Аутор: Јованка Симић, новинар
Столеће од оптирања Срба и гашења српске вароши Табан у старом делу Будима прилика су за подсећање на припаднике духовно, интелектуално и материјално веома богате српске заједнице којa je, живећи вековима на том узбурканом тлу, оставилa дубоке трагове. Tабан је део Будима који се простире у долини између Будимске тврђаве и Гелертовог брда. Пре Велике сеобе Срба Будим су под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића насељавали српски трговци и занатлије који су се махом бавили прерадом коже. На то указује и сам назив „Табан“ који вуче корен из турске речи „табак-хане“ те означава штављаче коже. Према доступним подацима из 1715. године, у Будиму је било 1538 кућа, од којих су 769 припадале Јужним Словенима (већином Србима), 701 је била немачка, а 68 су биле мађарске. Судећи по акварелима познатог мађарског сликара Ернеа Зорада (Zórád Ernő, 1911–2004), Табан је почетком прошлог века био допадљиво насеље кривудавих улица, невеликих тргова и кућа са цветним баштама и бројним гостионицама. Све до 1930. године. А данас?
„Административно он је заправо део модерног првог и једанаестог кварта Будимпеште и данас је он махом парк, уз неколико лепих зграда које подсећају на некадашњу славу Табана. Рацко купатило, „Златни јелен“ – гостионица која и данас функционише као ресторан, бисте Вука Караџића и Корнелија Станковића и један споменик са звоном једини су трагови који данас сећају пролазнике на ову варош. Табан је у својој повесници био и самостална варош где су Срби оставили великог и дубоког трага“, наводи проф. др Борис Стојковски у предговору монографији Радомира Чваркића „Срби у будимској вароши Табан“ коју су у заједничком издавачком подухвату изнедрили ИК „Прометеј“, Српска самоуправа и Српски институт у Будимпешти, а уз подршку новосадске Градске управе за културу. Издање је недавно представљено у Новом Саду. Говорећи о мотивима за своју посвећност настанку ове монографије, аутор Чваркић у интервјуу „Гласу Пеште“ који је пренео Портал Радио-телевизије Србије (29. април 2024) открио: „Пажљиво прикупљена и забележена сва сазнања, заснована на темељу неспорних чињеница, предочио сам у овој монографији, како бих нашем народу приближио изузетно важну страницу наше богате историје, а о којој се ван оквира стручне јавности и литературе мало писало и говорило.“ Напомиње и да је српска варош Табан, уз Сентандреју, била духовни, културни, просветни, политички и економски центар Срба у Угарској. Бројна српска заједница у Табану, одвојена од своје матице, била је свесна своје историјске улоге. Богате трговачке везе које су створили и неговали од Беча до Истанбула, а преко Дубровника, Венеције и Трста, Срби из Табана вешто су користили у својим политичким деловањима и утицајима. „Захваљујући томе могли су да негују духовне и емотивне везе са својим народом у матици, и сами одржавајући српску традицију у Угарској живом и постојаном. У једном тренутку, почетком деветнаестог века, српско грађанство из Табана најпросвећенија је српска заједница у читавом српству и окупља најзначајнија имена из српске културе, уметности и књижевности“, нагласио је Чваркић чији су се преци после Првог светског рата на основу Трианонског споразума (закључен 4. јуна 1920. године у палати Велики Тријанон у Версају између земаља Антанте и Мађарске) иселили из Табана и Батање али су та насеља до краја њихових живота у породици помињана, често и са сетом. А по чему се то варош Табан историји наметнула као духовни, културни, просветни, политички и економски центар Срба у Угарској?
Осим надалеко познатог Рацког купатила и гостионице „Код златног јелена“, Табан је био познат по лепоти и раскоши српског православног храма, подигнутог 1697. године у част Светог Димитрија Солунског. Доцније је славио празник Силазак Светог Духа. Срби у Будиму су већ у XV и XVI веку имали своју богомољу. Прво до данас сачувано документовано зидање српске цркве од трајног материјала потиче из периода после Велике сеобе, тачније 1697. године у Табану, близу дунавске обале и хамама који и данас постоји под именом „Рацко (српско) купатило“. Од те цркве сачуван је камен-темељац са уклесаном годином подизања и похрањен је српском храму у Пешти. Ову првобитну цркву освештао је лично патријарх Арсеније Чарнојевић 1698. године и даровао привилегију будимској (табанској) српској црквеној општини, директно је подређујући патријарху а не епископу. Црква је била посвећена Светом великомученику Димитрију Солунском. Пошто је првобитна црква оронула, средином XVIII века будимски Срби су започели изградњу новог храма.
Јуна 1751. године освећена је нова, монументална барокна црква која је, како се касније испоставило, имала буран историјат. Грађена је по нацрту архитекте Адама Мајерхофера. Израда дубореза на иконостасу поверена је Антонију Михићу а иконе је осликао Василије Остојић. Радове је, међутим, прекинуо велики пожар који је у Табану избио септембра 1810. године и знатно оштетио унутрашњост цркве. Четрнаест година потом, новосадски сликар Арсеније Теодоровић успео је да приведе крају осликавање иконостаса. Занимљивост је да је 1838. године Дунав поплавио Табан, те да је ниво воде у цркви досегао 110 cm, али иконостас није страдао. Храм је обновљен 1898. године и све до избијања Другог светског рата спокојно је служио свом народу. Мада су ратна разарања иконостасу нанела невелика оштећења, ова српска црква порушена је 1949. године у част 70. рођендана Јосифа Висарионовича Џугашвилија Стаљина (1878–1953). Политичке околности наредних деценија нису погодовале обнови цркве, а данас је то практично неизводљиво јер на месту некадашњег храма кривудају серпентине Моста Ержебет, у правцу Улице Хеђалја.
