Teodorakis – kompozitor, revolucionar i naš prijatelj

Teodorakis – kompozitor, revolucionar i naš prijatelj

Autor: Jovanka Simić, novinar

    Poštovaoci slavnog Mikisa Teodorakisa (94) širom sveta sa strepnjom su ovih dana primili vest da je zdravlje grčkog kompozitora, revolucionara, prijatelja našeg naroda i počasnog građanina Novog Sada, ozbiljno narušeno te mu je ugrađen pejsmejker u Kliničkom centru u Atini.

     U nadi da će iz ove bitke harizmatični Grk izaći pobedonosno, a ovih dana kada se intenzivno prisećamo NATO agresije na našu zemlju, ne zaboravljamo ni da nas je Teodorakis zadužio u dva navrata.

     Pre 20 godina bio je jedan od retkih svetskih umetnika koji  se žestoko usprotivio NATO agresiji na našu zemlju. Ostao je upamćen njegov vatreni govor na atinskom trgu Sintagma 26. aprila 1999. gde je pred stotinama hiljada  svojih sunarodnika poručio:

     „Mi stojimo pored žrtava naše srpske braće i želimo da naša pesma nadjača zvuk sirena koje plaču i fijuk raketa. Beograde, danas pevamo za tebe! Hajde da svi zajedno glasno pevamo da nas čuju. Mi smo uz vas! Budite hrabri! Pravda je na vašoj strani, pravda na kraju uvek pobedi. Rekao bih da pevamo i da nas Evropljani čuju, ali bojim se da je to gubljenje vremena. Većina njih tamo gore je potpuno slepa i gluva“.

    Ovoj podršci prethodio je pet godina ranije (1994), u to vreme, nezamisliv gest: Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu i Srbiji, odeljenoj od ostatka sveta teškom zavesom političkih sankcija koje su zahvatale i kulturu, darovao je notni materijal svoje čuvene predstave rađene po motivima romana „Doživljaji Aleksisa Zorbasa“ Nikosa Kazancakisa.

      Po tom delu je 1964. snimljen čuveni film „Grk Zorba“, ovenčan sa tri Oskara, za koji je Teodorakis komponovao muziku. Docnije, 1988. godine, maestro je napisao istoimeni balet. Upravo taj balet poklonio je Srbima.

      Sve je počelo krajem 1993. godine, kada se poslenik SNP-a Dušan Belić obreo u čuvenoj areni u Veroni na baletskoj predstavi „Grk Zorba“ na kojoj je Teodorakis lično dirigovao orkestrom. Opčinjen spektaklom, Belić je počeo da razmišlja kako da to fantastično delo dovede u Novi Sad. Osmelio se, uputio pismo kompozitoru. Odgovor je stigao vrlo brzo. Maestro je ekskluzivno i besplatno dao pravo da u SNP i u beogradskom Sava centru bude izveden njegov čuveni balet. Uprkos sankcijama.

    Svesrdno se Teodorakis zauzeo da agencija „Boa“ iz Pariza dostavi Novosađanima kompletan notni materijal. Takođe besplatno. Po sećanju Hadži Zorana Lazina, producenta i kolibretiste, iz francuske prestonice početkom 1994. godine pred zgradu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu stigao je kamion sa kutijama prepunim notnog materijala. Pošiljka je dospela na željenu adresu zahvaljujući naklonosti i vezama čuvenog kompozitora.

     Premijera baleta „Grk Zorba“ izvedena je 1. decembra 1994. godine u Novom Sadu, potom i u Beogradu, u prisustvu Teodorakisa. Tokom te posete i zvanično je poklonio novosadskom pozorištu autorska prava za svoju predstavu. To je bio znak da ovaj spektakl može da nastavi svoj život u Srpskoj Atini.

      Posle novosadske premijere, na ručku u Centru „Apolo“, Teodorakis se interesovao za naše političke prilike, zahvaljivao se na toploj dobrodošlici i hvalio umeće kompletnog našeg ansambla na čelu sa Viktorom Litvinovom i Oksanom Storožuk.

