Шведски сто традиције

query_builder

Шведски сто традиције

Аутор: Мухарем Баздуљ

Фото: Д.Дозет

Скорашња посета председника Републике Србије Александра Вучића Загребу била је повод за многобројне анализе стања српско-хрватских односа. Сам Вучић је непосредно уочи посете попут диригента ударио интонацију кроз интервју који је дао Глобусу, водећем загребачком недељнику, односно Дарку Худелисту, новинару који се последњих година уобичајено представља као најбољи познавалац српско-хрватских односа. Кроз серију текстова које пише за београдски Недељник, а након што је написао и књигу о свом дружењу са Добрицом Ћосићем, Худелист воли и да се похвали властитим пријатељским односом с Вучићем. Овакву његову новинарску слабост, Вучић је вешто искористио усмеривши разговор у правцу који му је одговарао. Суштина његове основне тезе налази се у следећем пасусу: „Срби и Хрвати имају сукоба око прошлости. Срби и Хрвати немају сукоба око будућности. Доскора сам мислио да ми само различито видимо оно што се дешавало прије 23, 25 или 27 година, но сада ми је, након ове наше изложбе о концентрацијском логору Јасеновац, у сједишту Уједињених народа у Њујорку, постало јасно да ми другачије видимо и оно што се збивало прије 70 и нешто година. Али све су то сукоби око прошлости. Мислим да из тога треба изаћи на тај начин што ћемо разговарати, па да видимо имамо ли каквих проблема у будућности. И ако то анализирате на озбиљан начин, схватит ћете да немамо. Гдје су то сукобљени интереси Хрвата и Срба у будућности? Могу вам рећи да то не постоји.“

У агенцијским сажимањима, овај став је онај део тог опширног интервјуа који је највише цитиран. То је на известан начин и логично. Стални сукоби базирани првенствено на различитој перцепцији Другог светског рата, односно ратова који су пратили распад Југославије, интензивно оптерећују политичке односе између Србије и Хрватске. И да, тачно је да је много историјских ситуација на које данашњи Срби и Хрвати гледају са дијаметрално супротних позиција. С друге стране, међутим, није тачно да су Срби и Хрвати увек били само и једино рогови у врећи.

Као у шпијунским романима у хладном рату, где руског и америчког агента накратко уједињује заједнички непријатељ, као у научнофантастичним филмовима катастрофе где цело човечанство сложно устаје против агресивних ванземаљаца, Срби и Хрвати су најбоље сарађивали кад би имали заједничког непријатеља. Унутар Аустро-Угарске, тако су перципирани и Беч и Пешта, на понешто различите начине, а нешто касније, заједнички непријатељ је била Италија. О дирљивој слози на питању кључних политичких одлука на мировној конференцији у Версају између Николе Пашића, Анте Трумбића и Јосипа Смодлаке, сјајно је писао Дејан Ђокић.

Највећи део Хрвата је 1918. године једва дочекао уједињење са Србијом. Одушевљење се, међутим, брзо потрошило. Међусобно непознавање било је заправо доста велико. Сугестивно о томе пише Јосип Хорват, кога је тешко оптужити за недостатак југословенских сентимената: „Неизмјерно далеко су у прве мјесеце 1919. године Београд и Загреб један од другога; најбржи влак треба редовно 27 сати да превали ту дистанцу, а закашњења су крај дезорганизације поратнога промета дневна појава. Пут из Загреба у Београд и обратно, далек је пут, мукотрпан пут у незаложеним вагонима, с разбијеним прозорима; с разбијеним прозорима; људи се на њ тешко одлучују. И то отежава контакт између Србије и Хрватске.“

Првих десет година Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца су страшно занимљив историјски период. Он је на извјестан начин у културној меморији остао као слепа мрља која се последњих година покушава попунити. Тај интервал између уједињења и проглашења диктатуре вредело би подробније проучити и проучавати. Углавном, дошла је диктатура, па је дошао раст фашизма и нацизма у Европи, па атентат на краља Александра и онда се, више реакцијом на вањске турбуленције, него интерним консензусом, дошло до споразума о стварању Бановине Хрватске, оног што Дејан Ђокић зове „недостижним компромисом“. Не знамо да ли би то заиста решило српско-хрватски проблем јер је ускоро дошао Други светски рат, са све НДХ и Јасеновцем и ти односи никад више неће бити лишени те стигме. Ипак, ваља макар у дигресији приметити да споразум Цветковић-Мачек није узимао у обзир тежње босанских муслимана те да се отад свако приближавање Срба и Хрвата из бошњачке перспективе, с разлогом или не, често посматра као нешто усмерено против њих. У таквом су тоналитету чак и доминантне сарајевске реакције на с почетка поменуту Вучићеву посету Загребу као и на цитирани интервју.

Углавном, после Другог светског рата, покушало се градити односе између Срба и Хрвата искључиво на братству и јединству скованим међу партизанима. Међутим, и међу Србима и међу Хрватима било је оних који су у јавности следили владајућу идеологију, док су приватно мислили нешто сасвим друго. Деведесетих су нахрупиле силе мрака, па су те деведесете из хрватске перспективе искључиво време „великосрпске агресије“, док су из српске период „повампирења усташтва“. Тешко је, вероватно и немогуће у догледно време, очекивати да Србија и Хрватска нађу икакав компромис око, рецимо, петог августа 1995. године.
Ипак, како би Хабермас рекао, традиција се увек бира. Око неких ствари се треба сложити да се не слажемо, а око неких догађаја и фигура, попут Николе Тесле односно Стјепана/Стевана Филиповића или Иве Лоле Рибара, може се, само ако се хоће, стварати неки нови наратив. То је тачка с које се може промишљати будућност.

6Shares

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language