Није то била прва невоља која је погодила српски живаљ у Табану. Одлуком Градског савета Будимпеште старо гробље преорано је 1930. године. Потомцима блаженопочивших Срба дат је рок да сами пренесу кости својих предака на друго место. Прва је реаговала Матица Српска, тада већ од 1864. године на новосадској адреси. Наша најстарија институција књижевности, науке и културе (основана у Пешти 1826) изразила је забринутост поводом овог догађаја и за судбину костију славних и заслужних будимских Срба. Посмртни остаци заслужних 35 Срба пренети су на удаљено Фаркашретско гробље, а њихови надгробни споменици чувају се у порти будимске српске православне цркве.
Чувена гостионица „Код златног јелена“ била је у власништву уваженог будимског адвоката, бележника и великог српског родољуба Симе Игњатовића, стрица Јакова Игњатовића (Сентандреја, 1822 – Нови Сад, 1889), прозног писца, новинара и аутора „Вечитог младожење“ (1910). То је једна од најстаријих сачуваних зграда Табана. Грађена је почетком XVIII века у подножју јужних кула будимске тврђаве на углу улица Атиле и Трга Јелен. Већ од 1704. године ту се налазила гостионоца. Име је добила по рељефу изнад капије који приказује позлаћени лик јелена у бегу испред ловачких паса. У првој половини XIX века у гостионици су се окупљали српски књижевници, формирајући неку врсту књижевног салона: Сима Милутиновић Сарајлија, Јован Пачић, Вук Стефановић Караџић, а повремено су навраћали и Пештанци, писац Милован Видаковић и правник и књижевник Михаило Витковић. После великог будимског пожара, зграда је президана 1811. године. После рушења Табана ниво улице је спуштен за два метра, па је подрумски део зграде откопан изронио на светлост дана. Око приземља зграде формирана је тераса опасана гвозденом оградом, те се до улаза у зграду долазило степеништем.
У Кући „Код златног јелена“ и данас ради чувени ресторан „Код златног јелена“ са специјалитетима од дивљачи. Повремено, српске организације у Будимпешти у овој згради приређују своје манифестације. У Табанском парку, на двестотинак метара од „Златног јелена“, налази се српски православни крст. Подигнут је на месту где је у турско доба, у XVI и XVII веку било српско гробље. Зато је негдашњи назив Трга крста био Гробљански трг, а до њега је водила Гробљанска улица.
По записима Стојана Вујичића, књижевника, преводиоца и сина будимског проте Душана Вујичића, Срби су још почетком XX века на други дан Ускрса из цркве долазили код крста да би отпојали ускршњи тропар у помен овде сахрањенима. Према његовом сећању пред Други светски рат се долазило овамо и на Лазареву суботу по врбицу. Пошто је за време Другог светског рата крст оштећен, Друштво за улепшавање града Будимпеште га је 1987. обновило и поставило мађарски натпис који обавештава пролазнике и шетаче у парку: „Овај камени крст су подигли 1865. године верници Српске православне црквене општине у Табану на Тргу крста који је порушен 1930-их година.“ Тада је обновљена и икона на крсту која приказује распеће. Чланови Српске мањинске самоуправе Будимпеште 2004. године су на другу страну крста поставили натпис на српском језику. Три године касније поводом 600. годишњице првог документованог помена Срба у Будиму, ту је по први пут положен венац.
Данас православни Срби немају своје гробље, нити своју посебну парцелу на неком од гробаља Будимпеште. Подсећања ради, у Будиму је чувено Табанско гробље постојало у периоду 1796–1916. година али су се ту поред Срба сахрањивали и припадници других народа и вероисповести. На овом гробљу сахрањени су бројни знаменити Срби као што су били композитор Корнелије Станковић (земни остаци данас му се налазе у Београду), Константин Петровић – последњи шеф полиције Будима, Јован Берић – аутор првог српско-мађарског уџбеника граматике… Када је и ово гробље 1930. године угашено, земни остаци знаменитих Срба су пренети на главно будимско гробље на Фаркашрету где им је подигнут велелепни заједнички надгробни споменик. Међу уклесаним именима су један оснивач и два председника Матице српске основане у Пешти (1826) као и песник Мита Поповић. Код овог споменика је приређена пригодна свечаност с учешћем званичника поводом 150. и 175. годишњице оснивања Матице српске.
Како је забележио др Душан Ј. Поповић, у Будиму је 1821. године живело укупно 28.073 становника, а у српском насељу Табан њих 4768 били су католици, 559 православци, 280 Јевреји, 64 Евангелици… У будимском магистрату у то доба најмање један Србин био је сенатор. Наши сународници у Будиму су претежно били имућни поседници.
Данас у Мађарској живи око 10.000 Срба. Највећи број њих, око 2000, живи у Будимпешти. У Табану су живи тек понеки трагови који сећају на претке.
ЛИТЕРАТУРА
Чваркић Радомир, „Срби у будимској вароши Табан“, ИК „Прометеј“, Српска самоуправа у Будимпешти, Српски институт Будимпешта (2024)
Поповић Ј. Душан, „Срби у Будиму 1690–1740“, Београд: Српска књижевна задруга (1952)
др Поповић Ј. Душан, „Срби у Војводини 3“,Матица српска (1990)
Вујичић Стојан „Срби у Будиму и Пешти“, Будимпешта (1997)
Остави коментар