     Od tada je „Grk Zorba“ izvođen punih 18 godina (sve do 30. maja 2013). Ukupno 128 puta. Predstavu je videlo 120.000 gledalaca u Novom Sadu, zatim u Beogradu (gostovala je 14 puta u Sava centru) zatim u Tivtu, Subotici, Kruševcu, Rumi, Zemunu, Banjaluci, Ohridu…

    Ovaj baletski spektakl u dva dela izvođen je po libretu koji potpisuju: Krunislav Simić, Dušan Belić, direktor projekta, Hadži Zoran Lazin, producent i Serž Vafijadis, umetnički konsultant i supervizor, a u koreografiji i režiji baletskog prvaka i pedagoga Krunislava Simića.

    U svim izvođenjima Oksana Storožuk je igrala ulogu Marine dok su se u naslovnoj muškoj ulozi posle Litvinova smenjivali Valentin Lebed,  i Konstantin Kostjukov.

     Od oktobra 2016. godine Teodorakisov balet  „Grk Zorba“ u novosadskom teatru otpočeo je novi život sa novom, podmlađenom, postavom: Andrej Kolčeriju (Aleksis Zorba), Samjuel Bišop (Nik, pisac), Katarina Kljajić (madam Ortans), Ana Đurić (udovica Marina)… Koreograf i reditelj je Krunislav Simić, dirigent Aleksandar Kojić, scenograf Mileta Leskovac, kostimograf Saša Srenković, a koreograf Mirjana Stojanović Maurič.

     Prethodno se upravnik SNP-a Zoran Đerić obratio kompozitoru s molbom za dozvolu da po drugi put novosadski ansambl oživi čudesnu priču o ljubavi, prijateljstvu i strastima, začinjenu sirtakijem. Iz Atine je stigao brzi Teodorakisov odgovor:

    „Dragi prijatelji, Novi Sad je uklesan u moje sećanje. Nikada neću zaboraviti ljubav i ljubaznost njegovih stanovnika niti ogroman talenat njegovih umetnika. Želim da vam nova predstava Zorba bude kao i prethodna, uspešna i još bolja! Nažalost, zdravlje mi ne dozvoljava da budem sa vama. Hvala svima i želim vam puno uspeha, s ljubavlju i lepim željama“.

      Skupština Grada Novog Sada, 1. februara 2004. godine, Mikisa Teodorakisa je proglasila počasnim građaninom Novog Sada. Ovaj status je znak zahvalnosti maestru jer je SNP-u poklonio notni materijal i prava za izvođenje baleta „Grk Zorba“ ali i za bratsku  podršku našoj zemlji protiv NATO bombardovanja  1999. godine. Sticajem raznih okolnosti, ovo priznanje još uvek nije uručeno ovom čoveku impresivne i uzbudljive biografije.

     Teodorakis je rođen 29. jula 1925. godine na ostrvu Hios. Porodica se 1939. godine preseselila u Patru gde je Mikis stekao  srednjoškolsko obrazovanje. U to vreme učlanio se u hor i dobio svoju prvu violinu. U tom periodu nastaju njegove prve kompozicije.

    Mladi Teodorakis nije bio pasivni posmatrač Drugog svetskog rata. Učlanio se u Nacionalističku omladinsku organizaciju i počeo da pomaže povređenima u atinskoj bolnici. Ratne 1942. godine objavio je  svoju prvu zbirku poema „Siao“. Veliki uspeh doživela je njegova pesma  „Kasiani“ kao i „Pesma o kapetanu Zahariasu“ koja je prerasla u himnu otpora prema okupatoru.

     Već naredne godine osamnaestogodišnji Mikis uhapšen je zbog napada na italijanskog oficira. U zatvoru se susreo sa marksističkom teorijom i postao član Komunističke partije. Zbog pretnji novim   hapšenjem, porodica ga je poslala  u Atinu gde je postao  član EPON-a (Ujedinjene omladinske grčke organizacije).

     U grčkom prestonom gradu započeo je studije na  Konzervatorijumu, ali problemi sa vlastima se nastavljaju 1946. godine kada Mikis predvodi velike demonstracije na ulicama Atine. Uhapšen je i mučen što je za posledicu imalo frakturu lobanje i oštećenje vida na desnom oku.

    Usledili su događaji koji će mu zauvek promeniti život. Kao član Komunističke partije, našao se na strani „crvenih“ za vreme Građanskog rata. Uhapšen je i proteran na ostrvo Makronisos gde je, po odluci vlade, formiran centar za sve one koji su bili zaraženi „crvenim virusom“.

     Svoju „Prvu simfoniju“ Teodorakis je posvetio žrtvama bratoubilačkog rata, a posle strašne torture na Makronisosu, njegov otac uspeo je da izdejstvuje da ga proglase invalidom i da nastavi svoju „vojnu službu“ kao muzičar. Uprkos svemu što ga je snašlo, Teodorakis je 1950. godine završio Konzervatorijum, zatim se i potpuno preselio u Atinu 1952. godine i počeo da se bavi muzičkom kritikom.

     Pisao je muziku za svoja prva dva baleta, a 1953. godine i filmsku muziku te je dobio  stipendiju za nastavak studija u Parizu gde je i započela njegova internacionalna karijera. Po povratku u  Atinu postigao je veliku popularnost svojim obradama poznatih „rebetiko“ pesama. Iste godine (1964) kada je izabran  za poslanika u parlamentu nastao je i scenario za „Grka Zorbu“. Bio je to period njegovog života u kojem je bio rastrzan između političkog i kulturnog miljea.
Zbog njegovog snažnog otpora hunti, država je donela dekret kojim je zabranjeno  javno izvođenje svih Teodorakisovih  dela. Pokrenuo je  časopis „Nea Ellada“, ali uskoro biva uhapšen i prognan zajedno sa suprugom i dvoje dece. Zahvaljujući Međunardnom pokretu solidarnosti i velikom broju umetnika koji su se založili za njega, kazna mu je 1970. godine preinačena u izgnanstvo gde je on nastavio da se bori protiv tiranije hunte u Grčkoj. Priredio je hiljade koncerata širom sveta i postao nacionalni simbol borbe protiv diktatora.
Po povratku u Grčku 1974. godine dočekan je kao nacionalni heroj. Ubrzo je priredio koncert u Atini, prvi posle sedam godina odsustva. Nastavio je uspešnu umetničku karijeru, ali i političku. U više navrata biran je za poslanika u Parlamentu Grčke. Godine 1987.  objavio je autobiografiju „Putevi Arhangela“.

    Nosilac je francuskog ordena Legije časti i počasni je građanin Novog Sada. NJegovu blistavu muzičku karijeru krasi više od 1.000 pesama, baleta, opera, simfonijskih dela, kantata i oratorijuma. Neke od njih proglašene su najlepšim grčkim pesmama svih vremena: „Sto perigali“, „Kaimos“, „Agapi mou“, „Aprilis“… Svetsku slavu donela mu je muzika koju je komponovao za filmove „Grk Zorba“ (1964), koji je režirao Mihalis Kakojanis, „Serpiko“ (1973) reditelja Sidnija Lumeta i „Z“ (1969) Koste Gavrasa.

   Mada otežanog kretanja, Teodorakis je u kolicima dolazio da proteklih meseci učestvuje na atinskim protestima protiv potpisivanja sporazuma sa zvaničnim Skopljem o nazivu te bivše jugo-republike koji sadrži reč „Makedonija“. Zalagao se da se o tome najpre izjasni grčki narod. Branio je stanovište da je reč o pokušaju falsifikovanja istorije i nastojanju da se Grci ubede da su Makedonci direktni potomci Filipa i Aleksandra Velikog. Ponovio je tom prilikom svoju tezu da je posle Jugoslavije, sledeća na redu – Grčka.