Аутор: проф. Мирјана Грдинић
Збирком прича Дорћол Светлана Велмар-Јанковић читаоца води на чудесно путовање улицама и историјом Дорћола (Dort-jol турска реч у значењу раскрсница), најстарије београдске четврти, упућујући га на то како се у шетњи градом могу „ослушкивати гласови из неприступачних прошлости” и шта ти давни гласови данас говоре. Јунаци њених прича су заправо личности по којима су назване дорћолске улице: устаници, трговци, задужбинари, песници… Тако се на страницама ове књиге може прочитати ко су и какви су били, поред осталих: Змај од Ноћаја, Господар Јован, Узун Мирко, Васа Чарапић, Господар Јеврем, Рига од Фере, Капетан Миша, Филип Вишњић… Овом збирком Светлана Велмар Јанковић је успела да на читаоце пренесе „добри дух Дорћола”, а избор улица, односно, имена, био је условљен временским оквиром Првог и Другог српског устанка, те су изостављене улице које носе имена средњовековних и каснијих личности српске историје. Једна од улица која је у оквиру ове збирке представљена је Улица Доситејева, а сама прича је посвећена једној од најзначaјнијих личности српске историје – просветитељу Доситеју Обрадовићу.
На почетку приче Доситеј је представљен као остарео, „а још је волео да путује.” Ауторка нас враћа у прошлост и уводи из аутобиографије Живот и прикљученија епизоду о бури током једног Доситејевог путовања кад се лађа којом је путовао, двадесет дана и ноћи, без престанка, љуљала и никако није могла да исплови на Крф (Велмар-Јанковић: 137). У тој безизлазној ситуацији сви су веровали да долази смак света, међутим Доситеј је показао умеће да склад види и тамо где је изгледало да несклад узима маха и да у том хуку неба и мора распозна сагласје исконских сила (Велмар-Јанковић: 137). Суочен лицем у лице са близином смрти Доситеј не показује страх, већ бура јунаку доноси плодоносно искуство произашло из необичног дара да види шире од својих сапутника. Као такав он је био преко потребан вољеној Србији која је пролазила кроз буран период своје историје током Првог српског устанка, да својим огромним знањем и искуством помогне колико год може.
Велики путник и просветитељ осећао је да га снага издаје и да примицао се, ваљда, велики сан. Ауторка истиче како се Доситеј све време које је провео у Београду, оне три и по године, последње у своме животу, непрекидно кретао између тачака које, ако се повежу, оцртавају неправилан петоугао. (Уколико се као тачке узму куће у којима је становао.) (Велмар-Јанковић: 139). Петоугао Доситеја Обрадовића представља добар пример „мапирања” историје Дорћола кроз сижејне просторе. Прича о Доситеју почиње од пете тачке његовог путешествија кроз Београд, а њој се ауторка враћа и на крају приче (кружна композиција). У оба сегмента јавља се поглед оболелог Доситеја на запуштено турско гробље, све у блату, последњег преосталог београдског предела који је беспомоћни Доситеј посматрао из постеље приближене прозору у једној од собица унутар Правитељствујушчег совјета. Читалац из приче сазнаје да је то гробље заузимало простор садашњег Студентског трга, где се иначе налази и крупна бронзана прилика, споменик Доситеју, а у близини његове бисте и његово последње коначиште Правитељствујушчи совјет.
