Blago Jovana Dučića

Blago Jovana Dučića“

Autor: Milovan Balaban

Jovan Dučić, rođen u kršnoj Hercegovini, najverovatnije, 1872. godine, školovao se u Sarajevu i Somboru, radio kratak period u Bijeljini iz koje je proteran kada je počeo da piše rodoljubive pesme. Potom se obreo u Mostaru gde je radio kao učitelj, ali je i odatle proteran 1899. godine.

„Mislim da je to bio ključan momenat u životu Dučića, jer se u njemu ogleda uticaj i usmerenje na ono što je kasnije postao. Posle toga je otišao u Ženevu gde studira na filozofsko – sociološkim studijama na kojima 1907. stiče diplomu pravnika, a ta diploma će trasirati njegov put karijernog diplomate.

Proveo je skoro deset godina u Ženevi i Parizu. Biran je za stalnog člana Srpske kraljevske akademije 1931. godine, a sledeće godine postavljen je za poslanika u Budimpešti. Od 1933. do 1941. godine prvo je poslanik u Rimu, potom u Bukureštu, (gde je 1937. godine postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora u Bukureštu), a do raspada Jugoslavije poslanik u Madridu. Nakon svega se povukao u Ameriku, u grad Geri kod Čikaga.

Tu Dučić piše svoja poslednja prozna dela i zbirku pesama Lirika, potpuno se poistovećujući sa svojim stradalim narodom, predajući se Bogu onakvom kako su ga propovedali Sveti Sava, Sveti knez kosovski, NJegoš i drugi velikani srpskog naroda. Dučić je tako rušio međe između sebe i svog naroda, između sebe i Boga, završavajući dug period života kada je bio očaran lepotom pojavnog sveta.

U Geriju se i upokojio 1943. godine. NJegovi posmrtni ostaci preneseni su iste godine u portu srpskog manastira Svetog Save u Libertivilu, a 2000. godine ispunjena mu je poslednja želja: kosti su mu prenete u rodno Trebinje.

„Iako je Dučić bio diplomata, mislilac, a pred kraj života i filozof, ovaj velikan prvenstveno je bio pesnik. NJegov izraz, kojim objašnjava istorijske događaje i stradanja sopstvenog naroda, kao i njegov religiozni opit, najsnažnije je izražen u pesmama.

Ovu tribinu, kazivanjem Dučićevih stihova oplemenila je Fata Eganović, diplomirani filolog srbistike i pobednik Takmičenja iz besedništva na filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

U samoj srži ideje ovog predavanja stoje pitanja: šta je to blago Jovana Dučića?  I nadasve, zašto je nama danas to blago dragoceno?

Jovan Dučić je bio vrstan intelektualac i umetnik. NJegov život je, u najvećoj meri zbog diplomatske službe koju je vršio, bio ispunjen putovanjima  (Rim, Kairo, Madrid, Atina, Bukurešt i tako dalje). NJegova putovanja kroz život nisu bila samo geografska, već i spiritualna.

Otkrivajući svet na razne načine, Dučić je u toj svojoj, uslovno rečeno, inicijalnoj životnoj fazi u njemu video sklad i lepotu. Taj doživljaj sveta ga očarava i u njemu izaziva osećaje slične osećaju zaljubljenosti. U tom uzoru harmonije, odnosno sklada, lepote i savršenosti Dučić pronalazi uzor za svoje pesničko stvaranje. Vremenom, međutim, poput Propovednika, uviđa pukotine u tom skladu iz kojih zjapi praznina, odnosno taština. U toj početnoj, možemo reći, modernističkoj fazi nailazimo na stih: Samo naša slutnja stoji bezgranična. U tom njegovom stihu možemo videti čoveka kao produkta modernog doba. Taj čovek je monada u sebi zatvorena, tom čoveku znanje daje samodovoljnost kao branu kojom se opire spoznaji da postoji nešto više od ovog sveta materijalnosti.

Kao što zaljubljenost ne znači ljubav, tako i ta očaranost skladom, savršenstvom i lepotom sveta i čoveka ne može biti dovoljna duhu, bar ne ceo život (i sigurno ne čoveku takvih duhovnih kapaciteta kao što je Jovan Dučić).

Dučić kao da ide putem Propovednika, koji iskusivši sva ovozemanjska dobra, od znanja iz knjiga, putenih uživanja, i slavoljublja dolazi do zaključka: Taština nad taštinama, sve je taština…  Ništavno je znanje jer: Ko umnožava znanje, umnožava i muku. Propovednik još kaže: Sve je mučno da čovek ne može iskazati. Propovednik (iza kog stoji ličnost Cara Solomona), međutim, ne odriče svet u potpunosti. On se samo opire ako svet tako shvatimo u totalitetu. Svet nije samo lepota, znanje, uživanje i vlast. Propovednik se jedino ne odriče Boga i pravde, kao i toga da će svakom biti na kraju suđeno i za dobro i za loše što je za života činio.

