Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Међународни институт за блискоисточне и балканске студије ИФИМЕС, са седиштем у Љубљани, ових дана објавио је анализу геополитичких последица догађаја у Венецуели, с посебним освртом на могуће промене које би амерички потез „свргавања Мадураˮ могао да проузрокује у односима са Кином, Русијом и другим великим светским силама. Реч је о студији чији је наслов САД 2026: геополитички преокрет и реафирмација Монроове доктрине у Западној хемисфери.
Поред анализе Трампове стратегије и њеног утицаја на тзв. глобалну равнотежу моћи, ова студија се посебно бави кинеским кредитним утицајем на подручју Латинске Америке, у околностима очигледне реафирмације Монроове доктрине на простору који је Америка одувек сматрала зоном свог ексклузивног интереса.
На почетку ове студије нарочито је наглашен дуализам супротстављања Запада, који предводи Америка, и Народна Република Кина, а који се описује као све израженије стратешко надметање у свету, уз нагласак да Русија као трећи важан чинилац светске политике настоји да очува или прошири стратешко присуство у оним деловима света које сматра својим приоритетом. Писци студије напомињу да је реч о таквом сучељавању које надилази строго економске интересе, и обухвата политичку и безбедносну димензију, уз фокус на кључне ресурсе, транспортне правце и стратегијски осетљиве регије. Све то неминовно изазива промене у расподели моћи у Западној хемисфери и захтева пажљиво праћење регионалних токова.
Случај Норијега
Монроова доктрина је кључни амерички спољнополитички принцип настао 1823. године, којим су САД објавиле да ће сваку будућу европску колонизацију или интервенцију у Америци сматрати чином агресије, уз оновремено обећање о томе да се заузврат неће мешати у европске послове. Реч је о доктрини која је означила почетак америчке доминације у Западној хемисфери и темеље за политику интервенционизма у Латинској Америци. Иако је у моменту када је настала имала и еманципаторски карактер, ова доктрина се веома брзо претворила у политику америчког колонијализма у овом делу света, а што је нарочито дошло до изражаја за време Хладног рата када је Америка подржавала војне диктатуре и преврате (Чиле 1973), али и организовала политичка убиства и инвазије – попут оне 1989. године у Панами.
Америка је, подсетимо, тада оптужила Мануела Норијегу, војног диктатора Панаме, за трговину наркотицима и сарадњу са нарко-картелима, баш као што за исту ствар данас оптужује Николаса Мадура. Није никаква тајна да је Норијега сарађивао са Цијом од 1967. године, као и да у америчком извештају из децембра 1988. године стоји да је од 1983. године организовао шверц наркотика преко Панаме у Сједињене Америчке Државе.
Суђење је одржано пред окружним судом у Мајамију, уз покушаје Норијеге да објасни како је све радио у договору са америчком владом и безбедносним службама. На крају је осуђен по осам тачака за трговину дрогом, рекетирање и прање новца, уз став суда о томе „да би представљање доказа о Норијегиној улози у Цији „збунило поротуˮ. Норијега је најпре осуђен на 40 година затвора, али је у америчким затворима провео 17 година, након смањења казне због доброг понашања. После одслужене казне у САД, Норијега је 2010. године изручен Француској, где је осуђен на 7 година затвора због прања новца, а потом га је ова земља изручила Панами у којој је осуђен на 20 година робије због злочина почињених током његове владавине. Преминуо је 2017. године.
Свргавање Николаса Мадура, изведено је 3. јануара ове године, по истој матрици као и у случају Норијеге, али уз извесне разлике, које указују на сложеност прилика не само у Венецуели, него и шире у Латинској Америци.
Рат за нафту
Венецуела поседује највеће потврђене резерве нафте на свету (око 303 милијарде барела) , што јој осигурава кључну улогу у глобалној енергетици. Међутим, због дуготрајне изолације и санкција, оштећења инфраструктуре и различитих спољних притисака, догодило се драстично смањење производње, са 3, 2 милиона барела дневно почетком овог века, на око 850 хиљада барела колико је дневна производња износила 2024. године.
Пре јануарског киднаповања Мадура, Трампова одлучујућа подршка „праведној борбиˮ венецуеланске опозиције испољила се у санкцијама нафтном сектору које је амерички председник увео 2017. године и које трају до данас. Како је чувени амерички економиста, професор на Универзитету Колумбија Џефри Сакс писао још 2019. године: Чак и без отворене војне интервенције, америчка санкциона политика ће, уколико се са њом настави, изазвати глад. Прекидајући венецуеланску трговину нафтом са САД и претећи санкцијама неамеричким фирмама које послују са венецуеланском државном нафтном компанијом, Трампова администрација је створила један од најсуровијих санкционих режима у скоријој историји. Али уместо изазивања државног удара, економско изоловање државе која се суштински издржава приходима од извоза нафте могло би, уместо тога, водити ка масовној глади.
Све то изазвало је колапс социјалног система и створило погодно тло за велику дестабилизацију ове државе. Уз то, Венецуела је вероватно једина држава у којој је „обојена револуцијаˮ трајала преко две деценије. Било је ту свега: од покушаја неуспелог државног удара за време Чавеза априла 2002. године, до проглашавања Хуана Гваида за некаквог „привременог председника Венецуелеˮ, кога је 2019. године признало чак 50 држава.
