Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар у публициста
Екуменизам (од грч: οικουµενη – насељени свет, васељена) је теолошки покрет чији је званично прокламовани циљ помирење, сарадња, зближавање и јединство хришћанских цркава. За разлику од унијаћења, тј. прелажења из Православне цркве у Католичку, у екуменизму се наглашава равноправан дијалог међу хришћанским конфесијама, односно истиче се оно што је појединим црквама заједничко. Тако присталице екуменизма „потврђују духовно и морално послање Христове цркве”.
Екуменски покрет настао је у 19. веку унутар протестантских цркава. У окриљу Католичке цркве претече екуменизма у 19. веку били су теолози Њуман, Мерциер и Штросмајер. У 20. веку, следбеници екуменизма су бенедиктинци из Чеветохена у Белгији, уз напомену да се идеје екуменизма даље развијају у Доминиканском центру „Истина“ у Паризу, као и у еклезиолошким радовима доминиканца Конгара. После Другог ватиканског концила Католичка црква прихвата основна начела екуменизма и одриче се унијаћења, што је посебно исказано у декрету Unitatis redintegratio из 1964. године. Историчари екуменизма настанак покрета везују за деловање баптистичког мисонара Виљема Керија који се залагао за оснивање „општег удружења“ свих хришћанских вероисповести. Овај захтев је настао током његових мисонарских активности у Африци када је на делу увидео слабост хришћанства услед његових унутрашњих подела.
Цркве које су деловале мисионарски почеле су са оснивањем различитих друштава ради усклађивања њиховог мисонарског деловања. У то време основана су у Лондону удружења YMCA (Хришћанско удружење за младе мушкарце). YMCA је 1894. године имала око десет хиљада одељења по целом свету са четири милиона чланова. Убрзо су основана и женска удружења. Ема Робертс је основала кружок за молитвено уједињење, а госпођа Кинерд у Лондону је организовала добротворно друштво за помоћ младим женама. Та два друштва су се ујединила 1897. године и добила назив YWCA (Хришћанско удружење за младе жене). Ове организације деловале су на принципима хуманистичких доктрина. Крајем 19. века основана је Светска студентска хришћанска федерација. Ваља поменути да је 1864. године основано удружење „Јеванђељска алијанса“, а 1914. године и Светска алијанса за унапређење интернационалног пријатељства преко цркава, која представљају зачетак будућег екуменског покрета. Године 1854. основан је екуменски савет из чијих активности ће проистећи скуп у Единбургу 1910. године који представља почетак институционалног деловања покрета. На овом скупу појам екуменизма први пут је употребљен у његовом садашњем значењу. Жеља је била да се избегне појам „интернационални“ који имплицира националну подељеност, док се веровало да појам „екуменски“ (према источном изговору грчког „икуменски“) указује на свеукупност без подела.
Конференција у Единбургу била је насловљена као „Међународна мисионарска конференција“. На скупу је установљено стално повереништво које је требало да усклађује екуменске активности. Једно од тих повереништва звало се „Живот и рад” и тежило је решавању питања односа цркава према друштву. Англикански епископ Чарлс Хенри Брент залагао се за повереништво „Вера и поредак”, које се бавило теолошким питањима, пре свега оним темама које су представљале узрок подела међу хришћанима. У Лозани је 1927. године одржана конференција „Вере и поретка” која је представљала почетак редовних састанака на којима су се разматрала догматска питања, уз учешће различитих хришћанских цркава.
Светски савет цркава
Поменута тела екуменског покрета су имала различите приступе у поимању хришћанског праксиса. Док је повереништво „Живот и рад“ било инспирисано „либералном теологијом” и америчким покретом „Social Gospel” и бавило се пре свега друштвеним и каритативним проблемима, повереништво „Вера и поредак“ било је окренуто превасходно теолошким питањима и инспирацију налазило у тзв. дијалектичкој теологији. Оно се посебно залагало за постизање напретка на доктринарном плану. Ипак, иако су се њихови методи и приоритети разликовали, циљеви су били исти. На крају постигнута је сагласност „да социјална улога хришћанства и доктринарна питања, имају своју важност на путу постизања јединства међу хришћанима”. Године 1912. основан је „Интернационални савет мисија“ ради координације мисијских друштава.
Светски савет црква (ССЦ) институционални је оквир за спровођење екуменских идеја. Формиран је у Утрехту (1938) спајањем покрета „Живот и рад” и „Вера и поредак”. Напомињемо да је организација „Вера и поредак” наставила да постоји и као посебно тело. После конференције која је одржана у месту Сантјаго Ди Компостело у Шпанији (1993) одржана je и конференција у Куала Лумпуру у Малезији (2004) када је разматрано стање екуменског покрета и његов развој, од прве конференције организације „Вера и поредак” до данас. Занимљиво је да огранком ове организације сада управља комисија од 120 чланова. Прва скупштина ССЦ одржана је 1948. године, уз напомену да je 1952. године цариградски патријарх Атинагора објавио енциклику у којој позива поглаваре помесних православних цркава да се придруже Светском савету цркава. Православне цркве су већ од 1952. године почеле да се укључују у рад ССЦ, а Васељенска патријаршија је од 1955. године слала сталне представнике у централу савета у Женеви. Централни комитет ССЦ се од 1959. године састаје на Родосу са представницима свих православних цркава.
Патријарх Атинагора сусрео се са римским папом Павлом VI у Јерусалиму 1964. године. У екуменским круговима догађај је оцењен као историјски, јер су се поглавари две цркве састали први пут после 526 година, тачније од сусрета у Ферари између патријарха Јосифа II и папе Евгенија IV. Сусрет поглавара две хришћанске цркве карактерисала је велика помпа. Пошто су прочитали молитву Оче наш, изменили целив мира и заједнички благословили народ, на крају је патријарх даривао папу архијерејском панагијом, са представом Господа као учитеља, симболом епископске части православних јерарха. Веома брзо после овог сусрета, 7. децембра 1965. године, Цариград и Рим укидају узајамне анатеме из 1054. године, уз констатaцију да многе разлике које постоје не могу да буду препрека „дијалогу љубави” две цркве. Организациона структура ССЦ прилагођавала се све чешћој пракси међусобних сусрета. Светски савет цркава од 1971. године има три огранка које међусобно усклађује тзв. Централни одбор. То су огранци: „Вера и сведочанство“ у оквиру којег делује организација “Вера и поредак” која се бави доктринарним питањима, затим „Праведност и служење“ који се бави практичним проблемима у односима цркава-чланица и односом према свету, и „Васпитање и обнова“ који изучава питања образовања.
Под покровитељством Светског савета цркава одржан је велики број скупова на којима су учествовали представници свих хришћанских деноминација. Тако је фебруара 1991. године у Канбери, у Аустралији, одржана 7. генерална конференција ССЦ на којој су, поред представника бројних протестантских цркава, помесних православних цркава (осим Јерусалимске патријаршије која је иступила из ССЦ) и уз учешће Ватикана и кардинала Едварда Касидија, усвојен веома занимљив документ Јединство цркве као општење: дар и позив, који је представљен као апел свим црквама које би требало да прихвате седам основних теза „у циљу пуног видљивог јединства“. Те тезе обухватају међусобно признање крштења, прихватање Никејско-цариградског „символа вере” као заједничког израза апостолске вере, евхаристијско општење, међусобно признавање свештенства, заједничко сведочење еванђеља, заједничко деловање у циљу очувања мира и поретка у свету, као и омогућавање парохијама и заједницама да изразе на одговарајући начин локални степен постојећег општења.
Православна црква и екуменизам
Православна црква је од самог почетка узела знатно учешће у раду екуменског покрета. Један од најзначајнијих докумената је енциклика Васељенске патријаршије из 1920. године у којој, између осталог, пише: „Наша црква сматра да зближавање међу црквама и њихова присност нису искључени због доктринарних разлика које међу њима постоје. Према нашем мишљењу такво приближавање је веома пожељно и неопходно. Оно може бити корисно на много начина за стварне интересе сваке поједничане цркве и читавог хришћанског тела, а такође и за припремање и напредовање према благословеном јединству које ће се остварити у будућности у складу са вољом божјом“.
Посебан допринос учествовању православних у екуменском покрету дао је теолог Герман Тиатирски. Сматра се да је лично израдио нацрт наведене енциклике из 1920. године. Као илустрацију његовог става наводимо део из његовог излагања са конференције у Лозани одржане 1927. године: „Иако Православна црква сматра јединство у вери примарним условом поновног успостављања јединства црква, она одбацује теорију ексклузивности према којој једна црква, сматрајући себе као једину истиниту Цркву, инсистира да они који траже јединство са њом морају ући у њу“.
Герман даље наводи Св. Фотија Цариградског, као узор могућег пута ка јединству и цитира део из његовог писма папи Николи Првом: „У случајевима када се неслагање јавља по питањима која нису ствар вере, и када та питања не показују непослушност било којем општем или католичанском (саборном) ауторитету, човек способан да расуђује биће у праву када закључи да не греше ни они који те ствари прихватају ни они који их не прихватају“. У наставку Герман закључује да је слагање потребно само у стварима које се тичу вере, тј. у стварима које су пресудне за веру. Он поставља питање, које су то ствари, и предлаже да се на ово питање не да одмах одговор, али напомиње да је „то већ одређено у старим символима и одлукама седам васељенских сабора, уз напомену да „учење древне и неподељене Цркве првих осам векова, слободно од сваког питања које нема директне везе са оним у шта верујемо, мора и данас представљати основу поновног уједињења цркава“.
ЛИТЕРАТУРА:
Јеромонах Сава Јањић, Екуменизам и време апостазије, Епархија Рашко-призренска 1995. Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад 2011.
Остави коментар