Започнимо виртуелну шетњу дорћолским улицама, трагом стопа Доситеја Обрадовића и кроз то заједничко путовање упознајмо се са свакодневном рутом којом се одвија шетња Доситејеве сени, са повременим заустављањем код одређених простора, а прва од тачка у тој шетњи је Пашин двор на Калемегдану. Ово здање је било симбол турске власти и док се приближавао великом здању двора, које је некада често гледао из Земуна и видео га као знамење турске силе, можда и непобедиве, био је изненађен. Из близине, то здање од дрвета није више изгледало тако неприкосновено, све некако похабано и нечисто, а пукотине на њему слутиле су се и тамо где се нису виделе (Велмар-Јанковић: 140). У опису резиденције приметно је омаловажавање бившег господара – „велико здање” постаје „здање од дрвета”, док некадашњи страх и дивљење узмичу пред надолазећим новим тоном просветитељског рационализма. Из собице унутар Пашиног двора, у којој је Доситеј боравио свега петнаест дана, отварао се поглед на Дунав, Ушће и Земун, а највише га је фасцинирао чудесни видик на Дунав заједно са играма светлости по зидовима собе: светлости које су долазиле од реке промицале су дуж зидова прекривених прозрачном тканином и чинило се да везир пребива у колибици од светлости, изнад сваке стварности (Велмар-Јанковић: 141). Током боравка у Пашином двору у Доситеју ће се настанити осећај умора, а убрзо и болести те су његови пријатељи одлучили да га преместе у Чардаклијину кућу – другу тачку јунаковог путовања кроз Београд.
Виногради подно Чардаклијине куће били су призор у којем је највише уживао јер је чокоте са лозом што дозрева под добрим сунцем одувек […] доживљавао као мала бића обдарена ведрином (Велмар-Јанковић: 142) Кроз сусрете са виноградима јунака поново обузима благост и предосећање да ће му се живљење можда још мало продужити иако се умор у њему усталио као сенка. Излет на Кошутњак, до Хајдучке чесме на Доситеја је оставио снажан утисак јер је пронашао место коначног уточишта. У призору раскошне, текуће изворске воде, под зеленилом Хајдучке чесме, Доситеја коначно обузима осећај да је стигао на једно од места великог блаженства на којима настаје дослух између мира и умора (Велмар-Јанковић: 142). На својим путовањима Доситеј је имао прилике да једном или двапут види овакво место, али га је пут водио даље, сада више није журио нигде и после дугог ћутања изговорио је: Ту ме копајте, мени је доста. У писму Стефану Гавриловићу поново помиње ово место и каже: […] и ако никада за преселеније са овога света нисам много марио, сада заиста не марим. Само ћу молити браћу и пријатеље да ме код Ајдучке закопају чесме (Велмар-Јанковић: 143). Након смрти капетана Чардаклије, Доситеју се није остајало самом у његовој кући, те прихвата позив руског изасланика Родофиникина да се пресели код њега, тако да Родофиникинов дом представља трећу тачку Доситејевог путовања дорћолском калдрмом.
Ауторка нас на кратко упознаје са историјатом новог Доситејевог дома који је некада припадао Мехмед-аги Фочићу, а који је преуређен за руског изасланика Родофиникина. Првих дана у новом дому Доситеј се пријатно осећао и био је дирнут пажњом коју су му указивали. Међутим, то је кратко трајало јер проницљиви јунак схвата да је његова улога посредничка између Карађорђа и Родофиникина, а да његов боравак треба само да послужи домаћину да учврсти везе са српским Вождом. Било је очигледно да се у овој кући […] кувају разне каше, а Доситеј […] баш није имао воље да окуси све оно што се кувало унутар зидова овога дома. У дому где зидови имају уши, а немири одасвуд прете […] крупне тајне су се мотале на све стране, а доушници представљени као пријатељи овде су сакупљали обавештења која ће слати својим владама (Велмар-Јанковић: 145). Доситеј је једва дочекао да радови на згради, коју је купио чим је дошао у Београд, буду завршени и да се исели из овог непријатног окружења јер је осетио да умор у њему поново јача и није знао да ли га је сопствена опрезност тако уморила или људи које је сретао (Велмар-Јанковић: 145).
