Аутор: проф. др Растислав Стојсављевић, универзитетски професор
У смирај јула месеца, америчка администрација одлучила је укине царине Републици Србији, а да у будућем периоду оне буду ниже и до три пута него што су биле. Уколико видимо да су у данашњим светским превирањима САД увеле санкције и својим савезницима из НАТО-а, јасно је колико Доналд Трамп са својим сарадницима сматра да је његова економија рањива.
Штитећи своју економију, која је Трампу најважнија, укидање санкција некој држави значи поштовања и жеље за много већом сарадњом и разумевањем него икада у новијој историји. Не би требало заборавити да су претходних неколико деценија односи Србије и САД ишли од хладних до потпуно непријатељских. Администрација Доналда Трампа је и у свом првом мандату показивала знаке већег разумевања за позицију Србије, а сада ће се то подићи на ниво стратешке сарадње. Поклањање српским жртвама, именовање амбасадора у Београду, разумевање за продају НИС-а, па сад и укидање царина су дипломатске, али и економске поруке коју су свима видљиве.
Пре неколико дана америчке дипломате су изјавиле да ово не значи нарушавање односа са другим државама на Балкану, као и потпуно заступање српских интереса у региону. Ово не би требало да значи ни отпризнавање тзв. независности Косова, тако да нема места претераном одушевљењу. Али има места похвали руководству Србије и председнику Александру Вучићу на међународној политици неутралности коју заступа већ четири и по године колико је кренуо рат у Украјини. Србија је једна од ретких држава која одолева притисцима, понаша се као „Запад Истоку и Исток Западу“ и велике силе и овим потезом то уважавају и признају.
Шта ово конкретно значи за српску економију? У савременој теорији међународне економије, уклањање царинских баријера између географски удаљених, али геополитички и економски повезаних земаља представља једну од кључних ствари за реструктурирање националних привредних токова. Саопштење о укидању царинских оптерећења и олакшавању приступа производима из Србије на тржиште Сједињених Америчких Држава не може се посматрати искључиво као техничка измена трговинског режима. Оно означава дубинску трансформацију билатералних економских односа са потенцијалом да редефинише извозни профил српске привреде.
Узимајући у обзир да су Сједињене Државе једно од најликвиднијих и највећих потрошачких тржишта на свету, чак и минимално повећање удела српских производа у укупном америчком увозу има сразмерно огроман позитиван учинак на укупни обим српског извоза. Ово је од посебног значаја за смањење дефицита увоз – извоз биланса, који деценијама представља једну од главних структурних рањивости српске макроекономске стабилности. Повећање девизног прилива по основу извоза робе директно јача екстерну ликвидност земље, подржава стабилност домаће валуте и смањује потребу за спољним задуживањем ради покривања трговинског дефицита. Ово додатно у наредном кораку повећава стране инвестиције из других земаља, вишак новца који се улаже у јачање инфраструктуре, грађење важних државих објеката (путева, болница, школа, итд.), а онда повећање плата и пензија. Сетимо се само колико смо „завидели“ Виктору Орбану када су САД пре пола године изјавиле да неће уводити царине на мађарску робу. Ево сада, као директну последицу српске политике, видимо на делу на међународној сцени.
Морамо имати у виду да утицај либерализације трговине са САД неће бити равномерно распоређен, већ ће се рефлектовати дифренцирано по појединим привредним гранама. То значи да ће ово створити импулс да се развијају неке гране привреде које до сада нису били довољно развијене. Овде се пре свега мисли на нашу прерађивачку индустрију која би добила нова тржишта и тиме постала конкурентнија.
Шта је са IT сектором? Он је и до сада бележио континуирани суфицит у размени са САД услед специфичности трговине услугама које нису подлегле класичним царинским режимима. Али овај потез америчке администрације има још бољи ефекат. Уз јак информатички сектор, привреда се подиже на виши ниво, а то је производња и извоз готових производа, односно софистицираних индустријских производа, медицинске опреме и паметних уређаја у које су уграђена домаћа софтверска решења.
