Autor: dr Jelena Todorović Lazić
Procesi intenziviranja i širenja privrednih i društvenih odnosa kojima se manifestuje fenomen globalizacije, menjaju izgled nacionalne države današnjice. Posmatrano iz ugla tradicionalnog shvatanja države, ona menja prirodu suvereniteta koji postaje u izvesnoj meri okrnjen. Globalizacija kao fenomen zaokuplja pažnju javnosti na svim kontinentima, u onim državama koje u najvećoj meri uživaju u njenim plodovima u ekonomskom smislu, ali i u onim drugim (zemlje trećeg sveta ili siromašnog juga) u kojima je globalizacija sinonim za produbljivanje ekonomskih i socijalnih nejednakosti i siromaštva. Prednosti i nedostaci ovog zgušnjavanja privrednih i društvenih odnosa tema su mnogih naučnih studija pa i one o kojoj će biti reči u ovom tekstu ‒ studije nemačkog politikologa Mihaela Cirna.
„Upravljanje sa one strane nacionalne države“ je studija Mihaela Cirna koja baca drugačije svetlo na proces globalizacije. Naime, ovaj nemački politikolog bavi se problematikom krize upravljanja u nacionalnim državama kao posledice globalizacije, odnosno društvene denacionalizacije, kako autor to sam definiše. Polazna pretpostavka jeste tvrdnja da denacionalizacija dovodi do krize upravljanja ‒ nacionalne mere ne nude rešenja za mnoge probleme koji prelaze granice pojedinačne države. To dovodi do porasta broja međunarodnih institucija koje nastaju kao odgovor na nedostatke državnog (nacionalnog) upravljanja. Politička integracija sa one strane nacionalne države sve je uočljivija poslednjih decenija, ali je ključno pitanje koliko takvo upravljanje može biti efikasno u otklanjanju deficita nacionalnog upravljanja.
Cirnova studija podeljena je na tri celine koje se logički naslanjaju jedna na drugu. U prvom delu studije autor ukazuje na teškoće koje izazivaju krizu upravljanja u vremenu denacionalizacije. Cirn je svoju analizu usmerio na zemlje OECD sveta (Organization for Economic Cooperation and Development) koje su, po njegovom mišljenju, najviše zahvaćene krizom upravljanja, budući da su sedamdesetih godina prošlog veka upravo ove države bile sinonim za dobro upravljanje. Ove države su danas u problemu jer nemaju kapacitete da ostvare ciljeve upravljanja koji su se menjali kroz istoriju. Danas možemo govoriti o četiri cilja upravljanja: bezbednost (unutrašnja i spoljašnja), identitet, legitimacija i blagostanje. Pomenuti ciljevi nisu samo normativna dobra pošto ih ljudi smatraju poželjnim, već su i funkcionalna dobra jer njihov izostanak može dovesti u krizu politički sistem u određenoj zemlji. Cirn ide i korak dalje i tvrdi da su ova četiri cilja bila uravnotežena u demokratskoj državi blagostanja sedamdesetih godina 20. veka, a onda su se društvene i trgovinske veze proširile izvan granica nacionalne države i to je značilo da države ne mogu više da ostvare sve ciljeve upravljanja uz pomoć instrumenata koji su im do tada bili na raspolaganju. U momentu intenziviranja denacionalizacije, javlja se ključni faktor koji remeti uspešnost upravljanja, a to je nepodudaranje dometa političkih uređenja i trgovinskih veza.
Za nemačkog politikologa, termin društvena denacionalizacija je prikladniji od ustaljenog termina globalizacija i navodi razloge za takvo mišljenje. Iako se za mnoge procese može reći da prelaze granice nacionalne države (transnacionalne komunikacije, transnacionalna preduzeća, zagađenje životne sredine), ne može se tvrditi za svaki od njih da je globalan. Primer za to on nalazi u činjenici da se svetska trgovina prvenstveno odvija između tri ekonomska bloka ‒ EU, NAFTA (North American Free Trade Association) i ASEAN (Association of Southeast Asian Nations), dok su najnerazvijenije zemlje izvan ovog kruga. Cirn zatim nudi svoju definiciju društvene denacionalizacije na osnovu koje možemo zaključiti da se suština denacionalizacije odnosi na intenziviranje razmene u oblastima privrede, nasilja, mobilnosti, životne sredine, kulture i komunikacije.
