Поглавља 15. Истовремено, то је једна од препорука која се понавља у сваком Извештају Комисије у последње четири године.

У области унутрашњег енергетског тржишта (који садржи одредбе Трећег енергетског пакета), Србија је усвојила закон о енергетици крајем 2014. године а од почетка 2015. године, тржиште електричне енергије и гаса у Србији је потпуно отворено. Комисија  често истиче да је неопходно јачати независност и капацитет Агенције за енергетику Републике Србије (АЕРС).

Измене закона о планирању и изградњи које су усвојене у децембру 2014. године увеле су једноставнији поступак одобравања изградње енергетских објеката. Нису забележене значајне инвестиције у сектору обновљиве енергије, што из садашње перспективе значи да ће бити тешко да Србија оствари циљ од 27% бруто финалне потрошње енергије из обновљивих извора до 2020. године.

Када је реч о стандардима која припадају сектору енергетске ефикасности, Србија заостаје. Министарство енергетике не располаже одговарајућим административним капацитетом за израду нацрта подзаконских аката, док Фонд за енергетску ефикасност не показује значајне резултате, иако је са различитим општинама закључио 11 уговора за пројекте у овој области. У Србији се годишње емитује 6,2 тоне (CО2) по глави становника, што је дупло више него у земљама на истом нивоу економског развоја. Треба напоменути да је сигурност снабдевања електричном енергијом била озбиљно угрожена због штете која је настала за време поплава 2014. године у руднику угља Колубара.

У области нуклеарне енергије, и заштите од зрачења, Србија је усвојила уредбу којом се уводи програм нуклеарне безбедности, уредбу о сигурности нуклеарних објеката и нуклеарног материјала. Национална стратегија за тај сектор још увек није усвојена и потребно је усклађивање са правним тековинама ЕУ у погледу управљања радиоактивним отпадом, ислуженог горива, заштите од зрачења,  нуклеарне сигурност и безбедности. Агенција за заштиту од јонизујућих зрачења и нуклеарну сигурност Србије не обавља инспекцијски надзор релевантних министарстава будући да јој фали квалификовано особље.

Према оценама Kомисије из Извештаја за 2019. годину, Србија је Поглављу 15 умерено припремљена. Она наглашава да упркос ограниченом напретку који је постигнут у бројним областима, остају и недостаци у погледу реформи енергетског тржишта. Ово је четврти по реду Извештај Европске комисије у коме је Србија у области енергетике оцењена са умереним степеном припремљености за чланство у ЕУ.

У Извештају се наводи да Србија има висок степен усклађености са правним тековинама ЕУ у погледу безбедности снабдевања енергијом. Међутим, недостатак реформи тржишта гаса могао би да утиче на сигурност у снабдевању. У Србији су настављене припремне активности за надоградњу Транс-балканског енергетског коридора. Настављене су припреме за изградњу плинског интерконектора са Бугарском, али активности треба убрзати, како би се постигло пуштање у погон заказано за мај 2022. године. Енергетски споразум између Србије и Косова* мора се спровести без даљег одлагање како би се избегло да овај дуготрајни спор има додатне последице за енергетску стабилност и сигурност.

Тржиште велепродаје електричне енергије функционише, и обим трговања на организованој берзи електричне енергије је порастао током 2018. године. У секторима електричне енергије и гаса, цене снабдевања су дерегулисане за све купце, али домаћинства и мали купци имају право на испоруку по регулисаним ценама.

Усвајање законодавства о примени биогорива још увек је у току, као и стварна употреба у сектору транспорта. Национални циљ Србије за обновљиве изворе енергије за 2020. годину је 27% од бруто коначног износа потрошње енергије. Пројекти ветроелектрана од 475 МВ тренутно су у фази изградње и Србија бележи пораст градње ових објеката.

Србија је постигла одређени напредак у енергетској ефикасности кроз усвајање подзаконских аката. Неопходно је да се у домену секундарног законодавства постигне пуна усклађеност, посебно са Директивом о енергетским перформансама. По питањима заштите од зрачења и о нуклеарној заштити донет је нови Закон, које је у складу са Конвенцијом о нуклеарној сигурности. Србија је 2018. године потписала протокол са Међународном атомском енергијом.

Европска комисија дала је у последњем Извештају и одређене препоруке Србији шта би требало да уради у овом сектору:

  • да у потпуности раздвоји и одради сертификовање Србијагаса и Југорогаса, као и да развије конкуренцију на тржишту гаса, те да примени услове које је Секретаријат Енергетске заједнице затражио од изузећа Гастранса, посебно мере које повећавају ликвидност на тржишту гаса;
  • ојача капацитете људских ресурса и промовисање инвестиција у енергетску ефикасност, укључујући и успостављање одрживог система финансирања и иницирање реформи за увођење тарифа за електричну енергију.

Тренутно можемо приметити да у дебатама у домаћој јавности, као и приликом спровођења појединих пројеката минихидроелектрана, изостаје оно што Комисија наглашава у сваком Извештају већ неколико година уназад, а то је да сваки даљи развој хидроенергије треба да буде у складу са многобројним прописима Европске уније о заштити животне средине. То се првенствено односи на спровођење процене утицаја на животну средину, одржавање јавних расправа, поштовање законодавства у области управљања водама, као и у области заштите природе.

И док се Србија и даље суочава са изазовима примене Трећег енергетског пакета, у току је усвајање новог пакета којим је ЕУ себи задала још амбициозније циљеве у области обновљивих извора енергије, енергетске ефикасности, као и смањења гасова са ефектом стаклене баште до 2030. године. Како би испунила ове циљеве, Европска унија је решила да постави енергетску ефикасност на прво место али остварење поменутих циљева апсолутно није могуће без неизоставне координације енергетских и климатских политика.

Грејање, транспорт, индустријска производња, ограничени ресурси, обновљиви извори, енергетска ефикасност, утицај на здравље људи и животну средину: о свему томе неопходно је покренути јавну дискусију у друштву јер одговори на ова питања утичу на живот свих грађана. И поред тога, утисак је да је процес ЕУ интеграција једини покретач реформи у сектору енергетике, док шира јавност није у довољној мери упозната са овим темама и изазовима који нас чекају.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања