Транзиција од неполитичког ка политичком покрету

Аутор: Јован Бабић

У светлу локалних избора који су се одржали 30. новембра 2025. године можемо видети какву судбину има некадашњи студентски покрет као политички покрет на изборима где се стварно мери воља гласача.

Транзиција студентског покрета од квази неполитичког до потпуно политичког покрета заснована је на обманама студентског покрета. Познато нам је да су говорили да се не баве политиком и да их политика не интересује, али сада видимо да се баве искључиво политиком и да су све људе обманули. Овим су доказали да су обманули грађане, и поставља се питање због чега би грађани гласали за људе који су их обманули, као и због чега би се остале политичке партије везивале за те обмане. Целокупан студентски покрет изграђен је на обмани и без те обмане тај покрет не би постојао.

Да би сакрили своју обману, покушали су да изврше постепену транзицију од неполитичког покрета ка политичком покрету. Један део те транзиције је излазак на локалне изборе, па да видимо како су изашли на изборе и који је ефекат студентске листе на реалном примеру избора.

Да ли су студенти изашли на изборе или нису?

На ове локалне изборе није изашао студентски покрет, јер се нигде листа није звала студентски покрет, већ је било различитих варијација које су биле доминантно подржане од стране опозиције и листе су се звале „Уједињени за Неготин“, „Глас младих који мења Сечањ“ и „Уједињени за Мионицу“. Овде можемо да видимо некохерентност у самом опозиционом блоку, док је студентски блок невидљив – јер ниједна листа није студентска. Одавде можемо видети да је студентски покрет већ заборављен и да су они као актери постали ирелевантни у политичком деловању у српској политици.

Опозиција у Народној скупштини свакако има мало више од трећине мандата, тако да, у просеку, треба да очекујемо да ће на свим изборима опозиција освајати мало више од трећине гласова. У случају локалних избора увек има осцилација у односу на републичке изборе, па маргина гласања може да се мења – због утицаја локалних ефеката. У већини локалних места прате се републички односи снага власти и опозиције у интервалу од ±10%, док постоје и веће осцилације, али оне су за ред величине мање него осцилације у том интервалу. Ово је искључиво математичке, тј. статистичке природе, јер да би неко на глобалном нивоу (републичком) имао одређен број гласова, мора да има и подршку на локалу која је у већини локалних места слична. Овакву статистичку расподелу објашњава Гаусова крива, или познатије као крива у облику звона, где је већина расподеле концентрисана око референтне вредности. У овом случају, референтна вредност је вредност која је остварена на републичким изборима.

Да поједноставимо — највећа шанса је да исход локалних избора буде сличан као исход републичких избора, док је далеко мања вероватноћа да се исход драстично разликује од републичког. Увек постоје екстреми, али они су увек у огромној мањини и то је у складу са Гаусовом кривом.

На парламентарним изборима 2023. године СНС је освојио 48% гласова, а СПС 6%. Када се додају и неке мале партије или покрети, то је око 55–60% гласачког тела које је гласало за ту опцију.

За опозициону опцију гласало је око 40% бирача и расподелу можемо видети у табели испод:

Табела 1: Извор РЗС

Дакле, референтна вредност за опозицију је 40% и око тога треба да се врте резултати локалних избора. Видимо да је опозиција подбацила на изборима у Мионици са 38,93%, Сечњу са 32,7% и Неготину са 26,76%.

Далек је пут до 51%

Претходни избори, поред ових, у Зајечару и Косјерићу, показали су да се ситуација није променила и да је у свим местима настављен континуитет власти. Овде долазимо до веома важног проблема, а то је опстанак опозиције.

Пре студентског покрета опозиционе партије имале су своју инфраструктуру, ресурсе, људство и позицију у политици која им је омогућила да воде кампању и настављају да преживљавају у политици. Сада је пред њих постављен захтев од имагинарног покрета да изврше самодеструкцију и све што су деценијама градиле предају том покрету на тацни – а за узврат добијају ништа.

Овде долазимо до најважнијег питања: шта ће бити са политичким партијама ако студентска листа не пређе границу од 126 посланика, или оно што се колоквијално назива 50% + 1 глас?

У том тренутку имамо континуитет владајуће опције и потпуно разорену опозицију која више никада неће моћи да се врати на претходно стање – а у то су уложили деценије живота.

Када те политичке партије остану без места у парламенту, губе огромне надокнаде за народне посланике, али и оно што је важније – народне посланике који имају могућност да гласају за нове законе, али и приступ медијима који имају као народни посланици. Већ сада те странке имају проблем са цензусом, а без наведеног би остале и без теоретске шансе да пређу цензус.

