Uroš Predić

Autor: msr LJiljana Dragosavljević Savin, istoričar

Uroš Predić je bio najizrazitiji predstavnik akademskog realizma kod Srba. Rođen je u vojvođanskom selu Orlovatu, kod Zrenjanina, 7. decembra 1857. god. Bio je najmlađe dete sveštenika Petra Predića i Marije (rođene Ilijević, iz Crepaje). Bio je krhkog zdravlja, a kao četvorogodišnjak slučajno je ostao zaključan u crkvi, usled čega je dobio nervnu groznicu. Osnovnu školu je završio u Orlovatu, a zatim nemačku školu u Crepaji. U osnovnoj školi sprijateljio se sa budućim velikim naučnikom Mihajlom Pupinom, i ovo prijateljstvo će negovati do kraja života. U Pančevu je završio sedmorazrednu gimnaziju, koja je kasnije ponela njegovo ime. Otac će pokušati da njegovu želju za slikarstvom preusmeri ka tehnici, ali bezuspešno. Kao vrlo darovit, dobio je stipendiju Matice srpske i 1876. god. otišao na bečku slikarsku akademiju.

Uroš Predić završio je konzervativnu Umetničku akademiju u Beču 1880. god. Kao student dobio je Gundelovu nagradu, za slikanje muškog modela u ulju. Završio je u klasi profesora Gripenkerla, koji će ostaviti veliki uticaj na Predića i njegovo stvaralaštvo. Predić je, nakon studija, radio i u privatnom ateljeu Gripenkerla, i bio je asistent Umetničke akademije u Beču. U to vreme, po uputstvu Gripenkerla i arhitekte Hanzena, Predić je izradio 13 slika mitološke sadržine za friz Parlamenta u Beču.

Zbog porodičnih obaveza vratio se u rodni kraj 1885. god. Posle smrti oca i brata, on se odlučio da čuva bolesnu majku. Kraj nje provodi gotovo polovinu svog životnog veka. Tada je počeo da slika prikaze iz seoskog života i slike po porudžbini. Nakon petnaest godina provedenih u rodnom selu, 1909. god. preselio se u Beograd, gde će živeti do kraja života. Nakon majčine smrti pisao je svom prijatelju dr Milanu Saviću:“…izgubio si iz vida stanje čoveka koji je izgubio sve, sve! Izgubio sam i samoga sebe. Posle smrti materine ostao sam bez kompasa, bez glave, bez nade, bez pojma o cilju života i o načinu, kako se može dalje živeti bez matere… Nisam odgovarao nikome… pravom nesrećniku je sve svejedno. Tako je to išlo mesecima… u snu sam imao vesele sastanke sa materom… Izdržah krizu i počeh dolaziti sebi…“.

Opus Uroša Predića obuhvata ukupno 1658 radova. Redovno je vodio evidenciju svojih radova, kada ih je započeo, dovršio i primopredao. Najviše su zastupljeni portreti, potom slike crkvene tematike, poneka slika mitološke sadržine, žanr istorijske kompozicije, ređe predeo, samo jedan akt i nekoliko slika anegdotskog sadržaja. Najviše je ostao upamćen po svojim ranim radovima, u kojima je prikazao stvaran život običnih ljudi. Svakoj slici je prethodilo dugo razmišljanje, čitanje, traženje, potpuna opsednutost prema onome šte treba da ostvari. Dao je veliki doprinos crkvenom slikarstvu i portretima. Svoje slike samostalno izlaže 1888, 1910, 1920, 1949. god. u Beogradu, 1890. i 1949. u Novom Sadu, 1890. u Sremskim Karlovcima i 1890. u Pančevu i Vršcu. Učestvovao je na više grupnih izložbi u Parizu 1889, Londonu 1907. i 1930, Rimu 1911… Predić uopšte nije voleo da izlaže svoje slike. Ovakav stav objašnjava sledećim rečenicama, upućenim Ilarionu Ruvarcu, arhimandritu manastira Grgetek i istoričaru, 1905. god: “Ja uopšte ne izlažem svoje radove. Svega dvared sam se prevario da to učinim, i to u najužem krugu, bez konkurenata. Svaka konkurencija proizvodi međusobnu zavist među kolegama, mržnju i klevetu, i tu naravno teško baš onima koji su malo bolji. Ja kao miroljubiv čovek mrzim omrazu i izbegavam svaku priliku gde bi se ona mogla izroditi, pa tako i zajedničko izlaganje slika. Ne izlažući, ne samo da izbegavam mržnju onih koji su loši, nego i sebi uštedim neprijatno poniženje ispred boljih od mene.“

