Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Када је 24. фебруара 2022. године председник Русије Владимир Путин наредио почетак спровођења „специјалне војне операције“ у Украјини, указао је на три суштинска циља наведеног подухвата. Подсетимо као кључни циљеви ангажовања у Украјини наведени су: демилитаризација – ради заштите безбедности рускојезичког становништва које је на подручју Донбаса било изложено континуираним нападима од момента државног преврата у Кијеву 2014. године, затим денацификација као феномен који је породио расистички однос врха украјинске власти према русофоном делу Украјине (забрана употребе руског језика и прогон Украјинске православне цркве – Московског патријархата) и декомунизација која је требала да означи симболички раскид с појавом „културне инфериорности“ која је систематски наметана руском народу од октобра 1917. године и која је, на неки чудан начин и под другачијим идеолошким изговорима, преживела и у првим деценијама постхладноратовске ере.
Позната историчарка Наталија Нарочницка дешавања на тлу Украјине означила је као „егзистенцијални сукоб“ или својеврсни акт унутрашње драме за сваког национално свесног припадника руског народа, који Украјину доживљава као подручје рођења „Прве Русије“ која је примајући хришћанство управо на том тлу преузела и једну величанствену метаисторијску мисију чувара „Трећег Рима“. Користећи синтагму о „егзистенцијалом сукобу“ угледна научница је целокупну ситуацију дефинисала у складу с најбољим традицијама „руске историозофије“ по којој је прошлост могуће сагледати само кроз призму духовно-религијских појава. Из ове перспективе посматрана „украјинска криза“ је заправо кулминација једног процеса који је повезан с једном невидљивом унутрашњом трансформацијом „колективног Запада“ и његовим вазда присутним „општечовечанским претензијама“. Реч је о процесу који је настао још средином 19. века када се на Западу појавила „русофобија“ која је у основи проистекла из осећаја „непознавања и равнодушности према руској култури“. Мало је познат податак да је у време Кримског рата (1853–1856) у Америци била веома популарна библија у којој се Русија приказивала као земаљско оваплоћење „митских бића Гога и Магога“ чија се појава у одговарајућој есхатологији везује за непријатеље „божјег народа“.
Да овакве концепције нису за потцењивање свакако сведоче догађаји који се систематски манифестују на украјинском тлу као отворени „рат против православља“. Мада је реч о старом историјском феномену покушаја унијаћења православног живља, рат који се после окончања Хладног рата до данас одвија против руског православља садржи сва обележја доктрине „религиозног интервенционизма“, чији је коначни циљ насилна промена традиционалног канонског црквеног поретка, првенствено на подручју Украјине. За разлику од атеистичког комунизма, данас се „рат против православља“ води под изговором заштите људских права и демократије од наводно „агресивног руског империјализма“. У свему томе изразито негативну улогу одиграла је Цариградска патријаршија која је издала некакав томос о аутокефалности тзв. УКП – Кијевског патријархата, укидајући одлуку из 1686. године којом је Кијевска митрополија предата на управљање Московској патријаршији.
Егзистенцијални садржај „украјинске кризе“ последица је и фундаменталних промена у светској политици које су отпочеле седамдесетих година прошлог века. Реч је о концепцијама које се „суштински разликују од регулисања природних економских и финансијских аспеката глобализације“. Наиме, нови глобализам последње четвртине 20. века наступао је под маском „међународне заједнице“ која је ограничена кругом привилегованих држава и идеологијом неолиберализма, која одбацује све религијске, националне и културне везе унутар једне националне заједнице, а што подразумева урушавање не само државних суверенитета и основа међународног правног и политичког поретка, него и мења уобичајене представе о процесима у једном друштву (социјални инжењеринг). Тако је крајем 20. и у првим деценијама 21. века настао један „духовни вакум“ који је последица „економског демонизма и геополитичког месијанизма атлантске цивилизације“, а што је нарочито уочљиво у данашњој ЕУ где се криза првенствено испољава у филозофској а тек онда у економској равни.
Политиколог Леонид Савин указује да је кључна последица специјалне војне операције у Украјини у „коначном раздвајању Русије од Запада“. Реч је о феномену који није новина у „руској друштвеној свести“ и који је имао своје отворене манифестације у различитим раздобљима руске историје, од појаве „позних словенофила“ у другој половини 19. века, преко деловања „класичних евроазијаца“ у емиграцији двадесетих година 20. века, до обнове интересовања за евроазијску идеју у новонасталим околностима руског трагања за геополитичким идентитетом у 21. веку, од чијег исхода ће свакако зависити и судбина остатка човечанства.
ЛИТЕРАТУРА:
Наталија Нарочницка, Русија и Руси у светској историји, СКЗ, Београд, 2008.
Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад, 2011.
Леонид Савин, Коначно раздвајање Русије од Запада (интервју с Борисом Надом), Печат, 8. VII 2022.
Милорад Вукашиновић, Руска геополитика, Институт за политичко умрежавање, Нови Сад, 2023.
Остави коментар