Svetske ekonomske krize-pojam, cikličnost krize, uzroci nastajanja, tipovi krize, sanacija i istorijski pregled

Svetske ekonomske krize-pojam, cikličnost krize, uzroci nastajanja, tipovi krize, sanacija i istorijski pregled

Prvi deo

Globalna ekonomska kriza je ekonomski scenario kada ekonomije zemalja širom sveta pokazuju negativne trendove privredne aktivnosti i kada je stopa BDP izražen u obliku negativnih brojeva:

1. postoje različita tumačenja kada su zemlje ušle u recesiju;
2. veliki problem predstavlja nedostatak likvidnosti i sve zemlje pokušavaju da reše ovaj problem različitim kriznim merama;
3. ove krizne mere obuhvataju mere fiskalne, monetarne i ekonomske politike.

Ekonomske krize su stalni pratilac čoveka i pojavljuju se od najranijih oblika društvenog organizovanja i obično ostavljaju velike posledice na razne aspekte stanovništva, poput: manjih ili većih promena državnog uređenja, raspodele bogatstva, bezbednosnih izazova zemlje, kulture, migracija, opšteg blagostanja stanovništva i sl. U najranijoj istoriji, kriza se ispoljavala u nedovoljnoj količini hrane, što je za direktnu posledicu imalo migracije stanovništva. Kada se govori o krizi, ljudi je na različite načine pojmovno određuju, pa se može čuti: finansijska kriza, kriza proizvodnje, ekonomska kriza, predratna kriza, za poslednju se često pojmovno čuje i hipotekarna kriza, kriza neoliberalizma, kriza američke hegemonije i sl.

Sama reč kriza, potiče od grčke reči Krisis, što znači prekretnica, a pod pojmom finansijske krize, podrazumeva se proces opšteg kontinuiranog pada tržišne cene finansijskih instrumenata, na određenom tržištu. A implikacije ovog pada su, pre svega, u današnjem modernom svetu, pad cene akcija, što za direktnu posledicu ima pad proizvodnje istih kompanija, a kao posledicu ima rast nezaposlenosti, a što najdirektnije utiče na pad životnog standarda i ostale segmente.

Do pada cene akcija obično dolazi zbog povećanja ponude u odnosu na tražnju, u dužem vremenskom periodu. Ovakva neusklađenost između ponude i tražnje javlja se iz pretežno dva razloga, a to su: da investitori nemaju sredstva ili ne žele da ta sredstva ulaže u hartije od vrednosti. Disharmonija nadalje dovodi do smanjena proizvodnje roba i usluga i njihove ponude na tržištu. Ako, pri nepromenjenoj tražnji ponuda opande, to neminovno vodi do rasta inflatornih uticaja, usled čega novac gubi svoju dotadašnju vrednost, što za posledicu ima  pad kursa domaće valute u odnosu na stranu, odnosno treba izdvojiti više domaćeg novca za kupovinu strane valute.

Cikličnost krize

Nikolaj Kondratijev je prvi došao do zaključka u ekonomskoj teoriji da je privreda podložna ekonomskim ciklusima, koji se vremenom ritmično ponavljaju, odnosno usponima i padovima. Znači, kada su privredne aktivnosti najznažnije, tada je celokupna privreda u poletu, a kad su privredne aktivnosti najslabije, tada privredne aktivnosti dostižu dno i to se naziva depresija (recesija), zatim dolazi opet do oporavka i ponovnog rasta. Fazu poleta karakteriše vrlo snažna proizvodnja i roba i usluga, ponuda na tržištu je ogromna i svi segmenti tržišta su popunjeni, a tražnja je izuzetno jaka, kao posledica pune ekonomske zaposlenosti i snažne kupovne moći potrošača. U ovom periodu odnos između ponude i tražnje, odnosno proizvodnje i potrošnje proizvoda i usluga, je u najvećoj meri uravnotežen. U ovom periodu vlada stabilnost na monetarnom tržištu i inflacija je vrlo niska, a često je i nema. Na tržištu hartija od vrednosti, tražnja za vrednosnim papirima uglavnom je zadovoljena. U fazi poleta, vrednost hartija od vrednosti je obično iznad nominalne vrednosti hartija od vrednosti. Obrnuto se dešava kada privredni ciklus uđe u svoju drugu fazu i dostigne dno, odnosno privreda se nađe u recesiji (depresiji). Između dve glavne faze privrednog ciklusa, nalaze se prelazne faze.