Када и то није успело уследиле су оптужбе против легално изабраног председника Мадура за некакав нарко-трафикинг, које су већ сада толико на климавим ногама да вазда добро обавештено гласило интернационалне лихве Њујорк тајмс наводи, уочи почетка суђења, како је реч о оптужби без икаквих доказа. Уосталом, већ се појавила вест да је Америка продала прву траншу венецуеланске нафте у износу од 500 милиона долара, уз план о поновној интеграцији Венецуеле у глобално енергетско тржиште, уз помоћ некакве транзиционе владе у којој ће бити места и за Америци лојалне „мадуристеˮ. У тој причи очигледно неће бити функције за нобеловку Корину Мачадо која је у својим „шлихтањимаˮ Трампу отишла толико далеко да је чак и израелском премијеру Нетањахуу обећала да ће кад једног дана дође на власт у Боливарској Републици, амбасаду преместити у Јерусалим, уз подразумевајућу подршку акцији Израела у Гази. Сада када су потекле прве капи нафте у корист Америке, оваква обећања очигледно више никоме нису занимљива, односно таман онолико колико су биле занимљиве својевремене изјаве генерала Душана Симовића после преврата 27. марта 1941. године у нашој земљи.
Кинески улог
Током последњих двадесетак година Кина је развила карактеристичну „кредитну дипломатијуˮ у Латинској Америци. У складу са овим опредељењем, фокус Пекинга је био усмерен на улагања у стратешке инвестиције, инфраструктурне пројекте и дугорочне комерцијалне уговоре, посебно у ресурсно богатим државама, где се осим великих тржишта налазе и важне транспортне руте.
Поред финансијске димензије, ови кредитни аранжмани имају и свакако политичку димензију. Разуме се да корисници ових кредита често користе кинеске компаније и њихову технологију, што је свих ових година био случај са Венецуелом. Пекинг је уз то нудио и дугорочне рокове отплате, као и нарочите услове кредитирања који су омогућавали приступ стратешким ресурсима, у овом случају нафти. Овај договор одговарао је и домаћим партнерима јер је омогућавао осим капитала и стручне услуге – што је важно обележје кинеских инвестиција у области инфраструктуре.
Венецуела је била једно од средишта кинеског ангажмана, с посебним фокусом на нафтна поља Ориноко, модернизацију рафинерија и транспортну инфраструктуру. Сличне иницијативе Кина спроводи и у Бразилу, Аргентини, Еквадору и Перуу, осигуравајући приступ логистичким чвориштима, енергетским постројењима и транспортним правцима.
Примарни циљ „кредитне дипломатијеˮ надилази, што је нарочито важно напоменути, непосредан економски добитак. Пекинг кроз ове пројекте гради дугорочне стратешке односе са државама и осигурава трајну присутност у регији. Овакви аранжмани често ограничавају самосталност држава у планирању одређених политика, али истовремено омогућавају приступ капиталу и технологији, која би иначе била недоступна. Поред економских и политичких утицаја, кредитна дипломатија може да утиче и на социјално- економски развој једне државе, али и одрживост јавних финансија, што је посебна тема.
Геополитика хаоса
После свргавања Мадура, геополитичка ситуација у регији остаје веома сложена. Ово тим пре што су свега три латиноамеричке државе подржале овај амерички чин, који је процесе у овом делу света вратио на „фабричка подешавањаˮ својствена Монроовој доктрини. Наиме, активности Русије и Кине у енергетици и инфраструктури, обликују токове моћи и представљају и даље изазов за америчку стратегију, која настоји да политиком отвореног интервенционизма стекне трајну доминацију у овом делу света. Уз то, поруке Америке, имају и глобали домет: Кина је упозорена због претњи Тајвану, Иран се изнова суочава са опасностима обнове рата са Израелом и САД, док је ситуација на Кавказу, укључујући Азербејџан и Јерменију, тренутно испод радара, али прети да опасно ескалира.
Повратак Америке на Монроову доктрину, отвара и важна институционална и правна питања, односно на велика врата легитимизује моћ силе. Оваква концепција која је први пут примењена за време рата 1999. године на нашим просторима, сада се као бумеранг – ефекат враћа тадашњим агресорима на Западу. Данас се с правом поставља питање ко је следећи? Вероватно Гренланд, што нас уводи у један модел односа у свету који је Игњасио Рамоне с правом још крајем деведесетих година прошлог века описао изразом „геополитика хаосаˮ.
Подсетимо, Рамоне је својевремено објавио књигу разговора са Фиделом Кастром (2017). Наиме, њега је нарочито занимала Кастрова анализа компликоване ситуације у Латинској Америци где су се, у време вођења разговора, догодиле тектонске политичке промене. Реч је, пре свега, о победама Ева Моралеса и Уга Чавеза, који су се у својим наступима отворено експонирали као Фиделови политички следбеници. Тако су њихове победе у извесној мери легитимисале Кастрову историјску борбу за боље и праведније друштво, а против модела дивљег капитализма који је на тлу Латинске Америке остављао социјалну пустош и војне диктатуре које су уживале недвосмислену америчку подршку. У таквим околностима Кастро није искључивао појаву новог револуционарног покрета у Латинској Америци и то у тренутку када САД то буду најмање очекивале. Коначно, један од најважнијих Фиделових закључака је онај да се појавила нова генерација бунтовника, баш као и у време Кубанске револуције. Остаје да се види колико је славни државник и револуционар био у праву.
ЛИТЕРАТУРА:
- Рамоне, И. (1998). Геополитика хаоса, Институт за геополитичке студије, Београд
- Рамоне, И. (2017). Фидел Кастро. Мој живот: биографија у два гласа, Evro Book, Београд
Остави коментар