Свети Стефан – Szent István утемељитељ мађарског идентитета

04/03/2023

Аутор: Проф. др Борис Стојковски, историчар

Пореклом Мађари припадају угро-финској групи народа и као и многи народи имају средњеазијско и турско порекло. Након више векова миграција по степским пределима, у области које су називане Леведија и долина реке Итил, мађарска племена, заједно са другим народима приближавали су се Карпатској долини. Досељавање Мађара у Панонију 895–896. године било је условљено византијском политиком против Бугара и притиском Печенега на Мађаре. То је и крај сеобе народа у овом делу Европе. Међутим, Угарска као држава се формира тек касније, у овом почетку то је племенски савез паганских вођа. Доба лутања карактеришу и мађарски продори ка западу и Византији, па су тако Мађари 942. године извршили продор до Шпаније.

Битка код Аугзбурга (Лехово поље) 955. године и победа немачког цара Отона Великог, означила је крај варварских и мађарских инвазија и миграција на запад. Мађарима је владао вођа који их је и довео у Панонију – Арпад и његови пагански наследници после њега. Византијски утицај на Угарску је био присутан, формирана је и епископија Туркије, а ердељске вође биле су покрштаване по византијском обреду.

У таквим околностима рођен је Вајк, касније Стефан, први угарски краљ. Отац му се звао Геза, мајка Шаролта – ћерка ердељског вође са титулом ђуле, и била је крштена по византијском обреду. Геза, пак, био је крштен од стране епископа Бруна 972. године. Место и година Стефановог рођења остају непознати, извори наводе да је 997. био врло млад што није најјасније само по себи. По рођењу је добио име Вајк, које је било турског порекла и значи отприлике херој, прави човек. Око 995. године Вајк је постао њитрански господар, одређен за наследника престола (имао је око 14 или 15 година), а његов отац Геза тражио заклетву верности мађарских племенских вођа.

Једна од Вајкових – Стефанових највећих заслуга јесте ширење хришћанства у Угарској. Непознато је ко је и када крстио Вајка, који је тада постао Стефан (по првомученику или краљевском венцу), те се претпоставља да је то можда био гроф Деодато из Венеције који му је био и васпитач. Око 995. године, ожењен баварском принцезом Гизелом, и то је било прво међудинастичко повезивање Арпадовића, венчање је можда одржано у Шајерну. Живели су у почетку у Њитри према неким претпоставкама. Сукоб је потом избио са једним од вођа Копањем, (крштеним 972. године) али потпомогнутим од паганских народа (Печенега, Алани и др), Стефану су помоћ пружили Немци и Мађари. Копању је одсечена глава и гушењем овог устанка смирена је паганска реакција.

Изасланици Пилгрима из Пасауа потом су стигли у земљу и Стефан је истакао да жели да буде признат ван Угарске као по Божијој милости краљ. Опат најстаријег угарског манастира који је припадао реду бенедиктинаца Панонхалме Астрик, послат је у Рим по круну. Уз сагласност цара Отона III који је тада и боравио у Риму, папа Силвестер II шаље благослов и круну Стефану. Крунисање је према анализи извора обављено у широком опсегу између 23. августа 1000. и 22. августа 1001. године. Али, по традицији се често везује за Божић 1000. или 1. јануар 1001. године. Ни за место крунисања није сасвим јасно. Крунисан је у Острогону или Стоном Београду, због чега су ова два града црквени, односно политички центар средњовековне Угарске.

Борба против ујака, ердељског ђуле у Ердељу, трајала је у периоду од 1003. године, када су побуњеници бачени у рудник а делом и побегли. Затим је Стефан дошао у сукоб са пољским краљем и наставио се продор дубоко у Угарску. На чело Ердеља је постављен војвода и то је била прва већа административна реформа коју је Стефан предузео. Борба против неког нејасног обласног господара Кеана (можда облик бугарске титуле кавхан, или чак Самуило) довршена можда тек 1015. године, када је овај предводник савладан. Иако је хронологија врло нејасна, могуће је да неки извори алудирају на сукоб са Самуиловим царством, или чак на византијску победу код Клидона (Беласице).

Побеђени Црни Мађари (Кавари, Кабари) у Барањи и Толни, након чега је уследило оснивање Печујске (1009) бискупије и Калочке надбискупије, што је било везано за победу над Црним Мађарима. На тај начин, области где су ова племена живела у потпуности су уклопљене у црквену и државну администрацију Стефанове младе краљевине.

Помоћ Василију II Бугароубици против Самуила означила је и распад коалиције са овим царством, са којим је Угарска имала и династичке везе. Најпре је 1002. године од Самуила освојен Видин, стратешки важна тврђава. Угарска војска продире до Скопља, а из манастира Старо Нагоричани је однета лобања Светог Георгија (1003. године), деволског епископа пострадалог у време кагана Крума и његових прогона хришћана. Млађу сестру удао за Абу Самуела, од рода Аба, који је током средњег века дао многе угледне великашке породице. Са друге стране, Јелена је удата у Венецију за дужда Орсеола, и њихов син Петар Орсеоло каснији је био угарски краљ.

