Аутор: Јованка Симић, новинарка
„Рђав певач и добру песму рђаво упамти и покварено је другима пева и казује, а добар певач и рђаву песму поправи…“
Овај запис Вука Стефановића Караџића (Лозница, 1787 – Беч, 1864), најзначајнијег српског лингвисте XIX века, реформатора српског језика, писца првог српског речника и неуморног сакупљача народних умотворина, односи се на Тешана Подруговића. Од мноштва народних певача који су му у перо диктирали песме српског народа, до тада преношене искључиво усменим путем, Вук је највише ценио управо Тешана. Захваљујући њиховом сусрету, од заборава су отргнуте двадесет две песме и две приповетке. Одушевљени Вук тим поводом записао је:
„Мислим да Подруговић данас чује најгору песму, он би је послије неколико дана казао онако лепо, по реду, као што су и остале његове песме или је не би никако ни упамтио, него би казао да је то будалаштина која није ни за памћење ни за казивање.“
У предговору својој четвртој књизи народних песама, 1833, Вук је навео да је од Подруговића записао ове песме: Наход Симеун, Женидба Душанова, Марко Краљевић и Љутица Богдан, Марко Краљевић и Вуча џенерал, Цар Лазар и царица Милица, Женидба Марка Краљевића, Марко Краљевић познаје очину сабљу, Марко Краљевић и кћи краља арапскога, Марко Краљевић и Арапин, Марко Краљевић и Муса Кесеџија, Марко Краљевић и Ђемо Брђанин, Женидба Ђурђа Смедеревца, Женидба Поповића Стојана, Женидба Тодора Јакшића, Новак и Радивоје продају Грујицу, Женидба Ива Голотрба, Хајка Атлагића и Јован бећар, Женидба Стојана Јанковића, Женидба Ивана Ришњанина, Сењанин Тадија, Ришњанин хаџија и Лимун трговац и Поп Црногорац и Вук Копривица. Када је о прози реч, Тешан је Вуку препричао и две приповетке: Међедовић и Међед, Свиња и лисица.
О свом најбољем певачу Вук је објавио белешке у два предговора (Српске народне пјесме, књига I и IV). На основу тих бележака, а у интерпретацији историчара књижевности Владана Недића, сазнаје се да се Тешан, по оцу Гавриловић, родио (око 1775) у селу Казанцима у Гацку. Надимак Подруг или Подруговић добио је „што је био врло велики, тј. по другога човека”.
Тешан се бавио трговином све док, у самоодбрани, није убио једног Турчина, те је морао је да напусти огњиште и да се одметне. Као хајдук, пребегао је 1807. у Србију, а после неког времена вратио се у Сремске Карловце. Почетком 1815. године Вук га је пронашао у Карловцима (у Срему) у највећем сиромаштву. Имао је око четрдесет година. Преживљавао је секући трску у дунавском риту. Снопове је на леђима односио у варош, продавао је да би се некако прехранио. Када је Вук дознао колико и каквих песама Тешан зна наизуст, Вук му је давао на дан „колико му треба, да може живети“ и почео је од њега песме слушати и записивати. Тешан је умео да свира гусле, али народне песме није певао већ – казивао. Био је, како је Вук записао, паметан, „и, као ајдук, поштен човек; врло је радо којешта весело и шаљиво приповедао, али се при том нигда није смејао, него је све био мало као намрштен”. Пошто је близу двадесетак песама и две приповетке у Карловцима записао, уочи црквеног празника Цвети, Вук је народног певача повео са собом у манастир Шишатовац. Носио се мишљу да онде (где је код некадашњег архимандрита, а потоњег владике Лукијана Мушицког често раније долазио, прибележи и и друге песме које је Тешан знао. Но, уочи Васкрса, у Србији је букнула буна против Турака и Тешану, како је забележио Вук, као да уђе сто шиљака под кожу:
„Једва га којекако задржим око Васкрсенија, те препишем неколике од они песама, које ми је путем идући из Карловаца на колима казивао, па га одма по Васкрсенију узмем на кола и одведем у Митровицу, те оданде пређе у Србију, да се наново бије с Турцима.“
Пошто се оне јесени Срби умирише с Турцима, Тешан Подруговић прешао је у Босну. Како је забележено, наместио се у Нахији Сребреничкој где је живео од кириџијског посла. Но, није прошло много времена, Турци су га изболи ножем. Тешан се упокојио. „Никога ја до данас нисам нашао”, писао је Вук Стефановић Караџић, „да онако песме зна као он што је знао. Његова је свака песма била добра, јер је он (особито како није певао, него само казивао) песме разумевао и осећао, и мислио је шта говори.”