U trećem i četvrtom poglavlju studije autor se fokusirao na dva cilja upravljanja – bezbednost i socijalno blagostanje u denacionalizovanom svetu. Kada je reč o bezbednosti, ostvarenje ovog cilja znači ispunjavanje četiri zadatka: zadatak odbrane, zadatak pravne države, zadatak vladavine i zadatak zaštite. Cirn stoji na stanovištu da su zadaci odbrane i pravne države uspešno ostvareni pošto je opasnost ugrožavanja od strane drugih država gotovo svedena na minimum, kao i zaštita individue od državne intervencije. Drugačije govoreći, smanjene su opasnosti koje indukuje država. Kada je reč o ostalim zadacima, tu stvari stoje nešto drugačije. To su opasnosti koje proizvodi društvo i odnose se na delovanje terorističkih udruženja (zadatak vladavine) i drugih društvenih aktera (zadatak zaštite). Mnogobrojna teroristička udruženja prisutna na međunarodnoj sceni, zatim porast trgovine drogom i drugi vidovi kriminala govore u prilog tezi da je u denacionalizovanom svetu povećan broj rizika koje indukuje društvo. Prvi deo studije Cirn završava predstavljanjem situacije u vezi sa socijalnim blagostanjem kao ciljem upravljanja i pritom tvrdi da ekonomsko-političko upravljanje najviše pati od društvene denacionalizacije.
U drugom delu autor problematizuje upravljanje sa one strane države, tj. političku integraciju koja je sve prisutnija s one strane nacionalne države. Za njega politička integracija u denacionalizovanom svetu pre svega znači izgradnju i jačanje internacionalnih i transnacionalnih institucija. Ono što je za međunarodne institucije presudno jeste da države i drugi društveni akteri uređuju svoje ponašanje, ne očekujući zaštitu od nadređene centralne instance. U skladu sa tim, Cirn razlikuje tri vrste upravljanja: upravljanje koje vrši nacionalna država (governance by government), upravljanje uz pomoć država (governance with government) i upravljanje bez država (governance without government).
Evropsku uniju, koja predstavlja do sada najrazvijeniji oblik regionalne političke integracije, posmatra odvojeno od ostalih vrsta međunarodnih institucija. Cirn razlikuje osam tipova međunarodnih institucija na osnovu četiri dihotomije: međunarodni i transnacionalni režimi, međunarodne i transnacionalne mreže, međunarodne i transnacionalne organizacije i međunarodni i transnacionalni principi. Za svaki od pomenutih tipova on navodi primere koji su reprezentativni. Tako se režim međunarodne trgovine, poznatiji kao GATT, pominje kao primer za međunarodni režim čija je suština u tome da ga dogovaraju države među sobom i da su pravila koja one utvrđuju obavezna za sve države potpisnice (governance with government), dok pravila o dopingu u Međunarodnom olimpijskom komitetu pripadaju transnacionalnom režimu, budući da ih primenjuju i nedržavni transnacionalni akteri (governance without government). Međunarodne i transnacionalne mreže odlikuje to što one ne sadrže obrasce ponašanja za razliku od međunarodnih režima, već samo proceduralne norme i kognitivne zajedničke činioce. Primer međunarodne mreže jesu susreti šefova vlada grupe G7 (plus Rusija) dok je transnacionalnu mrežu predstavio kroz tzv. naučne zajednice u području zaštite životne sredine. Ono što je zanimljivo jeste to što Cirn u tipove međunarodnih institucija uključuje i principe. Kao međunarodno priznati konstitutivni princip on podrazumeva suverenitet, dok je transnacionalni konstitutivni princip kulturna tolerancija. Principi su, za Cirna, opštiji od međunarodnih režima zato što im se, za razliku od njih koji važe samo u predmetnom području, važnost proširuje na više područja. Zbir pravila svih pomenutih institucija čini upravljanje sa one strane nacionalne države tj. global governance.
Pored toga, Cirn se fokusira i na fenomen pozitivne političke integracije koji upoređuje sa negativnom političkom integracijom, pri čemu je od presudne važnosti sadržaj uređenja. Kod negativne političke integracije međunarodne institucije zabranjuju državama da svojim uredbama zadiru u tržišne procese nacionalnih ekonomija, kao što je slučaj u EU. Nasuprot tome, pozitivna politička integracija hrabri harmonizovanje nacionalnih mera na internacionalnom nivou. Kao primer za pozitivnu integraciju on navodi tri međunarodna režima u oblasti zaštite životne sredine: režim kiselih kiša, ozonski režim i režim naftnih tankera. Kod svih ovih režima države su se sporazumele da sprovedu određene mere kako bi ostvarile određene ciljeve. Za razliku od pozitivnih režima, kod negativnih uređenja države se obavezuju na neizvršavanje.
