Tajna vekovnog srpskog stradanja

„Tajna vekovnog srpskog stradanja“

Autor: Milovan Balaban, istoričar

Tema predavanja bila je stradanje čoveka, užih zajednica koje on stvara i na kraju stradanje samih naroda. Akcenat je bio na uzrocima stradanja, zašto ono postoji, da li ga je moguće izbeći i koliko je smisleno.

Predavanja na temu srpskog stradanja, koje je bez sumnje nezabeleženo i nesrazmerno njegovoj veličini, često su jednostrana i ne nude rešenja za istorijsku tragediju koja je zadesila naš narod. Stradanje je tipično za sve narode, ali kao što je rečeno srpsko je specifično i često je racionalno gotovo neobjašnjivo s obzirom na neznatnu veličinu našeg naroda. Zbog toga u pokušaju njegovog objašnjenja postoji potreba da se razmotri sam specifikum stradanja, kako svakog čoveka tako i određenih grupacija i naroda, da se uđe u suštinu i pojam samog stradanja. Bez takvog pristupa teško da se može na valjan način objasniti i istorijsko stradanje samog srpskog naroda.

Kako bi objasnili samu suštinu stradanja vratićemo se na sam početak, odnosno na onaj deo koji nazivamo i pre-istorijom, na period naših porarodiotelja Adama i Eve. Samim tim opredeljujemo se da stradanje posmatramo u biblijskom ključu smatrajući da on nudi objašnjenje ove večite teme i muke čitavog ljudskog roda. Dakle Adam i Eve, pošto su stvoreni, postavljeni su u raj gde su nadahnjivani ljubavlju Božijom posmatrali svet oko sebe. Upravo zbog ljubavi božanske oni su imali autentičnost, ali su isto tako mogli da kroz tu ljubav posmatraju ceo stvoreni svet. Zajednica sa Bogom im je omogućavala da uvek znaju šta je ono glavno, a to je tvorac i njihov kontakt sa njim dok je sav ostali svet periferan, ne nebitan ali u odnosu na tvoraca periferno dobro. Upravo zbog toga oni su mogli da ocene vrednost sveta i da ga razumeju u potpunost, kao i da ga na kantaru vrednosti postave na tačno vrednosno mesto. To je i razlog što su oni bili i gospodari sveta i što su mogli svakoj stvari, i živoj i neživoj, da odrede vrednost i daju ime, kao što je Adam dovodio sve životinje i davao im imena po njihovim svojstvima, baš kako i piše u knjizi Postanja, prvoj knjizi Mojsijevoj.

Ta harmonija se narušila onoga trenutka kada je Eva na nagovor, kako piše u Bibliji, Satane, koji je delovao kroz zmiju, poverovala da im je Bog zabranio da jedu sa drveta poznanja dobra i zla, jer će u tom slučaju postati bogovi. Pomešano dobro i zlo je zlo, a ta Božija zapovest je bila potrebna jer je ostavljala slobodu našim praroditeljima da se opredele za njega ili da odstupe. LJubav nije moguća bez slobode, ali je vera u tvorca čuvala slobodu a sa njom i ljubav. Onoga trenutka kada je Eva poverovala u reči kušača Bog je napustio, a ona se ispražnjena  oslonila na svoje telesne oči. Videla je da je voće jarkih boja i lepo za gledati, baš kao i danas  što ispražnjeni padamo pod uticaj raznoraznih spektakala koje nam nudi ovaj svet, vezujući se za njih i gubeći realnost iz vida i sopstvenu autentičnost. Eva je probala voće i nagovorila Adama da isto učini. Ali tada se sve promenilo. Oni su videli da su goli, na mesto radosti u njihovo srce je ušao strah, koža im je postala propadljiva, što se sve vidi iz toga kako oni dočekuju Boga. Oni se sakrivaju, a Adam na pitanje jel jeo sa onog drveta koje mu je zabranjeno odgovara da je kriva žena za to, žena koju je Bog udružio sa njim. Kakav obrt i kakav pad. Do tog trenutka Bog mu je bio sve u svemu, disao je njim, bio u zajednici sa njim a svet posmatrao kroz Boga koji je i njemu davao autentičnost i identitet pravog čoveka, da bi sad Boga posmatrao gotovo kao zaverinaka protiv njega koji je maltene da bi ga uništio stvorio i ženu. Pad je jasan, ali ono što je još bitnije on označava početak stradanja, kao što i objašnjava samu njegovu suštinu.