O intimnom životu Uroša Predića ne zna se mnogo. Živeo je dosta jednolično, zainteresovan za sve što se dešava u domenu umetnosti. NJegovu pojavu krasila je urednost i elegancija, kratka stilizovana brada, brkovi i naočare. Kada bi slikao u ateljeu, uvek bi preko odela nosio slikarski mantil. Zarad oskudnog ljubavnog života proglasili su ga ženomrscem, na što je Predić izjavio da on izuzetno ceni i poštuje žene. U Orlovatu je zapamćena priča o jednoj nesrećnoj ljubavi ovog slikara. Kažu da se, nakon povratka iz Beča, sredovečni slikar zaljubio u šesnaest godina mlađu Anu Nakaradu. Međutim, njena majka bila je prepreka njihovom zajedničkom životu. NJegov ljubavni život imao je samo poneku iskru nade da je sreća moguća i ništa više od toga. Kada je umrla njegova prijateljica Mila Hamdija, Predić je pisao dr Milanu Saviću: “Za njeno ime vezan je jedan kratak san o sreći u mojem životu. Da se taj san ostvario, koliko bih sada bio nesrećan! Ovako, provodivši svoj vek u brizi i radu, bez jačeg podstreka, u žabokrečini usamljenog askete, sačuvao sam se od sreće i nesreće…“. Uroš Predić se nikada nije ženio.

Ceo svoj dugovečan život ovaj slikar je posvetio umetnosti i odgovornom, savesnom radu. Na pitanje kako nastaje slika, Predić je dao sledeći odgovor:“…kad sednem da vidim kako postane slika, onda zaista i postane, a kad sednem da pišem, onda eo šta je postalo.“ Naime, Predić nije smatrao da kao slikar treba i da govori o slikarstvu. Smatrao je da je to pokušaj umetnika da svoje nedostatke na slikama doradi rečima. Nijedna reč umetnika neće primorati posmatrača da vidi baš ono što je umetnik hteo da prikaže. Po Predićevim rečima slikar je u punom smislu slikar kada njegova nabujala mašta vuče kist slobodno, bez ikakve pomisli na materijalna dobra i bez ugađanja ičijim zahtevima. Prava umetnička slika začinje se u umu i srcu, kao dete boravi u umetniku i kad sazri rađa se. Inače, Predić je u tri navrata pisao svoju autobiografiju, i to 1921, 1946. i 1949. god.

Kao što je i sam jednom rekao:“Glavna karakteristika mojih radova je savesnost“. Predić je umeo da fiksira svaki detalj, koji je ponekad u slikanju bio od presudnog značaja. Poseban kvalitet ima njegov crtež i jasnoća kompozicije. Ozbiljne i lične teme prepliću se na Predićevim slikama „Kosovka devojka“, „Hercegovački begunci“, „Devojka na studencu“, „Pod dudom“, „Vesela braća, žalosna im majka“, „Siroče na majčinom grobu“… Na izložbi u Parizu 1889. god. Mihajlo Pupin otkupio je slike „Hercegovački begunci“ i „Siroče na majčinom grobu“, i poklonio ih Narodnom muzeju u Beogradu, smatrajući da su od kapitalnog značaja za Srbiju. Jedne večeri ratne 1914. god. na njegova vrata zakucala je nepoznata mlada žena, tražeći utočište od ratnih stradanja. Predić je primio u svoju kuću, ne tražeći nikakvu protivuslugu. Na njen predlog, Predić je ovekovečio na platnu. Akt je nazvao „Žena sa zelenim velom“. Uz nekoliko njemu najdražih slika, upravo ova slika je krasila atelje do kraja njegovog života. Naslikao je veliki broj portreta po porudžbini, ponekad uz pomoć fotografija, tražeći opis boje tena, očiju i obrva. Na jednom portretu mogao je da slika samo 2 sata, potom bi morao preći na drugi. U pokušaju da postigne što uverljiviju sličnost sa likom naručioca, Predić je postao hroničar građanskog društva svoga vremena. Kad bi crtao portrete, voleo je da čuje mišljenje merodavnih ljudi i ako nema potrebe išta popravljati, portret bi proglasio završenim, a ako bi bilo primedbi, sliku bi doradio. Čuveni su njegovi portreti predsednika Akademije: Sime Lozanića, Stojana Novakovića, Jovana Žujovića, Jovana Cvijića, Đorđa Vajferta, Slobodana Jovanovića, Bogdana Gavrilovića i Aleksandra Belića. Tu su još portreti Ksenije Atanasković, Mihajla Petrovića Alasa, Brane Petronijevića, Živojina Mišića i drugih.