Подршком студентској листи партије би изгубиле свој политички идентитет и интегритет, али би изгубиле и огромне ресурсе који их одржавају у политичком животу. Зато не треба очекивати да ће политичке партије кренути путем самодеструкције и уништити сопствену партију. Поготово не када су сви заједно освојили мање од 40% на локалним изборима, јер је за победу потребно преко 50%.

Свесне су политичке партије да се не показује никаква велика разлика на регуларним изборима и да је из дана у дан студентски покрет све штетнији за њих, али и за целу опозицију. Студентски покрет на себи носи бреме обмане на којој је основан и са тим теретом никада неће прећи границу од 50% да би победио на изборима. Сада када су ухваћени у обмани, видимо да немају подршку народа и да на изборима не представљају никакву силу.

Опозиција је постојала и пре студентског покрета, а сада видимо да сви заједно не могу да узму ни 40% које је опозиција могла да узме и без студентског покрета.

Анонимно функционисање студентског покрета

Још једна велика обмана о којој се не говори јесу налози на друштвеним мрежама који сами себе представљају као представнике студената – али то нису. Те налоге контролишу појединци који никада нису ни добили овлашћење пленума, исто тако студенти не знају ни ко води те налоге и немају никакав утицај на те налоге. Тим налозима управљају појединци који раде шта им је воља и лажно се представљају.

Ниједна објава која је објављена на тим налозима није плод одлуке већине студената, јер ниједном није изгласано на пленуму шта ће писати у објави. Целокупан рад пленума и налога на друштвеним мрежама је нетранспарентан и никада није представљао студенте, већ превару извршену над студентима.

Сви ови проблеми настали су из анонимности.

Анонимност – место лажи и превара

 Одређени људи су наивно поверовали анонимном покрету – и ту су погрешили. Кроз целу историју друштво је посезало за појмом одговорности за учињене поступке; тако је и настао закон и санкције које су прописане тим законом. Код анонимног деловања поставља се питање ко и како сноси одговорност за своје поступке. Зато папир, и ако је цео попуњен текстом, нема никакву тежину док се неко не потпише на њега – оно што даје тежину том папиру је потпис, а не текст.

Целокупан закон, као и рад институција, почива на принципу одговорности, а принцип анонимности је дијаметрално супротан принципу одговорности. Зато никада нећете видети потписан документ од стране пленума, зато никада нећете видети да су они сносили одговорност за своје поступке.

Без одговорности нема ни поверења – јер се поставља питање коме да верујете? Концепт анонимности не улива поверење код грађана.

Одговорност студентског покрета

Одговорност студентског покрета је велика и још неразјашњена. Студентски покрет треба да објасни шта је са 200 хиљада студената који их никада нису подржавали, али нису могли од њих нормално да студирају? Студентски покрет треба да објасни зашто су обмањивали људе да се не баве политиком? Студентски покрет треба да објасни зашто су лагали грађане да они представљају директну демократију када су забрањивали људима да уђу на пленум и искажу другачије мишљење? Колико људи је учествовало на пленумима и колико је то проценат од укупног броја студената? Када је пленум гласао за неку објаву на друштвеним мрежама? Коме припада налог на друштвеним мрежама и ко га контролише? Ко сноси одговорност за демолиране факултете? Ко сноси одговорност за ограничавање слободе кретања грађанима Србије на територији Републике Србије? Ко сноси одговорност за претње и увреде? Ко сноси одговорност за 200 хиљада студената? Ко сноси одговорност за годину дана малтретирања над неистомишљеницима? Ко сноси одговорност за умањење раста економије, за отказивање туристичких аранжмана, смањене инвестиције?

Најважније: ко сноси одговорност за највећу обману у српској историји – али и најочигледнију, да се студентски покрет не бави политиком. Искључиви су у позивању других на одговорност, док они сами не сносе никакву.

Нема транзиције студентског покрета од неполитичког до политичког без одговорности за сопствена дела – јер бављење политиком значи сношење одговорности.

Одговорност опозиције

Можда су студентски профили на друштвеним мрежама анонимни, можда су студентски пленуми анонимни и никада нећемо знати ко стоји иза њих, али увек ћемо знати ко стоји иза политичких организација.

Можда не знамо ништа о анонимном студентском покрету, али знамо о политичарима који сарађују са њима. Сходно томе, потребно је да се лица која представљају те политичке партије изјасне на горе наведена питања и објасне грађанима Србије свој став.

Утицај транзиције покрета на бланко подршку у друштву

Ерозија подршке је наступила када се покрет изјаснио да тражи превремене изборе, и тo им је то један од захтева. До тада су неки људи давали бланко подршку том покрету, управо из разлога, анимозитета и ограђивања од политике – када је он нестао тада је нестала и бланко подршка.