Za Dučića je svet savršenstvo, sklad i forma, a kao takvog vidi i čoveka, pa i pesmu. Zato su neke njegove pesme lišene suvišnih emocija i sentimentalnosti (koje su izvor tragike), baš zbog toga što je sve samo po sebi lepo i skadno. Iz toga Dučić izvladi svoj primarni larpurlatistički stav prema umetnosti, odnosno, da umetnost postoji radi umetnosti.

U toj inicijalnoj fazi, kao što je rečeno, taj svet je Dučića očarao. Taj svet, međutim, nije determinisan drugim svetovima, a bez uzajamne veze sa Tvorcem takva „zatvorenostˮ izaziva samoljublje, rast ega, samim tim i nemogućnost verovanja. To je znanje kao muka duhu i taština, kao što reče Propovednik. Ovakva „zaljubljenostˮ u svet i jeste odlika mladosti. Ona ne mora biti štetna ako je samo faza u čovekovom životu, kao što i  jeste bila u životu Jovana Dučića (na čemu leži glavno težište ovog izlaganja). Ali ako dobije tendenciju da postane konstanta u našem životu, to može imeti tragične posledice za naš duhovni razvoj. Zato je nama danas bitan Jovan Dučić, kao primer čoveka koji se stalno menjao, ili bolje rečeno, duhovno razvijao. Savremeno društvo se zasniva na začaurenosti duha, tog zrna pšeničnog koje ne umire i zato ostaje mrtvo. Kod Jovana Dučića osećamo jedno konstantno preispitivanje, pa i unutrašnji sukob. On je bio poput tog zrna pšeničnog koje ako ne umre, ostaje jedno, a ako umre mnogo roda rodi.

Drastičan preokret u Dučićevom duhovnom životu, vezan je za njegovo napuštanje diplomatske službe, kada napušta Madrid i odlazi u američki grad Geri. Pre toga on ne govori otvoreno svoje mišljenje o vlasti i narodu u Kraljenini Jugoslaviji. Razlozi tome nisu oportunizam, već Dučićev još neiskristalizovan stav prema svemu tome. Kada je uspeo da se izbori sa svim svojim „sumnjama neprestanimˮ kako ih sam imenuje, mi ćemo videti jednog sasvim novog, u duhu rođenog Dučića, što nam u najvećoj meri govore njegove religiozne pesme koje su svojevrsno blago njegovog poetskog opusa.

Čak i kada piše o ljubavi, Dučić ne odustaje od tog eshatološkog, biblijskog doživljaja muškarca i žene kao celine. Traži celog čoveka u sebi, traži Adama i nalazi da je on nepotpun. Da bi došao do celine svog bića, potrebna mu je Eva. Dučić to jedinstvo snažno oseća. Ne ignoriše realan svet, ali ga i ne vidi kao konačan. To eshatološko jedninstva bića muškarca i žene priziva u stihu Pesme ženi: i sve što ljubimo, stvorili smo sami.

Jovan Dučić, sa tog, uslovno rečeno, spoljašnjeg poglega na svet koji se zasniva na očaranosti pema njemu, prelazi na unutrašnji pogled. U vreme kada mu se to intimno dešava, on piše „Blago cara Radovanaˮ tridesetih godina devetnaestog veka. Te godine, jesu period krize u Kraljenini Jugoslaviji. Godine u kojima je uvedena diktatura i kada je država dovedena do toga da je samo policija brani, što je nažalost, ukazivalo na njen krah. Dučić tada, među prijateljima, iako ne javno, govori svoju slutnju da nam se ne sluti dobar kraj.

Određeni događaji tog vremena kod Dučića izazivaju rezigniranost, i on tada, kao što je već spomenuto, napušta diplomatsku službu, odlazi iz Madrida u američki grad Geri, kada će oslobođen svih „ogradaˮ prvi put javno reći zavet svom srpskom  rodu. U tom periodu, Dučić nam se kazuje kao svetosavski filozof. Svojim mestom koje je zavredeo u srpskoj kulturi i umetnosti, on je, poput Svetog Save dospeo na takvo mesto da svom narodu ima pravo suditi i to putem svoje poezije. U Pesmi iz 1943. on kaže: Moj dobri rode, svi su lagali. Dučić u toj svojoj poslednjoj fazi doživljava jedinstvo sa narodom, zato im kaže moj dobri rode. Oštricu svoje kritike, (kao svojevremeno NJegoš prema velikašima) Jovan Dučić usmerava prema srpskoj eliti.

Godine 1943. on kaže: ako li se obnovi ova Jugoslavija za 25 godine neće biti ni srpstva ni pravoslavlja. Poput proroka, on vidi put kojim će njegov dobri rod ići.

Potpuno novog Dučića, vidimo u stihu pesme Gospod me seja. U tom stihu vidimo čoveka koji je umirao ceo život i ponovo se rađao kroz veru, kroz koju mu postaje jasnije da je na domak svog blaga.

Dučić je do svog blaga došao prešavši među čovečijeg greha i Božije pravde i milosti;  i tu ga gotovo skroz vidimo u duhu svetosavlja.

Ono što nama ostaje jeste da čuvamo blago Jovana Dučića, tako što ćemo ga držati i u svesti i u duhu.