Faza poboljšanja stanja u privredi, nakon depresije, naziva se uspon (oživljavanje), a faza pogoršanja, nakon poleta, naziva se kriza.

U fazi uspona proizvodnja raste nastojeći da zadovolji stalno rastuću potrošnju. Na finansijskom tržištu, to se ispoljava kroz ozbiljan rast cena hartija od vrednosti, pre svega akcija.

U fazi krize, dešava se obrnuti proces. Kriza i depresija, međutima, stvaraju uslove za nov uspon, jer se u njima iz konkurencije izbacuju preskupi i preslabi takmičari, uvode se nova tehnološka dostignuća, sprovodi se štednja i racionalizacija.

Uzroci nastajanja

Uzroci nastajanja kriza se mogu svrstati u dve velike grupe

Prvu grupu čine uzroci zajednički sa privrednim krizama uopšte, jer je finansijska kriza obično samo izraz privredne krize na finansijskom tržištu. O ovim uzrocima postoje brojne teorije u ekonomiji, poput: monetarnih teorija, tehničkih teorija i političkih teorija.

1. Monetarne teorije kao uzrok nastajanja krize vide u videu niskim ili visokim kamatnim stopama, zatim nekontrolisanom povećanju i smanjenju količine novca u opticaju, putem kreditiranja privrede, usled čega dolazi do inflacije i kočenja privrednih aktivnosti.
2. Tehničke teorije tvrde da do ekonomske kriza dolazi usled uvođenja novih efikasnih tehnologija u sam proces proizvodnje. Time se povećava nezaposlenost, usled čega opada kupovna moć potrošača, uprkos povećanju proizvodnje.To dovodi do disharmonije između ponude i tražnje na tržištu, što za posledicu tera proizvođače na snižavanje cena, koje kad pređu izvesnu donju granicu čini dalju proizvodnju neisplativom.
3. Političke teorije otkrivaju uzrok kriza u neodgovornom ponašanju političara, koji manipulišu poreskom i monetarnom politikom.

Druga grupa su posebni uzroci, svojstveni samo finansijskim krizama. Finansijska kriza može da bude i uzrok celokupne privredne krize, kao što se to desilo sa najvećom svetskom krizom u istoriji od 1929. do 1933. godine.

Tada su SAD i Francuska uvećale svoje zlatne rezerve, znatno iznad svojih potreba u međunarodnim plaćanjima. Time su izazvale oskudicu zlata na međunarodnom tržištu, jer su u sopstvenim trezorima svojih centralnih banaka imale oko tri četvrtine tadašnje ukupne količine zlata u svetu. To je dalje onemogućilo trgovce iz ostalih zemalja, da dugove isplaćuju kupovinom zlata od domaćih banaka i njegovom predajom poveriocima kad god nisu mogli da dugove isplate ugovorenom valutom poverilačke države. To je prinudilo ostale države da ukinu zakone, kojim su garantovale imaocima kovanica i novčanica njihovu zamenu za propisanu količinu zlata, čime je srušen do tada važeći međunarodni sistem plaćanja.

