Благо Јована Дучића

query_builder

Благо Јована Дучића“

Аутор: Милован Балабан

 

Јован Дучић, рођен у кршној Херцеговини, највероватније, 1872. године, школовао се у Сарајеву и Сомбору, радио кратак период у Бијељини из које је протеран када је почео да пише родољубиве песме. Потом се обрео у Мостару где је радио као учитељ, али је и одатле протеран 1899. године.

„Мислим да је то био кључан моменат у животу Дучића, јер се у њему огледа утицај и усмерење на оно што је касније постао. После тога је отишао у Женеву где студира на филозофско – социолошким студијама на којима 1907. стиче диплому правника, а та диплома ће трасирати његов пут каријерног дипломате.

Провео је скоро десет година у Женеви и Паризу. Биран је за сталног члана Српске краљевске академије 1931. године, а следеће године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до 1941. године прво је посланик у Риму, потом у Букурешту, (где је 1937. године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора у Букурешту), а до распада Југославије посланик у Мадриду. Након свега се повукао у Америку, у град Гери код Чикага.

Ту Дучић пише своја последња прозна дела и збирку песама Лирика, потпуно се поистовећујући са својим страдалим народом, предајући се Богу онаквом како су га проповедали Свети Сава, Свети кнез косовски, Његош и други великани српског народа. Дучић је тако рушио међе између себе и свог народа, између себе и Бога, завршавајући дуг период живота када је био очаран лепотом појавног света.

У Герију се и упокојио 1943. године. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског манастира Светог Саве у Либертивилу, а 2000. године испуњена му је последња жеља: кости су му пренете у родно Требиње.

„Иако је Дучић био дипломата, мислилац, а пред крај живота и филозоф, овај великан првенствено је био песник. Његов израз, којим објашњава историјске догађаје и страдања сопственог народа, као и његов религиозни опит, најснажније је изражен у песмама.

Ову трибину, казивањем Дучићевих стихова оплеменила је Фата Егановић, дипломирани филолог србистике и победник Такмичења из беседништва на филозофском факултету у Новом Саду.

У самој сржи идеје овог предавања стоје питања: шта је то благо Јована Дучића?  И надасве, зашто је нама данас то благо драгоцено?

Јован Дучић је био врстан интелектуалац и уметник. Његов живот је, у највећој мери због дипломатске службе коју је вршио, био испуњен путовањима  (Рим, Каиро, Мадрид, Атина, Букурешт и тако даље). Његова путовања кроз живот нису била само географска, већ и спиритуална.

Откривајући свет на разне начине, Дучић је у тој својој, условно речено, иницијалној животној фази у њему видео склад и лепоту. Тај доживљај света га очарава и у њему изазива осећаје сличне осећају заљубљености. У том узору хармоније, односно склада, лепоте и савршености Дучић проналази узор за своје песничко стварање. Временом, међутим, попут Проповедника, увиђа пукотине у том складу из којих зјапи празнина, односно таштина. У тој почетној, можемо рећи, модернистичкој фази наилазимо на стих: Само наша слутња стоји безгранична. У том његовом стиху можемо видети човека као продукта модерног доба. Тај човек је монада у себи затворена, том човеку знање даје самодовољност као брану којом се опире спознаји да постоји нешто више од овог света материјалности.

Као што заљубљеност не значи љубав, тако и та очараност складом, савршенством и лепотом света и човека не може бити довољна духу, бар не цео живот (и сигурно не човеку таквих духовних капацитета као што је Јован Дучић).

Дучић као да иде путем Проповедника, који искусивши сва овоземањска добра, од знања из књига, путених уживања, и славољубља долази до закључка: Таштина над таштинама, све је таштина…  Ништавно је знање јер: Ко умножава знање, умножава и муку. Проповедник још каже: Све је мучно да човек не може исказати. Проповедник (иза ког стоји личност Цара Соломона), међутим, не одриче свет у потпуности. Он се само опире ако свет тако схватимо у тоталитету. Свет није само лепота, знање, уживање и власт. Проповедник се једино не одриче Бога и правде, као и тога да ће сваком бити на крају суђено и за добро и за лоше што је за живота чинио.

За Дучића је свет савршенство, склад и форма, а као таквог види и човека, па и песму. Зато су неке његове песме лишене сувишних емоција и сентименталности (које су извор трагике), баш због тога што је све само по себи лепо и скадно. Из тога Дучић извлади свој примарни ларпурлатистички став према уметности, односно, да уметност постоји ради уметности.

У тој иницијалној фази, као што је речено, тај свет је Дучића очарао. Тај свет, међутим, није детерминисан другим световима, а без узајамне везе са Творцем таква „затвореностˮ изазива самољубље, раст ега, самим тим и немогућност веровања. То је знање као мука духу и таштина, као што рече Проповедник. Оваква „заљубљеностˮ у свет и јесте одлика младости. Она не мора бити штетна ако је само фаза у човековом животу, као што и  јесте била у животу Јована Дучића (на чему лежи главно тежиште овог излагања). Али ако добије тенденцију да постане константа у нашем животу, то може имети трагичне последице за наш духовни развој. Зато је нама данас битан Јован Дучић, као пример човека који се стално мењао, или боље речено, духовно развијао. Савремено друштво се заснива на зачаурености духа, тог зрна пшеничног које не умире и зато остаје мртво. Код Јована Дучића осећамо једно константно преиспитивање, па и унутрашњи сукоб. Он је био попут тог зрна пшеничног које ако не умре, остаје једно, а ако умре много рода роди.

Драстичан преокрет у Дучићевом духовном животу, везан је за његово напуштање дипломатске службе, када напушта Мадрид и одлази у амерички град Гери. Пре тога он не говори отворено своје мишљење о власти и народу у Краљенини Југославији. Разлози томе нису опортунизам, већ Дучићев још неискристализован став према свему томе. Када је успео да се избори са свим својим „сумњама непрестанимˮ како их сам именује, ми ћемо видети једног сасвим новог, у духу рођеног Дучића, што нам у највећој мери говоре његове религиозне песме које су својеврсно благо његовог поетског опуса.

Чак и када пише о љубави, Дучић не одустаје од тог есхатолошког, библијског доживљаја мушкарца и жене као целине. Тражи целог човека у себи, тражи Адама и налази да је он непотпун. Да би дошао до целине свог бића, потребна му је Ева. Дучић то јединство снажно осећа. Не игнорише реалан свет, али га и не види као коначан. То есхатолошко једнинства бића мушкарца и жене призива у стиху Песме жени: и све што љубимо, створили смо сами.

Јован Дучић, са тог, условно речено, спољашњег поглега на свет који се заснива на очараности пема њему, прелази на унутрашњи поглед. У време када му се то интимно дешава, он пише „Благо цара Радованаˮ тридесетих година деветнаестог века. Те године, јесу период кризе у Краљенини Југославији. Године у којима је уведена диктатура и када је држава доведена до тога да је само полиција брани, што је нажалост, указивало на њен крах. Дучић тада, међу пријатељима, иако не јавно, говори своју слутњу да нам се не слути добар крај.

Одређени догађаји тог времена код Дучића изазивају резигнираност, и он тада, као што је већ споменуто, напушта дипломатску службу, одлази из Мадрида у амерички град Гери, када ће ослобођен свих „оградаˮ први пут јавно рећи завет свом српском  роду. У том периоду, Дучић нам се казује као светосавски филозоф. Својим местом које је завредео у српској култури и уметности, он је, попут Светог Саве доспео на такво место да свом народу има право судити и то путем своје поезије. У Песми из 1943. он каже: Мој добри роде, сви су лагали. Дучић у тој својој последњој фази доживљава јединство са народом, зато им каже мој добри роде. Оштрицу своје критике, (као својевремено Његош према великашима) Јован Дучић усмерава према српској елити.

Године 1943. он каже: ако ли се обнови ова Југославија за 25 године неће бити ни српства ни православља. Попут пророка, он види пут којим ће његов добри род ићи.

Потпуно новог Дучића, видимо у стиху песме Господ ме сеја. У том стиху видимо човека који је умирао цео живот и поново се рађао кроз веру, кроз коју му постаје јасније да је на домак свог блага.

Дучић је до свог блага дошао прешавши међу човечијег греха и Божије правде и милости;  и ту га готово скроз видимо у духу светосавља.

Оно што нама остаје јесте да чувамо благо Јована Дучића, тако што ћемо га држати и у свести и у духу.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language