Промена идеје покрета, као и захтева покрета, се показало као веома ограничавајући фактор у даљем развоју подршке покрета, подршка покрету код неопредељених гласача је изгубљена, разумевање за блокаде је опало и могућност бланко подршке је изгубљено.

Ако постоје студенти 2.0, онда овај нов покрет можемо да назовемо пленум 2.0 или студентски покрет 2.0 али морамо бити сигурни да се бланко подршка коју су имали као покрет који се не бави политиком је изгубљена. Транзиција са студентског покрета на студентски покрет 2.0 се показала као веома комплексан подухват и поставља нове изазове пред тај покрет, или остатак тог покрета који сада имамо.

Нови изазови су заправо стари политички изазови а то је кредибилитет и ауторитет.

Ко је стварно контролисао студентски покрет?

Сваки покрет мора неко да оформи – да их нико није оформио они не би ни постојали. Пут од малог покрета до великог покрета је базиран на огромној организацији, финансијама и медијском простору – а ништа од тога није настало преко ноћи. Ове ресурсе и инфраструктуру је неко мора да преда студентима да би они направили покрет. Онај ко контролише те ресурсе и инфраструктуру контролише и покрет.

Док студенти мисле да су они ти који позивају на протесте – истина је другачија. На протесте позива онај ко има ресурсе и инфраструктуру да то уради у медијском простору то је Унитед Медиа и остали класични медији на које помислите, али ту су и други играчи за које нећете помислити када неко спомене медије али су позивали на скупове. Најважније, фактор у позивању на протесте су опозиционе политичке партије, па невладине организације, удружења, друштва, познате личности (глумци, музичари, уметници, инфлуенсери на друштвеним мрежама), људи на функцијама попут судија, тужиоца, професора, запослених у одређеним секторима итд. Списак људи који је позивао на протесте је огроман и они су ти који позивали на протесте, студенти су имали минорни допринос у целом том покрету.

Многи људи мисле да су студенти организатори свих тих протеста јер су се увек сви позивали на студенте, али ти људи који су се само позивали на студенте су прави организатори протеста, студенти су само злоупотребљени као параван. Штета која је нанета студентима са ови блокадама је огромна, а све због нечије зле намере да их искористи као параван, ово идеја да студенти и факултети буду злоупотребљени на овај начин у политичке сврхе потиче из литературе за организовање протеста и немира у друштву, које представљају два најпознатија дела блокадна кухарица и ненасилна борба у 50 тачака.

Поменута литература види студенте као лица којима је најлакше манипулисати, као лица која би због припадности некој групи бесплатно радили – чак се и доказивали, а блокаду факултета називају најлакшом метом за окупљање студената. Ово је већ опробан сценарио у Србији током прве обојене револуције када су 1992. године политички активни студенти физички блокирали 11 факултетских зграда.

Већ виђена обојена револуција је опет добила на замаху пред крај 2024. године, само што је сада сама акција блокаде факултета била далеко екстремнија и самим тим штета која је нанета студентима далеко већа.

Анонимна организација не може да постоји – јер онда није организација. У тренутку када не видимо лидера организације – не значи да он не постоји, већ га ми само не видимо.

У случају анонимне организације извор информисања је онај ко контролише организацију која наводно нема вође – зато ћете видети да је само један медиј контролисао наратив око студентског покрета, видимо да је само један медиј био тај који је диктирао блокаде. Толико је контролисао блокаде да се 83% студената у блокади изјаснило да им је тај медиј основни извор информисања, док је према званичним мерењима гледаност те телевизије током трајања блокада била 1,7% – 2,7% на месечном нивоу. Ово представља разлику од скоро 38 пута између просечне заступљености те телевизије у општој популацији и популације која себе назива студенти блокадери.

Вођа је онај ко има ауторитет у покрету, без обзира да ли је један особа, група особа или ентитет који путем посредног или непосредног утицаја контролише покрет. У пракси сваки ентитет је заправо група особа који имају и формалну повезаност и представљају неко организацију.

Транзицијa од неполитичког у политички је изузетно компликован процес, поготово када је тренутни студентски покрет настао на највећој обмани у српској историји – а то је да они немају везе са политиком. Сада их та обмана пуно кошта јер када се јасно изјасните да се не бавите политиком а онда захтевате да вас подрже на изборима то постаје немогућа мисија.

Ово није прву пут да студентски покрет покушава да уђе у политику, а прошли пут је покрет Отпор! ушао у политику и имали су 1,63% гласова на изборима. За разлику од тренутног покрета они нису никог обмањивали и они су у том тренутку имали чист образ да уђу у политику јер се никада нису ограђивали од ње.