Аутор : проф. др Растислав Стојсављевић, универзитетски професор
Сведоци смо два велика сукоба у свету. Један се већ четири и по године води на истоку Европе, док други већ шест месеци букти на Блиском истоку. Чини се да се не назире крај сукоба и да ће, нажалост, улози морати да се повећају међу сукобљеним странама. То би значило да се мора ући у још већи и шири, па самим тим и бруталнији степен сукоба између зараћених страна. Чини се да на истоку Европе Русија и даље споро и темељно напредује утврђујући своје освојене позиције. Цео рат се говори како напредовање иде недовољно брзо, да је рат СССР-а против Трећег Рајха трајао краће него овај у Украјини. Међутим, не би требало заборавити колико руских жртава је однео Други светски рат, поготово оних цивилних, а колико овај сукоб.
Чини се да се обе стране сукоба у Украјини припремају за нешто веће. Ратни сукоби немају увек исти интензитет. Он се појачава и смањује у зависности од трајања сукоба и геополитичких околности. У геополитичким круговима се већ увелико говори о потенцијалном великом сукобу у Европи до или око 2030. године. Када погледамо зараћене стране, јасно је да овде не ратује Украјина против Русије, него цео политички Запад, све државе Европске уније и НАТО пакта. С друге стране Русије има одређену војну и логистичку помоћ или је барем имала током једног дела сукоба од Ирана и Северне Кореје. Споро напредовање може да укаже да руска страна чува своје најмоћније оружје за потенцијални шири сукоб на тлу Европе. Оно што посебно плаши је што овде једна страна у сукобу поседује нуклеарно оружје које може бити употребљено уколико истра страна види да ствари по њу не иду добро. Тешко је очекивати и да би такво оружје било употребљено на територији где се води рат где би страдало и доста цивила које руска страна упорно чува и не води тотални рат.
С друге стране, Сједињене америчке државе немају ту дилему. Ратујући у Персијском заливу против Ирана, употребљавају своје оружје које је хиљадама километара од својих држављана, али и држављана савезничких држава. Када се говори о околним арапским државама оне само дају своју територију и ваздушни простор за боравак и деловање америчке војске и не могу се сматрати правим савезницима као државе НАТО пакта. Ипак, мора се признати и да Иран не провоцира много околне арапске државе и да су му мета нападе америчке базе на поменутим територијама.
Овако дуготрајни ратови природно и логично у једном тренутку упадну у пат позицију. Она је једина могућа јер да се могло, рат би се до сада завршио. Требало би имати у виду да се рат не води само на бојном пољу. Не само у ваздуху, на копну и води. Он се води и хибридно, преко напада на комуникације, интернет, сателитске системе, све врсте економских параметара, тржиште, али дипломатска борба траје и у разним телима Уједињених нација, региналним, финансијским, еколошким и другим телима где државе чланице имају своје представнике.
Ипак, ова пат позиција има и своју војну димензију. У Украјини, дронови, сателитско извиђање у реалном времену и прецизна артиљерија допринели су пат позицији на бојном пољу. Свака концентрација оклопно-механизованих снага се открива и неутрализује пре него што операција достигне своју дубину. Ово је приморало обе стране да се укопају и интензивно користе минска поља и упусте се у позициони рат који би био сличан класичним фронтовима 20. века. У Украјини, овај застој је класичан рат исцрпљивања високог интензитета, али сукоб САД-а и Ирана у Персијском заливу и на Блиском истоку траје више од 30 година у „сивој зони“.
Али основни проблем је исти: није могуће победити традиционалним средствима рата, због софистицираних система одвраћања, асиметричних одговора и могућности хаотичне ескалације. У ваздушном и поморском рату између САД-а и Ирана, америчка конвенционална супериорност је неутралисана иранском доктрином Access/Area Denial (A2/AD). Иран је развио систем који се заснива на географским специфичностима Ормуског мореуза и састоји се од хиљада противбродских и балистичких ракета, ројева брзих нападачких чамаца, подморница и дронова. Директан конвенционални напад на Иран би подразумевао потпуно затварање нафтног транспортног пута и масовне ударе на америчке базе у региону на које се ослањају САД и њихови регионални партнери, а међународна индустрија транспорта нафте би била поремећена. Техеран је изградио децентрализовану мрежу недржавних и полудржавних актера – проксија (Хезболах у Либану, Хути у Јемену, шиитске милиције у Ираку и Сирији).
Овим потезима Иран може континуирано притискати своје позиције на америчком тлу и глобалном транспорту без уласка у рат са Вашингтоном, а САД ће морати трошити огромне суме новца на локалну одбрану. Слично томе, сукоб у Украјини се одржава у равнотежи упркос огромном приливу западне војне, обавештајне и економске помоћи која спречава руску победу. Русија користи своју стратешку дубину, ресурсе и подршку савезника да надокнади губитке. Као и у Персијском заливу, простор сукоба се шири кроз посредничке канале док се директни нуклеарни рат избегава. И ово ће се сигурно наставити још неко време. На Блиском истоку нуклеарно оружје се претпоставља да има Израел, а врло могуће и Иран. Нуклеарно оружје имају САД, али и Пакистан и Индија који могу искористити глобални нуклеарни обрачун да реше своје размирице (исто нуклеарним бојевим главама).
Како изаћи из пат позиције. Могу се издвојити четири механизма. Први је замрзавање конфликта као у случају Корејског рата. Потписивање формалног примирја без коначног политичког договора, стварање демилитаризованих зона и гаранција међународне безбедности. Рационална деескалација и умерена и опрезна дипломатија. У асиметричним сукобима као што је однос САД-Иран, решење је у облику контролисаних преговора: постепено ублажавање санкција у замену за верификовано замрзавање нуклеарног програма и ограничавање ракетних способности прокси формација (Хамаса, Хезболаха и Хута). Ово се може остварити кроз Уједињене нације или незваничне билатералне канале.
