Аутор: др Александра Колаковић, научни саветник Института за политичке студије
Уколико се пажљиво прати развој француске политике током последње деценије, постаје јасно да je вештачка интелигенција постала један од носећих стубова нове доктрине технолошког суверенитета, концепта који је у француском политичком речнику добио готово исту тежину какву су у другој половини XX века имали појмови нуклеарног одвраћања, индустријске модернизације или европске интеграције. Овај развој није последица краткорочне политичке моде, већ резултат дубоког преиспитивања места Француске у свету, у коме се економска моћ све више заснива на способности стварања, обраде и управљања подацима. Доласком Емануела Макрона на власт 2017. године дигитална трансформација добија изразито стратешки карактер. Иако је Француска и раније улагала у информатичке науке и суперрачунаре, нова администрација настојала је да развој вештачке интелигенције повеже са широм визијом индустријске обнове и европске конкурентности.
Посебан значај имао је извештај математичара и добитника Филдсове медаље, Седрика Виланија, Donner un sens à l’intelligence artificielle (2018), који није био само технички документ, већ својеврсни политички манифест. Његова основна порука била је да Француска не сме да прихвати улогу пасивног корисника туђих технологија, већ мора постати један од њихових креатора. Препознато је неколико кључних области у којима Француска већ располаже значајним предностима: изузетно развијена математичка школа, снажна мрежа јавних истраживачких института, традиција високог инжењерског образовања и развијена сарадња између државе и индустрије. За разлику од бројних европских земаља које су настојале да копирају амерички модел развоја дигиталних компанија, Француска је одлучила да сопствену стратегију заснује на квалитету научног система и способности државе да координише дугорочне развојне политике. Француска је настојала да успостави екосистем у коме универзитети, лабораторије, стартап компаније, велике индустријске групације и држава делују као делови јединствене развојне мреже. Овај модел представља савремену варијанту онога што историчари економије често називају „француским дирижизмом” – не у смислу централистичког управљања, већ стратешког усмеравања развоја.
У Паризу се последњих година обликује један од најдинамичнијих европских иновационих екосистема. Стартап кампус Station F, који окупља стотине младих технолошких компанија, постао је симбол нове генерације француског предузетништва. Док су претходне деценије биле обележене уверењем да најуспешнији европски инжењери морају да одлазе у Силицијумску долину, данас француска политика настоји да створи услове у којима ће најбољи таленти остати у земљи или се у њу вратити. То није само економско питање; реч је о покушају да се заустави „одлив мозгова”, који се све више посматра као стратешки проблем националне безбедности. Најбољи пример такве политике представља компанија Mistral AI. Њено оснивање 2023. године доживљено је као прекретница, јер је први пут једна европска компанија стекла реалне амбиције да развија велике језичке моделе способне да конкуришу најпознатијим америчким системима. Није случајно што је овај пројекат добио снажну подршку државе, научне заједнице и инвестиционих фондова. У француској јавности Mistral AI није представљен само као успешан стартап, већ као симбол могућности да Европа поново постане произвођач, а не искључиво корисник дигиталних технологија. На сличан начин посматрају се и компаније као што су Dassault Systèmes, чији индустријски софтвер представља светски стандард у дигиталном пројектовању, или Thales, која развија решења заснована на вештачкој интелигенцији за ваздухопловство, одбрану и сајбер безбедност. Оне показују да је вештачка интелигенција у Француској дубоко повезана са индустријом и стратешким секторима. За разлику од јавности која вештачку интелигенцију најчешће повезује са алгоритмима и софтвером, француски стручњаци све више указују да ће један од пресудних ресурса XXI века бити електрична енергија. Развој великих језичких модела захтева огромне рачунарске капацитете и дата центре чија је потрошња енергије изузетно висока. Стога Француска, захваљујући снажном ослонцу на нуклеарну енергетику, располаже специфичном стратешком предношћу у односу на велики број европских држава. Енергетска независност, која је деценијама представљала темељ француске индустријске политике, добија ново значење у доба вештачке интелигенције.
Национална стратегија од самог почетка није замишљена као изолован пројекат. Француска је свесна да ниједна европска држава појединачно не располаже ресурсима који би јој омогућили да се сама равноправно такмичи са америчким технолошким гигантима или кинеским државним корпорацијама. Зато Париз настоји да сопствену политику претвори у европску стратегију. Управо у том контексту треба посматрати француску подршку развоју заједничких европских инфраструктура, суперрачунарских капацитета и заједничких истраживачких програма. Посебно место у тој стратегији има европски Акт о вештачкој интелигенцији (AI Act). Док су поједини критичари тврдили да ће строжа регулатива успорити иновације, француска идеја није да се технолошки развој ограничи, већ да се успоставе правила која ће обезбедити поверење грађана и правну извесност за компаније. У француској политичкој традицији држава није супротстављена иновацијама; напротив, она се посматра као гарант да ће технолошки напредак бити усклађен са јавним интересом. Управо зато Француска настоји да Европа не постане само велико тржиште за стране алгоритме, већ простор који ће обликовати и нормативне стандарде њихове употребе. Овај приступ добио је снажну међународну потврду кроз организацију Самита о акцији у области вештачке интелигенције (AI Action Summit) у Паризу, који је окупио шефове држава, представнике међународних организација, научнике и водеће технолошке компаније. Симболика тог скупа била је јасна: Француска не настоји само да учествује у технолошкој револуцији, већ жели да буде један од главних актера у дефинисању њених правила.
Као што је Париз током XIX века био једно од средишта модерне политичке мисли, а током XX века један од кључних центара европске интеграције, тако данас настоји да постане место на коме ће се обликовати политичка архитектура доба вештачке интелигенције. Француска стратегија није усмерена само на стварање успешних компанија нити на повећање бруто домаћег производа. Њен крајњи циљ јесте очување способности Француске и Европе да самостално одлучују о сопственој технолошкој, економској и политичкој будућности. У времену када алгоритми све више постају инфраструктура савременог друштва, технолошки суверенитет постепено прераста у један од основних предуслова демократског суверенитета. Управо зато се у Француској расправа о вештачкој интелигенцији све мање води као расправа о технологији, а све више као расправа о држави, Европи и будућем поретку света. Француска настоји да понуди трећи пут – модел који повезује научну изврсност, предузетничке иновације и институционалну регулативу, али у оквиру демократског поретка и владавине права. Управо је та амбиција један од најважнијих доприноса Француске европској расправи о дигиталној будућности. Европа није само велико тржиште које ће користити алгоритме развијене у другим деловима света. Она треба да буде политички простор способан да производи знање, развија сопствене технологије и истовремено дефинише нормативне стандарде њихове употребе. То је суштина европског приступа који Француска последњих година настоји да афирмише: дигитална конкурентност не може бити одвојена од демократске легитимности, нити технолошка моћ од одговорности према грађанима.
Остави коментар