Stradanje, čije značenje potiče od reči strast, je dakle posledica izlaska iz sebe i vezivanja za nešto što je prolazno, čime se gubi autentičnost čovečija preko odvajanja od tvorca. Čovek odvojen od tvorca, čime je odvojen i od sebe samog, posaje lak plen spoljnih manifestacija. Isto tako on ne vrednuje stvari po njihovoj vrednosti nego daje prioriteti onima za koje je strašću vezan. To se najbolje vidi kod onih najfatalnijih strasti, kao što je recimo droga, ali je vidljivo i u svim njenim drugim manfestacijama. Opčinjenost materijalnim, revnovanje za isto kad tad dovodi do stradanja i katastrofa gubljenja svega, što se očituje kako u životima pojedinaca tako i u istorijskom hodu naroda.

Mi smo svi potomci grešnog adama, rađamo se i egzistiramo pod zakonom greha i usle toga od stradanja pobeći ne možemo. Ali postoji stradanje na život, smisleno stradanje koje računa sa krajnjom eshatološkom dimenzijom i iskupljenjem u duhovnom i večnom carstvu Božijem u koji stižemo preko iskupitelja Hrista, kao što postoji i besmisleno stradanje, koje istina u početku može da ponudi uživanja, ali koje u krajnjoj liniji vodi postepenoj ali potpounoj propasti, kako pojedinca tako i narode.

Istorija srpskog naroda je možda najbolji primer za gore navedeno. Ona je u svom većinskom delu svedok smislenog stradanja Srba, ali bilo je slučajeva kada je narod stradao i zbog pogrešnih poteza elite, kao i njenog odtupanja od jedinog spasonosnog svetosavskog puta, kojim je definisan srpski puta i povratak Bogu i svim vrednostima koje je napustio svojim padom grešni Adam.

Srbi su pd Stefanom Nemanjom, a naročito Svetim Savom, definisali i trasirali svoj istorijski put. On je bio sadržan stvaranjem države, ali još više narodne crkve što je trebalo da obezbedi službu Hristu, ali i razlikovanje glavnog od perifernog. Glavno je duhovna realnost, a država koliko god bitna treba da bude u službi prvog. Naravno to je ideal, koji je teško dostižan i u praksi često nije mogao potpuno da se ispuni. Ali dok je bio u svesti srpskim velikašima moglo se uvek vratiti na pravi put ukoliko dođe do skretanja. Međutim tokom vladavine Milutina pa Stefana Dečanskog, a naročito cara Dušana srpska elita, opčinjena osvajanjima i slavom i zaslepljena i ostrašćena materijalnim blagodetima, počinje sudbonosno da skreće sa svetosavskog puta, što uz tadašnju međunarodnu situaciju, naročito tursku opasnost, ima za rezultat pokoravanje Balkana od strane Osmanlija.

Period slave se tada završio i Srbi su ušli u dugotrajno, ali iskupiteljsko ropstvo. Ostali su praktično bez elite, koja je u dobrom delu iskupljenje našla na Kosovu stradavši za državu, narod, ali i eshatološke vrednosti za koje je i sam spasitelj dao svoj život kao iskupiteljski sa mogućnošću da svi koji pođu njegovim putem nađu spas i obezbede večno postojanje. Crkva je ostala sama kao vođ naroda, bez države, ali je snaga svetosavlja baš zbog toga došla do izražaja. Narod koji je, ugledavši se na svoju elitu, počeo u slobodi da propada u ropstvu je počeo da se iskupljuje. Da opet shvata šta je glavno a šta sporedno. I onda, posle vekova iskupljivanja, kada je imao jasnu viziju šta je glavno dobio je snagu da ustancima povrati i državu, koja nipošto nije nebitna, koju možemo uporediti sa kućom koju poseduje porodica. Kuća je bitna, ali duše u kući su bitnije.

Naša moderna istorija govori da neke lekcije nismo naučili. Kada se narod oslobodio njegovim prvaci su uskoro, naročito u 20. veku sa stvaranjem Jugoslavije, a pod uticajem zapada počeli da odstupaju od svetosdavlja i srpske nacionalne autentičnosti, što je izazvalo pojavu političke partizanštine, zatim dolazak komunizma, a sveukupno stradanje naroda koje je kulminiralo devedesetih godina ali i prvoj i drugoj deceniji 21. veka. Naravno stradanje je uslovljeno i spoljnim faktorom nama nenaklonjenim, ali i on bi bio manje ubojit da smo mi znali ko smo, šta smo, ko su nam prijatelji a ko neprijatelji. Dezorijentisani smo postali žrtve sopstveno obezduhovljenja i brutalnih stranih intervencija. Da bi se vratili na stari put, koji će ublažiti i osmisliti naše stradanje, potrebno je da se vratimo našim svetosavskim korenima, potrebno je da se narod ponovo hristijanizuje i vrati stari, utabanim i oprobanim, stazama Svetog kneza Lazara, Svetog Save i svih srpskih junaka i svetitelja, kojih nam je puna istorija.