Cirn pokušava da odgovori na pitanje da li međunarodne institucije drže korak sa društvenom denacionalizacijom. Zaključak je da se u velikom broju područja javlja potreba za međunarodnim institucijama, međutim, nisu sve države niti sva područja istovremeno pogođena društvenom denacionalizacijom. Očigledno je da tokom procesa denacionalizacije nastaju sistemski nedostaci u nekim domenima kao što su organizovani kriminal ili globalni ekološki rizici. Jedan od sistemskih deficita kojim se Cirn bavi u ovoj studiji je i nedostatak demokratske mogućnosti kontrole s one strane nacionalne države. Prema jednom shvatanju, demokratija označava oblik javnog formiranja volje po kome svi zainteresovani akteri imaju jednake mogućnosti uticaja. Drugo shvatanje pak demokratiju svodi na sistem odluka do kojih se dolazi nezavisno od sadržaja odlučivanja. Kako god da shvatimo demokratiju, o deficitu demokratije izvan nacionalne države mora se raspravljati kao o nedostatku sposobnosti upravljanja.
Kada se govori o demokratskom deficitu EU, često se primedbe odnose na nedovoljnu demokratičnost nekih njenih institucija – Evropskog parlamenta, Saveta ministara. Iako nije sporna ova vrsta argumenata, suština je u tome da se kod EU radi o političkom sistemu odlučivanja u više nivoa koji se sastoji od isprepletenih sistema nacionalnih i evropskih institucija. Ono što je interesantno jeste da se Cirn posebno osvrće na duh zajednice kao uslov demokratije koji još uvek nije dostignut u Evropi, iako je ona u značajnoj meri integrisana.
Još jedna tema o kojoj Cirn govori jeste i politička fragmentacija. On nam nudi objašnjenje veze između porasta društvene denacionalizacije i jačanja političke fragmentacije. Ono što je ključno u ovoj relaciji na makronivou jeste da društvena denacionalizacija deluje posredno na političku fragmentaciju. Na mikronivou se politička fragmentacija manifestuje preko jačanja regionalnih pokreta (Škoti u Velikoj Britaniji, Korzikanci u Francuskoj, stanovnici Kvebeka u Kanadi, Baski i Katalonci u Španiji) i rastuće podrške ekstremno desnim partijama, kao i porastu rasizma i ksenofobije. Tako dolazimo do paradoksa društvene denacionalizacije ‒ ona dovodi do istovremenog intenziviranja političke integracije i političke fragmentacije (dezintegracije).
Cirn nam donosi argumentovano promatranje kakva je zapravo budućnost kompleksnog upravljanja svetom s one strane nacionalne države u 21. veku. On najpre ukazuje na granice denacionalizacije i moguće linije sukoba kao pretnje kompleksnom upravljanju svetom. Kada govori o granicama denacionalizacije, Cirn tvrdi da društvena denacionalizacija napreduje brzinom munje, dok stvaranje političkih instanci s one strane nacionalne države ne prati u potpunosti taj tempo. Takođe, on zastupa stanovište da je svaki povratak na renacionalizaciju osuđen na propast. Svet je danas toliko denacionalizovan da opstanak oštro odvojenih nacionalnih država nije moguć. Kada govori o globalnim linijama sukoba, on kaže da u narednih nekoliko decenija ne vidi veliki sukob svetskih razmera.
Na kraju, Mihael Cirn nam daje jednu optimističnu viziju kompleksnog upravljanja svetom. Iako smatra da je takav projekat pozitivna utopija, ona se može ostvariti u određenim okolnostima. Prvo se mora shvatiti da pojam kompleksnog upravljanja znači zajedničko delovanje različitih političkih ravni. Konačno, Cirn iznosi 15 predloga za unapređenje projekta kompleksnog upravljanja svetom, čijom analizom se može izvesti zaključak da se moraju ispuniti tri grupe zadataka: prvo preko zajedničkog delovanja međunarodnih, nacionalnih i subnacionalnih uređenja unaprediti socijalno blagostanje, odnosno smanjiti ekonomske nejednakost, zatim treba demokratizovati projekat, a pored toga treba da postoje i mehanizmi koji u kompleksnom svetu zadovoljavaju potrebu za identitetom.
Ostavi komentar