Доситејева кућа је била је четврта тачка у последњим годинама његовог живота у Београду. Прво је Доситеј почео, као у игри, да се стара о старој турској кући са новим застакљеним прозорима, која је сад била његова и у којој је намеравао да отвори штампарију. Уредио је да се у двориштима, било их је два, насаде липе, ујутро и увече сам је неговао ружичњак, а његов се мали виноград простирао све до шанца […] Бављење сопственим домом нимало га није ометало у бављењу другим пословима (Велмар Јанковић: 146). Доситеј, надахнут новом снагом коју му је пружио његов дом, имао је сијасет крупних послова које је морао обавити, али ти послови као да су јачали његове снаге (Велмар-Јанковић: 147). Пред само подне 1. септембра 1808. године када је кренуо да одржи говор пред отварање Велике школе Доситеј нам открива како у историјском памћењу нема много правде, и казује нам кроз деценије, Велику школу везивали су уз његово име уместо уз име Ивана Југовића који је ту Школу не само основао и водио него у њој, првих година био све и свја (Велмар-Јанковић: 147). Истиче да је он Школу само помогао, а ипак је, ето, остало да се Школа помиње највише по њему. Доситеј се присећа како је говорио узбуђеним старачким гласом, пред мноштвом збуњених глава, о значају који ће Школа имати у просвећивању Србаља (Велмар-Јанковић: 147).
Доситеј је себи поставио нови циљ: да оснује Богословију. Изгледало је да је све подредио овом циљу и када је, опет у септембру, али 1810. године, Богословија уистину и почела да ради у Доситејевој кући, одахнуо је: од њега било је доста (Велмар-Јанковић:148). Осетио је захвалност према животу који му је омогућио да дочека и то, последње, испуњење. Умор је могао да га узме под своје (Велмар-Јанковић: 148). Међутим, Карађорђе му је у октобру 1810. године поверио да у Букурешту обави, у његово име, важне преговоре које је Доситеј прихватио јер: желео је да буде користан док год може (Велмар-Јанковић: 148). Доситеј је задатак испунио и преко очекивања, али је и схватио да се са странцима готово лако о свему договарао; са Србима се тешко договарао о било чему (Велмар-Јанковић: 149). У коначиштима на путу за Букурешт Доситеј је почео да пише нови спис, посвећен новим искуствима, неку врсту духовног завештања са насловом Јастук гроба мога, који ће остати у рукопису и изгубити се у години великог пораза, 1813, када је зграда Правитељствујушчег совјета у журби напуштена. По повратку из Букурешта, Вожд му је јануара 1811. године у знак захвалности указао част, али и нови задатак, постављајући га за првог министра просвете у Србији. С обзиром да се није могао вратити у своју кућу у којој је отворена Богословија, Доситеј се уселио у две собице Правитељствујушчег совјета и, тако, стигао до пете тачке свог путешествија кроз Београд где је и окончао свој живот посматрајући из постеље предео који му је био преостао: запуштено турско гробље, све у блату, под облацима кабастим од пролећних расветљења (Велмар-Јанковић: 150).
Ауторка своју причу завршава описом замишљеног Доситеја Обрадовића који опет шета дорћолским улицама и никако да се сети о чему је он то, последњи пут у животу, писао (Велмар-Јанковић: 150).
Светлана Велмар-Јанковић, оживљавајући лик Доситеја Обрадовића, желела је да нам укаже на две битне ствари: да је поседовао умеће да склад види и тамо где је изгледало да несклад узима маха и да још увек његове сени шетају дорћолским улицама. У бурном времену у којем се сада налази његова вољена Србија и где несклад узима маха преко је потребна његова промисао да пронађе склад и да нам на њега укаже. Уколико пратимо мапу пута која се крије у овој причи, тј. ако кренемо трагом стопа Доситеја Обрадовића можда ћемо имати среће да сретнемо његове сени и могућност да сазнамо шта је он то последњи пут у животу записао, али и да га замолимо да нам помогне да пронађемо склад у време несклада.
Литература:
- Велмар-Јанковић, С. (2007). Дорћол, Стубови културе, Београд, стр. 137–150.
- Душанић, Д. (2012). „Имагинарни Дорћол”, у: Зборник радова о књижевном делу Светлане Велмар-Јанковић „Бездане светлости”, приредио Михајло Пантић, Чигоја, Београд, стр. 182–197.
- Милић, Ј. (2023). Хронотоп Београда у уметничкој прози Светлане Велмар-Јанковић, Универзитет у Нишу, Филозофски факултет, Ниш, стр. 212–230.
Остави коментар