Можда и најзначајнији индиректни макроекономски ефекат укидања царина огледа се у повећању атрактивности Србије као инвестиционе дестинације за међународни капитал. Стране компаније из Европске уније или Азије, које се суочавају са високим баријерама или геополитичким тензијама при директном извозу у САД, проналазе у Србији оптималну производну платформу. Лоцирањем својих производних капацитета на територији Србије, ови инвеститори могу искористити комбинацију мањег царинског приступа америчком тржишту, постојећих споразума о слободној трговини са другим регионима и стручне, квалификоване радне снаге. Ово ће се одразити и на то што Србија нема довољно (квалификоване) радне снаге. Тиме ће морати доћи до увоза радне снаге из иностранства.
Оно што овог тренутка морамо бити свесни и поносни, а то је да Србија у овом тренутку нема царинске баријере ни према САД, али ни Русији ни Кини! Тиме представља један од ретких примера у свету вођења независне, суверене и чврсте и одлучне политике! Али требало је издржати године напада, притисака и уцена. Сада се види светло на крају тунела!
Ипак и ово укидање царина носи своје изазове. Свака фирма из Србије уколико жели да боље послује на тржишту САД мораће да се жестоко бори против конкуренције. Јер прво, укидање царина не значи и укидање нецаринских баријера. Америчко тржиште карактерише изузетно строг и комплексан регулаторни оквир, предвођен строгим стандардима Управе за храну и лекове (FDA), као и захтевним техничким, безбедносним и еколошким сертификатима. За многа српска мала и средња предузећа, трошкови усклађивања производних процеса и добијања ових сертификата могу остварити веће финансијско оптерећење од самих царина које су укинуте.
Друго, присутан је проблем квантитета. Просечно српско предузеће често не поседује производни капацитет неопходан да задовољи квантитативне потребе масовног америчког тржишта или великих трговинских ланаца. Без системског удруживања у извозне кластере и задруге, домаћи произвођачи ризикују да остану маргинализовани на нивоу локалних испорука. Такав случај имамо и са Кином и Русијом.
Треће, географска удаљеност и логистички трошкови прекоатлантског транспорта могу у знатној мери анулирати ценовне уштеде остварене укидањем царинских стопа, посебно у условима глобалне нестабилности у поморском саобраћају. Али, ипак је српским фирмама дата шанса да се боре на америчком тржишту. Поменути трошкови би свакако били још већи изазов са додатним царинама.
У дипломатском аспекту, трговина је примарни инструмент геополитике. Укидање царина од стране Сједињених Америчких Држава за производе из Србије представља дипломатски потез изузетне тежине, који шаље поруку много ширу од самог обима трговинске размене. Овим гестом Вашингтон сигналзира да Србију више не посматра као „проблематично подручје које треба контролисати“, већ као стабилног економског актера и регионалног партнера. У дипломатији, ово прелажење са реторике притиска на реторику подстицаја представља најјачи показатељ попуштања тензија и изградње међусобног поверења. Већ више од деценије српски државни врх шаље пријатељске поруке према Вашингтону. Изгледа да их је коначно Бела Кућа чула.
Сад се ствара простор за домино ефекат. Америчке компаније које почињу да увозе робу из Србије или инвестирају у њене капацитете постају де факто „лобисти“ за стабилност Србије унутар самог Конгреса и америчке администрације. Ближи економски односи са САД-ом подижу дипломатску цену Србије у свим регионалним преговорима. Вашингтон сада има директан економски интерес да на Балкану влада стабилност, што значи да се глас Београда о заштити својих националних и економских интереса знатно пажљивије слуша.
Наравно, интерес Вашингтона је и овим потезом истисне кинески и руски утицај из Србије. Или да га додатно смањи. Кинески утицај кроз инвестиције, а руски кроз енергетику. Ово подручје је шире од Србије јер се односи и на Републике Српску, али и Србе у Црној Гори. Мора се имати у виду да ће у новембру бити одржани међуизбори у САД. Следи трка за трећину Сената и читав Представнички дом. Републиканци ће се грчевито борити да задрже већину, па овакви потези представљају и сигнал бирачком телу у САД које је пореклом српско да гласају у смеру „црвених“. Србија и Српска би требало да искористе овај замах, економски и дипломатски. Нема ништа природније да Србија и САД буду савезници, да Срби и Американци буду пријатељи. У оба светска рата су бројни примери сарадње. Не препознавајући геополитички моменат, допустили смо да нас посвађају пре три деценије. Ово нам је историјска шанса да успех српске спољне политике спроведемо у дело и заузмемо место на геополитичкој позорници које нам припада.
Остави коментар