Predić se vrlo često naziva poslednjim značajnim srpskim ikonopiscem. Na poziv pančevačkog prote Vase Živkovića, Predić je još 1882. god. naslikao Raspeće, za potrebe proskimidije Gornje crkve u Pančevu. Oslikao je ikonostas crkve u Orlovatu, bečejske pravoslavne crkve i ikonostas u kapeli bečejskog vleposednika Bogdana Dunđerskog. Pravoslavni hram u selu Orlovat, posvećen Vavedenju presvete Bogorodice, izgrađen je po projektu slavnog arhitekte Dragiše Brašovana i nalazi se pod zaštitom države. Predić je u ovoj crkvi oslikao mali ikonostas i po njegovim skicama su urađene dve impresivne zidne slike Svetog Save i Svete Petke. Ove slike nose autentične likove njegovih roditelja u prirodnoj veličini. Slike su rađene masnom bojom i potiču iz 1927. god, a delo su molera Koste Vanđelovića.

Predić je uspeo da u crkveno slikarstvo unese jednu dozu životnosti, koja je ostala prihvaćena kroz druge radove istog domena. Ostalo je upamćeno da mu je slika Sv. Jovana Krstitelja vraćena, jer su naručioci ocenili da je previše naturalistička. „Šta mogu“ – rekao je Predić – „ja ga baš takvim zamišljam. Ne vidim ga uglađenijeg, pitomijeg ili kao salonskog asketu pustinjaka.“ Likovna kritika je imala različite, često i međusobno suprotne stavove. Kritike su se kretale od priznavanja njegovog zanatskog majstorstva, pa do onih prema kojima je njegovo delo anahrono i prevaziđeno. Najstrožiji kritičar dela Uroša Predića bio je on sam. „Pozitivna vrednost mojih radova leži u trudu koji je u njih utrošen i u solidnosti tehnike, a umetnička vrednost im je neodređena… Linearne poteškoće: perspektivu, anatomiju, proporcije, grupisanje i raspored masa, rečju: formalnu stranu, savlađivao sam lako, dok su mi kolorit, naročito ton, zadavali dosta muke. Kompozicije su dakle konkretne, ali se ne uzdižu do onih za mene nedostižnih umetničkih kvaliteta, koji gledaoca zanose i oduševljavaju, ostavljajući u njegovoj duši trajni upečatak. Ovo preimućstvo imaju samo radovi genijalnih ljudi…“ U današnjem sistemu vrednosti, ovakva kritika umetnika na svoj račun deluje nestvarno.

Uroš Predić bio je jedan od osnivača društva Lada 1904. god, i njegov dugogodišnji počasni predsednik. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 1909, a potom za redovnog člana 1910. god. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu 1919. god. i njegov prvi predsednik. Prisustvovao je međunarodnoj izložbi u Rimu 1911. god, kao jedan od članova delegacije Kraljevine Srbije.

U pismu bratu iz 1930. god. Uroš Predić je izjavio:“Čudim se da ima ljudi koji bi rado počinjali svoj život iznova. Ne mogu reći da nisam imao i radosti u životu, ali po koju cenu! Opak sam bez roptanja otaljao svoj kuluk, no ne bih želeo da to ponavljam. Meni je dobro ovako i mirno gledam u režisera koji će dati znak da se spusti zavesa… Ovo raspoloženje je simptom ne samo starosti nego i zamorenosti. Možda će me proleće malo ohrabriti…“

Nekoliko meseci pre smrti pao je sa stolice, dok je ređao slike u svom ateljeu, i polomio je nogu. Od toga se nikada nije potpuno oporavio i ubrzo je umro. Uroš Predić je umro 11. februara 1953. god. u Beogradu, u svojoj 96. godini, kao najstariji srpski slikar. Prema sopstvenoj želji sahranjen je u Orlovatu.

Veliki deo njegove zaostavštine danas se čuva u Narodnom muzeju u Zrenjaninu. U njihovom depou nalazi se legat od 900 Predićevih crteža, zapisa i ličnih stvari, kao i bogata prepiska.