Други механизам је технолошки. Историја ратовања показује да се свака позициона криза пре или касније превазиђе развојем нових технологија које превагну у односу на одбрану противника. Развој напредних система електронског ратовања, краткоталасног оружја и аутономних ројева дронова пробијају већ устаљене конвенционалне одбране ма колико савремене биле. Разбијање А2/АD баријера: коришћење технологија нове генерације за прикривање, хиперсоничних система и сајбер напада који би онеспособили иранске војне батерије и радаре на њиховој обали Персијског залива смањило би потребу за дуготрајним поморским операцијама у уским мореузима попут Хормуза.
Трећи механизам обухвата економију и демографију. Када су прве линије фронта статичне, не померају се или споро напредују, рат се премешта на способност друштва и економије да поднесу трошкове. Кумулативни ефекти санкција, инфлације, губитка радне снаге и уништења енергетске мреже могу довести до пада мотивације или унутрашње политичке нестабилности једне од страна. За сада ово није случај са Русијом, али није потпуно критична ситуација ни у Украјини. Демографска исцрпљеност и недостатак квалификованог особља за сложене борбене системе често постају ограничавајући фактор пре него што понестане оружја или противник физички освоји територију.
Промена у правцима спољне политике и интересима великих сила могу бити четврти механизам да се пат позиција прекине. Пошто се оба сукоба ослањају на спољну помоћ и глобалне савезе, промена изван ратне зоне одређује исход на терену. Преусмеравање фокуса великих сила (нпр. пажња САД-а везана за Индо-Пацифик или промена домаће политичке воље да се плати помоћ) драматично мења равнотежу моћи. Дипломатско приближавање између арапских држава у Персијском заливу и Техерана, или интеграција алтернативних система плаћања и трговине (нпр. кроз БРИКС), може смањити ефикасност западних механизама притиска и приморати актере на нови безбедносни компромис. Овоме у прилог иду и новембарски међуизбори у Сједињеним америчким државама где њихови грађани бирају представнике за трећину Сената и читав Представнички дом. Већа заступљеност демократских представника у оба дома Конгреса у САД може смањити моћ актуелне америчке администрације и тиме им „везати руке“ за већу оперативну моћ у сукобу. Конкретан пример је доношење новог буџета за војску који може бити стопиран.
Најрелеватније процене за рат на истоку Европе, где је технолошки напредак обе стране онемогућило оперативно маневрисање, фаворизују прелазак са активног рата исцрпљивања на de facto замрзнути конфликт. Највероватнији средњорочни сценарио је нешто попут Корејског полуострва 1953. године. Обе стране престају са дејствима дуж линије контакта због демографских ограничења, недостатка муниције и високих економских трошкова. Границе остају правно непризнате, али постоји јасно дефинисана и милитаризована зона раздвајања са међународним надзором. Украјина неће ући у НАТО у блиској будућности, али има добре билатералне безбедносне споразуме са западним партнерима и снажно војно присуство на располагању како би спречила будуће офанзиве и ушла у европске интеграције. Ако се ток материјалне помоћи значајно промени пре него што обе стране достигну за обе стране неприхватљиву пат позицију, тада би циклус нискоинтензивног ратовања могао да се настави циклично, при чему би политичка промена у једној од престоница била једини окидач за коначни дипломатски споразум. Или ескалацију већег сукоба.
На Блиском истоку и у региону Персијског залива, где се глобална конвенционална моћ САД-а и иранска асиметрична мрежа боре за контролу Блиског истока и Персијског залива, сукоб се не одвија у рововима већ у контролисаној „сивој зони“. Највероватнији сценарио је да ће постојати стање „ни рата ни мира“ који може бити признат у Уједињеним нацијама или не. Иран и даље има децентрализоване полуге утицаја кроз поморске претње у Хормузу и акције регионалних савезника, а САД настављају да намећу санкције и одвраћају потенцијалне иранске савезнике од даље сарадње са Техераном, остајући изнад нивоа тоталног рата. На крају дана, један од вероватних дипломатских исхода биће нови „мали споразум“. Пошто је Иран сада земља на ивици нуклеарне способности, будући преговори неће бити о потпуној денуклеаризацији, већ о верификацији да је обогаћивање уранијума испод нивоа бојевих глава у замену за ублажавање санкција и одмрзавање финансијских средстава. Директан велики војни сукоб је и даље најмање вероватан, због последица по глобална тржишта нафте, али се повећава само ако Техеран изврши нуклеарни тест са огромним људским губицима за америчке снаге.
Темпо и начин решавања ових сукоба биће одређени спајањем три спољашња фактора: унутрашњом политичком динамиком Вашингтона и редефинисањем америчких приоритета према Индо-Пацифику (ово може зависити од америчких међуизбора у новембру), капацитетом глобалних индустријских ланаца за производњу оружја и њиховим поремећајем и економском отпорношћу зараћених страна под притиском санкција и мобилизације.
Оба ратишта показују да је ера брзих и наметнутих победа великих сила завршена. Решење пат позиције неће доћи у облику капитулација или историјских тријумфа, већ кроз исцрпљујућу, прагматичну адаптацију на нову равнотежу моћи где се војне операције постепено преводе у продужене преговоре, линије разграничења и контролисане механизме међусобног одвраћања.
Остави коментар