Започета је изградња жупанијског система (вармеђа, међа и атар), као и оснивање црквених покрајина, пре свих Острогонске и Калочке надбискупије, као и још неких бискупија. Стефаново време је и доба изградње манастира и цркава по Угарској. Панонхалма је била најважнији манастир, бенедиктинци су ширили хришћанство по Угарској, али и бројни страни угледни црквени људи су такође ширили хришћанство (Адалберт Прашки, Астрик/Анастасије) диљем земље и постали су својеврсни апостоли Угарске. Печујска бискупија је такође основана и она представља најречитији проблем јужне границе Угарске која у Стефаново време није дефинисана.

Византијска црква у Угарској је у његово време имала своју значајну улогу. Епископија Туркије је постала митрополија, а Стефан је чак на грчком издао даровницу женском манастиру у Веспрему дајући овим грчким монахињама велике поседе и имунитет. Било је и других византијских цркава и манастира по Угарској за време његове владавине. Стефан је био и посредник у сукобима Xенриха II и његовог брата Бруна 1014. године, али већ од 1014–1018. године је трајао рат са Пољском, те је потписан мир у Будишину (Бауцену). Као последица овог мировног споразума угарске трупе су пратиле пољског краља Болеслава Храброг на Кијев.

Обласни господар Ајтоњ (Ахтум), који је био крштен по византијском обреду, био је побуњеник против Стефана 1028. године. Његов устанак дошао је да угуши војсковођа Чанад, а у то време на Ајтоњевој територији, у данашњем Банату, проповедао је Свети Гелерт (Герхард), млетачки бенедиктинац. Он је постао и први епископ Чанада, који је име добио по предводнику. Стефан је још основао и јегарску, бихарску ердељску, веспремску, ђерску, чанадску и вацку бискупију. Ширење и утврђивање жупанијског система пратила је изградња тврђава од камена. На сваких десет села требало је изградити храм чиме се утврђивала хришћанска вера. Донете су и бројне значајне реликвије, пре свих мошти Светог Николе и Светог Георгија из Кесарије.

Стефан је био и први угарски законодавац, чији су закони били у духу очувања хришћанства, те је била прописана обавезна исповест пре смрти, обавезан одлазак на мису недељом и празником итд. Донео је такође низ административних закона, у свом законодавству брани удовице и децу, штити приватну својину, а његова владавина донела је и почетак ковања новца и разрезивани су први порези у држави. Од Стефановога доба Стони Београд је био краљевски центар, Острогон црквени и само је острогонски надбискуп имао право да у Стоном Београду крунише новог угарског краља.

Стефану се приписују и Admonitiones, дело посвећено сину Емериху (Имреу), у суштини владарско огледало, дидактичко дело о томе какав треба да буде владар и како да управља земљом. Имре је умро у лову, непознато је када, али је проглашен за светитеља, као и његов отац. Несуђени византијски зет, као неко ко се није женио, остао је симбол невиности и чистоте, канонизован 1083. године исто када и Стефан. Нејасна ситуација око Стефановог наслеђа довела је и до борбе са Вазулом и његовим родом, те је претила паганска рестаурација. Стефан је умро 15. августа 1038. године без мушког наследника, а по традицији земљу је завештао Богородици. Сахрањен је у базилици у Стоном Београду. Наследник му је био Петар Орсеоло, који је био на двору васпитаван.

Канонизован је Стефан као што је већ сугерисано 20. августа 1083. године. У традицију мађарске нације ушао је као отац домовине, а Арпадовићи су постали светородна династија, док је Стефан био сакрални и небески заштитник земље и њене независности. Велика (1077–1083), Мала (1100), као и Хартвикова легенда о Светом Стефану, представљају основу на основу којег се развила хагиографија о првом угарском хришћанском владару. Иза њега је остала његова Света Десница, највреднија реликвија, украдена 1084. године,  која се потом у Дубровнику чувала до 1420. године. Била је потом пренета у Стони Београд и после много лутања, од 1950. године налази се у базилици у Будимпешти.

За Стефана се везују и неки појмови који нису директно из његовог времена. Круна Светог Стефана, односно угарска круна је византијска и потиче неколико деценија након владареве смрти. У новом веку се за Мађарску, током буђења националне свести, везују и сентиштванске границе, као и сентиштванска мисао, што је нека основа националне самобитности Мађара. Свети Стефан, односно Стефан I инспирација је био бројним мађарским и другим уметницима, а за крај издвајамо једну Матошеву песму о њему.

 

Матији Лисичару

Прозор Стјепановог Дома

Прича готски сан;

Модри тамјан и арома

Пуни свети стан.

Станац камен, храбри Тома

Ердед, Бакач бан,

Херој сисачкога слома

Сја ко онај дан.

У катедралу, кад су тешке ноћи,

На Банов гроб зна нека жена доћи

С тешким крижем цијеле једне нације,

А кип јој вели: Мајко, audiant reges:

Regnum regno non praescribit leges,

И док је срца, бит ће и Кроације!

Антун Густав Матош

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања