Autor: Dragoljub Kojčić
Kada su jednom društvu uzdrmani osnovi samoga opstanka, kada su ugroženi svi segmenti i pore njegovog života i kada ostane bez budućnosti, onda je neophodna nova i celovita životna sila koja će ga pokrenuti napred.
Demokratska društva u svojim predizbornim ciklusima imaju gotovo folklornu retoriku obećanja boljeg života za građane. Programski spiskovi lepih želja uglavnom su bez dodirnih tačaka sa stvarnošću i, samim tim, neproverljivi. Govoreći u pojmovnom aparatu Karla Popera – čak i onaj ko bi se odlučio da ih opovrgava brzo bi uvideo da nema posla sa činjenicama nego sa opsenom. Korist je što građani vremenom nauče da prepoznaju lažne od pravih predvodnika, u smislu izreke iz biblijskih dubina: „Ako dvoje govore isto, nikad nije isto.“ Jedan je lažni prorok, drugi je pravi. Jedan je politički iluzionist, a drugi je političar i državnik. Prvi se bavi svojim interesima, a drugi interesima zajednice koje su još stari Grci nazivali „opštim dobrom“. Tako je i sama reč „politika“ zadobila dva značenja – jedno je pogrdno, moralno diskvalifikujuće i ironično, a drugo opisuje časnu i odgovornu delatnost.
Srbija nije imala povoljan geografski i istorijski usud. Posebno je izranjavljena tokom poslednjih stogodišnjih nedaća. Zaustavljena je brojnim socijalnim i političkim eksperimentima koji su na njoj vršeni – od stvaranja Jugoslavije i zamene srpskog identiteta jugoslovenskim, preko komunizma i samozaborava pod Brozovom vlašću, do strašnih devedesetih u kojima smo se surovo suočili sa posledicama svih naših sudbonosnih grešaka i sa pravim licem svih svojih pritajenih neprijatelja. A onda se, prvih dvanaest godina ovoga veka, zakoračilo prema ambisu. U ljudima je utrnula svaka nada da Srbija ima budućnost. Jedino i ultimativno rešenje bilo je da se poslednjom snagom otkrije umrtvljeni životni i politički gen i uspostavi jedinstvo naroda i vlasti koja će mu služiti.
Ovo jedinstvo ne počiva na mehaničkoj saglasnosti i na zaboravu razlika. Ne računajući razdoblje Brozove totalitarne vlasti, srpsko društvo, u svome tradicionalno demokratskom i polivalentnom političkom određenju, nije ni moglo da bude jednoglasna celina. Ali, uprkos svim ideološkim, dinastičkim, stranačkim i strančarskim podelama, novovekovna Srbija je preživela najteže trenutke i ostvarila najveće trijumfe zahvaljujući jedinstvu u ideji koja ju je pokretala.
Ideja koja vodi jedan narod i jedno društvo, najzad, ideja koja vodi čovečanstvo i usmerava njegov hod kroz vreme, svakako predstavlja najviši i najsloženiji pojam. Ona obuhvata sve ono što je u dosadašnjem trajanju naroda sačinjavalo suštinu njegove biografije i njegov identitet, presudne događaje i posvećene vrednosti, sve što je predstavljalo uspešno savladavanje istorije, ali i zamisao njegove izvodljive budućnosti. Filozofi bi rekli da je ona jedino stvarna, ili da ona tvori novu stvarnost. Ideja je zapravo najveća sila i temelj budućnosti. Bez nje, zurili bismo samo u neprozirnu, neizvesnu i zastrašujuću maglu pred nama.