Tipovi Kriza

1. Prvi tip kriza su takozvane ciklične krize ili krize hiperprodukcije. Ovakav tip krize je još u svojim radovima opisao Karl Marks. Ove krize nastaju kao posledica viška proizvodnje, što za direktnu posledicu ima neravnotežu između ponude i tražnje za robom i uslugama. Disharmonija između proizvodnje i potrošnje, pre ili kasnije mora da dovede do disbalansa industrijske proizvodnje, što u krajnjoj liniji ima za posledicu masovno otpuštanje i pad životnog standarda i opšteg blagostanja. Obično, ekonomske krize ove vrste ne traju predugo, jer se ekonomski sistem polako oporavlja, što za direktnu posledicu ima ekonomski rast.
2. Drugi tip ekonomske krize, je kriza liberalnog ekonomskog modela upravljanja. Ovaj tip krize se razvio u Sjedinjenim Američkim Državama, nakon ukidanja zlatnog standarda. Američka vlada je tada devalvirala dolar i prekinula vezu između dolara i zlata. Kao posledica tih mera, došlo je do pada realnih zarada radnika, veće inflacije i pada BDP. Ovakvi potezi su doveli do toga da u kasnim 70-im dolazi do povećavanja mase dolara, ili kako to pristalice monetarne teorije nazivaju „pumpanje privrede štampanjem dolaraˮ. Ovaj višak likvidnosti je korišćen u finansiskom sektoru, kako bi taj sektor ostvario ogromne profite. Ovakvi potezi su doveli do toga, da je američka vlada konstantno smanjivala kamatne stope i time omogućila da krediti budu najjeftiniji ikada, dugo vremena je referentna kamatna stopa u Americi se kretala oko 1%. Sve ovo se radilo sa ciljem stvaranja nove veštačke tražnje, a najveća potreba za novim kreditima je bilo refinansiranje postojećih. Kao rezultat svega ovoga, sredinom 2000, američka ekonomija je došla do situacije, u kojoj je najveći deo tražnje, stimulisan isključivo stalno putem refinansiranja kreditnih sredstava.
3. Treći tip krize je nazvan po ekonomistima „Neokonzervativcimaˮ. Ova kriza nastaje zbog nedostatka efikasnosti kapitala.Navedeni ekonomisti u stručnim raspravama polaze od činjenice da spirala naučno-tehnološkog progresa, neminovno vodi do produbljivanja podele rada, a da kao posledica svega toga dolazi do zahteva za većim obimom tržišta. Ovo dalje ima za posledicu sticanje veće kontrole ili tržišnog udela na tom tržištu, ili u drugim oblastima proizvodnje.

Sanacija kriza

U slučaju finansijske krize, država izlečenje ekonomije može da sprovede, uvođenjem različitih mera ekonomske i monetarne politike. Na primer, poboljšanje se može postići snižavanjem javnih rashoda, raznim poreskim podsticajima za ulaganja, zatim snižavanjem poreza i na taj način rasterećivanje privrednih subjekata, pokretanjem velikih javnih kapitalnih radova, kako bi se generisalo povećavanje stope zaposlenosti. Takođe, moguće je da se preduzmu i druge mere, kao što je ograničenje u spoljnoj i unutrašnjoj trgovini, zabrana daljeg povećanja cena, zabrana povećanja zarada, pa i privremeno obustavljanje trgovine u berzama. U pogledu monetarne politike može da se radi na povećavanju ili smanjenju količine novca u opticaju, u zavisnosti od situacije, zatim takođe u zavisnosti od situacije mogu da se povećavaju ili smanjuju kamatne stope, kroz smanjenje ili povećavanje referentne kamatne stope u Centralnoj Banci, zatim obavezivanje banaka prema Centralnoj Banci na povećanje ili smanjenje gotovinske rezerve u svojim fondovima, ili prodajom odnosno otkupom državnih vrednosnih papira. Ukupnost svih tih mera može da dovede do stabilizacije na tržištu stabilizaciju i pokretanje novog rasta privrednog ciklusa.

Literatura:

1. Milenko DŽeletović; Finansijska Tržišta; Beoprint-Petrović, Beograd; Beograd, 2007. godine
2. Mishkin S. Frederic: monetarna Ekonomija, Bankarstvo I Finansijska Tržišta, Beograd, Data Status, 2006. godine
3. Vojin Bjelica; Božidar Raičević; Marko Radičević; Blagoje Babić; Stanko Radmilović; Finansije U Teoriji I Praksi; Stylos D. O. O. Novi Sad; Novi Sad, 2006. godine
4. Periša Ivanovic, Novac I Bankarstvo, Fabus 2006/07. godina.
5. Ćirović, Milutin: finansijska Tržišta – Instrumenti, Institucije, Tehnologije, Beograd, Naučno Društvo Srbije, 2007. godine
6. http://www.psinvest.rs/merderi#4
7. https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%B7%D0%B0