Анализирајући Тешанов допринос у очувању народне поезије, црногорски књижевник и универзитетски професор Новак Килибарда, сматрао је да се он битно разликује како од слепих песника-певача, односно, професионалних гуслара, тако и од осталих песника и певача који су уз гусле јавно певали пред публиком:
„Крећући се рудинама усмене епике, тражио је себе кроз поетску повјесницу, а кад се не би нашао, сам би се васкрсавао, зачињао један умјетнички живот из пепела других. Тако је и у одабирању и прихватању већ створенога, колико и у презиђивању ранијих грађевина у своја здања, давао себе цијелога и потпунога. Све што је одабрао, прерадио и створио, јесте слика живота која одговара његовим личним назорима.“
О карактеру Тешана Подруговића сведоче и списи Јанка Шафарика у којима је Андра Гавриловић нашао драгоцене податке о Вуковом најдражем певачу. Објавио их је 1908. године у фељтону новина Труба, под насловом „Два српска певача“. Шафарик бележи да је као хајдук ранијега доба био на гласу с јунаштва, али никада није скупљао дружине нити је хтео бити харамбаша већ је ступао у туђу дружину и живео слободно.
Др Бранко Златковић, научни сарадник Института за књижевност и уметност у Београду, у предговору за књигу „200 година сусрета Тешана и Вука“ (приређивачи Проф. др Драго Перовић и Мр. Радомир Вучковић) наводи да оскудна сазнања о животу Тешана Подруговића темељимо тек на основу записа Вука Караџића, те на основу неколико значајних спомена Симе Милутиновића Сарајлије, као и на забелешкама Јанка Шафарика које је обелоданио Гавриловић.
„У писму Стефана Живковића Телемаха Вуку Караџићу од 2. октобра 1816. године две реченице тичу се Тешана Подруговића. У свом чланку из 1860. године Владан Недић је споменуо и сажео наведене податке. Он је још претпоставио да је Тешан Подруговић у својим песмама и приповеци Међедовић описивао путеве којима је трговао и локалитете у којима је хајдуковао. Нема се том још много шта додати, с обзиром на то да чак ни локална и завичајна предања нису позната нити забележена“ – навео је др Златковић у предговору „Казивања о Тешану Подруговићу“. Додао је и чињеницу да се међу песмама највише налази оних о женидби, што је књижевни историчар Владан Недић тумачио Подруговићевом жудњом за љубављу и огњиштем, јер је као хајдук био нежења. Мада је Недићева претпоставка логична, сматра др Златковић, такође се чини подстицајно навести и хипотезу према којој је Подруговићев репертоар одређивала и прођа песама, јер може бити да их је он певао и на свадбама. Сам Недић сматрао је да је најдаровитији Вуков певач дао класичне црте ликовима Милоша Војиновића, Бошка Југовића, Марка Краљевића, Грујице Новаковића и многих других јунака. Некима од њих узајмио је по коју црту својих савременика, па и своју, обогативши хумором нашу народну епику. Вечити луталица није нашао себи огњиште, а певао је највише о љубави, о женидби.
Књижевник Драган Лакићевић у тексту Тешан Подруговић, хајдук и најдражи Вуков певач (Србија, Национална ревија) закључује да је Вук Караџић имао само Тешана Подруговића, његова збирка јуначких песама била би велика, а да је Тешан спевао само „Женидбу Душанову“, српска епска поезија била би на светским врховима. Наше представе највећих српских епских јунака данас су онакве каквим их је Тешан извајао.
ЛИТЕРАТУРА
Силвија Чамбер, БМС: Електронска изложба о Тешану Подруговићу (2025)
Проф.др Драго Перовић, Мр.Радомир Вучковић: 200 година сусрета Тешана и Вука, СПКД „ПРОСВЈЕТА,“ Гацко (2017)
Недић, Владан: Вукови певачи, Београд, Рад (1984)
Остави коментар