Na krhotinama koje su ostale kao jedina stvarnost Srbije, sa neodgovornim, nekompetentnim i vlastohlepnim strukturama vlasti na svim nivoima, sa propalom nacionalnom ekonomijom i besprizornim i nezasitim tajkunima, sa poslovnim klijentima velikih i malih državnih funkcionera, sa rasulom u pravosuđu i poreskom sistemu, samouništavajućom politikom prema Kosovu i Metohiji i indolentnim ritmom pristupanja Evropskoj uniji, narod Srbije je 2012. godine oživeo svoj politički gen i prepoznao razliku između politikanata i političara, između uzurpatora njegove budućnosti i nosilaca ideje koja vraća u život. U tako zatečenoj situaciji ništa se nije ni moglo reformisati parcijalno. Trebalo je pokrenuti energiju naroda da se započnu promene u svakom segmentu društva. Korozija je zahvatila celinu zato što je započela u vrhovima vlasti – tamo gde se o celini odlučuje i odakle se celinom upravlja. Pomenuta vlast je postala bedem pred budućnošću Srbije. Pojavila se alternativa koja je svesna da samo politika zasnovana na ideji može da savlada celinu problema. Ta alternativa je pokazala da ima ideju i volju da preduzme sveobuhvatnu reformu zemlje. Ono što je najvažnije, uspela je da obezbedi saglasnost i učestvovanje naroda na ostvarivanju tog velikog projekta.
Šta je suština odnosa između ideje i celine? U čemu se iskazuje moć ideje da u celini promeni složenu stvarnost?
Spona koja čini jednu zajednicu i drži je na okupu jeste njen identitet – njena istorijska, duhovna, vrednosna, jezička i kulturna posebnost. Srbi su tokom jednog veka postepeno gubili odnos prema svome identitetu, neretko postajući autošovinisti. Tradicija je zapostavljana, a događaji iz najnovije istorije brisani su iz kolektivnog pamćenja. Zanemarivanje identitetske vertikale pretvorilo se u nebrigu prema opštem dobru. Potisnuta prošlost vratila se u obliku razorene sadašnjosti i amputirane budućnosti. Jer, što bi rekao Vinston Čerčil: „Onoliko koliko možeš da sagledaš prošlost, toliko možeš da spoznaš budućnost.“ Ideja koja vodi današnju Srbiju je uvažavanje i proslavljanje tradicije, negovanje kulture sećanja umesto nekulture zaborava. Danas se povezujemo sa svojim istorijskim nasleđem i tako stičemo svest o sopstvenom dostojanstvu i časno mesto u panoptikumu naroda sveta. Poštovana i uspešna Srbija ne može se zamisliti bez organskog jedinstva prošlosti sa našim vremenom i budućnošću. Ideja je celina!
Sa druge strane, svaka zemlja i svaki narod predstavljaju deo svetskog mozaika i samo jedan od brojnih vektora koji određuju ukupno kretanje celine. Razumevanje političkih i geopolitičkih odnosa u ovoj ravni, predviđanje novih rasporeda snaga i dinamike njihovog formiranja nezaobilazno je da bi se vodila uspešna spoljna politika zemlje. Parametri koji su značajni za naše orijentisanje u međunarodnom prostoru dolaze takođe iz oblasti religijskih uverenja i tradicije, iz kulturnih obrazaca, ideoloških ubeđenja, političkih stereotipa, hiljadugodišnjih nesporazuma i konflikata među narodima i državama ili isto tolike povesti partnerstava, tehnološke naprednosti, personalnog uticaja državnika itd., u aspektu predviđanja čak i više nego u ravni datih činjenica. Povezivanje svih ovih elemenata u funkcionalnu političku celinu omogućilo je Srbiji da u najnovijem razdoblju postane ozbiljan i autonomni subjekt međunarodnih odnosa.
Na unutrašnjem planu pokazalo se građanima da njihov izbor nove političke opcije 2012. godine, i u svim narednim izbornim ciklusima, nije bio uzaludan. Postignuti su ogromni pomaci u nacionalnoj ekonomiji, a zemlja je počela da dobija sasvim nov i reprezentativni lik. Vraćanjem poverenja između naroda i njegovih političkih predvodnika zarasla je najopasnija fraktura u organizmu srpskog društva. I to je, uz povratak pojma državnik, možda najvažniji rezultat politike koja se snagom ideje upustila u sveobuhvatnu promenu Srbije.
Aleksandar Vučić kreira politiku na funkcionalnom i celovitom povezivanju svih ovih dimenzija, što Srbiju čini ponovnim gospodarem sopstvene sudbine i zemljom pred kojom se otvaraju kapije budućnosti. Danas bi se taj poduhvat mogao nazvati revolucijom celine. Drugačije ne bi ni uspeo.
Ostavi komentar