Аутор: др Александра Колаковић виши научни сарадник Института за политичке студије
У односима између Европе и Сједињених Америчких Држава дуго је доминирао оквир „трансатлантског заједништва”. На темељима светског поретка након Другог светског рата и формирањем НАТО-а, кроз искуства Хладног рата и пада Берлинског зида, сарадња и поверење између европских земаља и Америке пролазили су кроз различите изазове. Упоредо, са обе стране Атлантика наглашаване су заједничке вредности либералне демократије, економског просперитета и безбедносне сарадње у оквиру НАТО-а. Међутим, у последњих неколико година, а посебно од избијања рата у Украјини и повратка Доналда Трампа на чело САД, то поверење је значајно ослабљено. Ово се осећа у свим државама Европске уније, али може се рећи традиционално и посебно у Француској. Од почетка 2026. године доминирају говори француског председника Емануела Макрона у којима отворено критикује америчку политику и праксу, мада је његова идеја о снажнијој и сувереној Европи присутна од почетка првог председничког мандата. Ипак, скорашњи догађаји, питање безбедносних гаранција за Украјину и постизање мира, Трампове изјаве о Гренланду и трансатланском партнерству, додатно су оснажиле дискусије о новом оквиру француске спољне политике и усмерењу ка већој аутономији Европе, а посебно у односу на Вашингтон.
У француској јавности истраживања и анкете показују пад поверења у САД. Велика већина Француза (око 73 %) не сматра САД савезником у традиционалном смислу, посебно након политичких тензија и спорних међународних потеза Вашингтона и изјава америчког председника Трампа. Такође, значајан удео француских грађана сматра да би конфликти попут рата у Украјини могли ескалирати. Ово додатно подиже сумњу у поузданост америчког приступа безбедности и превазилажењу глобалних изазова у оквиру НАТО-а. Одређене анкете показују и да Европљани генерално боље оцењују Европску унију него што су то чинили раније. Отуда криза трансатланског савеза креира и простор кохезивније сарадње у европским оквирима. У овом контексту Европљани боље оцењују и будућност ЕУ него однос са САД. У околностима већ дуготрајног рата у Украјини, отварају се друга жаришта, као што је Газа, и пропитују интереси и позиције САД и Европе, што се јасно рефлектује и кроз ове поменуте анкете. Поверење у ЕУ и заједничку одбрану достиже рекордне нивое. Овај тренд сугерише да су многи Европљани, укључујући Французе, склонији да виде европску аутономију као кључну за сопствену безбедност и идентитет, а не ослањање на америчку моћ.
Говори Емануела Макрона још из доба прве председничке кампање указивали су на потребу веће аутономије Европе и реформе ЕУ. Последњих месеци његови јавни иступи значајно рефлектују промену перцепције и стратешко репозиционирање које је у суштини већ у току. У једној од најоштријих међународних порука упућених САД у последњој деценији, Макрон је оценио да се Вашингтон „постепено окреће од неких савезника“ и да се удаљава од међународних правила која су некада дефинисала либерални поредак. Указао је на „неоколонијалну агресивност“ и опасност од светског система који не поштује правила и мултилатералне институције, као и на то да Француска и Европа не могу и неће прихватити „вазални положај”. Овим је у суштини указао да садашња америчка спољна политика омогућава ограничено партнерство у доба када САД јасно дају приоритет властитим интересима над колективним безбедносним вредностима.
Политички аналитичари у Француској разматрају значај поменутих Макронових изјава као пут ка могућем геополитичком заокрету. Једни тумаче да Макрон користи реторику о аутономији ЕУ и критици САД како би ојачао позицију Француске у свету и нагласио да не следи безрезервно ни Вашингтон ни Москву. Према другим проценама, овај приступ одражава дубљу забринутост о паду америчке поузданости као партнера у оквиру НАТО-а и глобалне безбедносне архитектуре. Штампа и француски коментатори често истичу да се Макронова реторика користи и као инструмент унутрашње политике. У доба растућег евроскептицизма и поларизације, посебно са порастом десних снага, критика САД може мобилисати гласаче око суверенистичких и аутономистичких тема, али исто тако ризикује да покрене додатне тензије. Невладине организације у Француској разматрају ове промене кроз призму демократских вредности и улоге међународног права. Међу њима има оних које подржавају идеју јачања европске аутономије, али упозоравају да преоштра реторика против САД без паралелног јачања сарадње са партнерима може ослабити способност ЕУ да се успешно супротстави глобалним изазовима попут климатских промена, миграција и безбедности. Ове организације сугеришу уравнотежен приступ: јачање властитих капацитета без искључивања трансатлантског партнерства.
Пад поверења Француза у САД, у комбинацији са оштријом критиком из Макронових говора, свакако означава преиспитивање традиционалне трансатлантске стратегије. Међутим, то не значи потпуни прекид савезништва са Вашингтоном. У питању је позиционирање у оквиру тектонских промена у међународним односима, као и потреба Европе да оснажи своје сопствене безбедносне капацитете и по(остане) значајан актер. Магловите идеје из ранијих година о стратешкој аутономији, на којој је посебно Француска инсистирала, коначно улазе у фазу реализације. Ово не значи прекид трансатланске сарадње, само су очекивања реалнија и појављују се нове иницијативе да се европска компонента реформише и развије у областима, као што је безбедност, а које у ранијем периоду нису биле приоритет. Упоредо, задржаће се сарадња на основу заједничких интереса. Овај процес рефлектује сложеност данашњег међународног поретка. Мање једностраног ослањања на америчку моћ и више вишеструких, јаче институционализованих европских политика. Поверење у САД више није узето као дефинитивна и непроменљива претпоставка међу Французима и Европљанима, посебно у Данској и Немачкој. Макронова реторика представља симптом и инструмент тог дубљег геополитичког преокрета, као и могући путоказ за даљи развој европске наднационалне инфраструктуре.
Остави коментар