Аутор: Милован Балабан, историчар
У време свеопштег напретка руске империје, али и моралног урушавања руске елите, када су већ деценијама нагризани православни темељи постојања државе и руске идеје, великом народу послат је и велики светац – Св. Јован Кронштатски. Духовна и морална обнова економски узнапредовале државе требало је да почива на темељу какав је Св. Јован, а не на упитној вестернизацији, туђој руској души и руском духу. Компатибилност са Западом требало је да буде – према речима Достојевског – изражена у прихватању западних искустава када је у питању свет технике, али никако и вере. Било је управо супротно, те се руска елита прихватајући западни систем поимања вредности трагично удаљавала од изворишта њене снаге, моћи и духовне равнотеже. Управо у то време појавио се аутентични православни Рус, светац, молитвеник, пророк и мисионар.
При првом сусрету са Св. Јован Кронштатским као да видимо човека, првобитног Адама који господари природом, видимо светог човека, али не кроз сентимент, већ кроз појаву силе, који има власт да лечи, теши и помаже – дакле, онај који кроз господарење служи. Св. Јован све проблеме и изазове решава кроз молитву Христу (духовне, али и психолошке, социјалне, материјалне и друге проблеме). Светац општи са свим структурама друштва и на свим пољима деловања. Његова отвореност и саосећајност за све – основне су карактеристике његове личности и његовог деловања.
Дакле, може се рећи да је Св. Јован унутра у друштву, служи му и покушава да га јеванђељски преобрази. Да улије у њега енергију непролазности, енергију јеванђељску, која позива све људе да буду савесни и учесници божанске славе. За тако нешто потребно је да се човек преобрази, што изискује његов рад на себи али и на својој околини, на ближњима. Јер човек није сам и не реализује се сам, већ увек у заједници. Оно што човека изопштава од заједнице је осуда, тада долази до дистанцирања и покушаја да се изван друштва утиче на његову промену. Но, јеванђељски начин деловања јесте да се унутар друштва (у амбијенту који постоји) сведочи и служи, те да се друштво изнутра преображава кроз поистовећење, па чак и страдање за ближње.
„Ја се угасим, умирем духовно када не служим неколико дана у храму и пламтим и оживљавам душом и срцем када служим принуђавајући себе на молитву, не формалну него активну, духовну, искрену, пламену. Ја волим да се молим у храму божјем, у светом олтару пред престолом и жртвеником јер се у храму чудно мењам благодаћу божјом. У молитви покајања и умиљења спадају са мене све везе и страсти и ја осећам такву лакоћу као да умирем за свет и свет за мене са свим својим добрима. Ја оживљавам у богу и за бога, за једног бога и сав проникнут њиме ја постајем један дух са њим” – ово су речи човека који је служио литургију сваки дан. Напомиње да се служећи надахњује енергијом без које не може да живи и дише, а камоли да делује. Тада је та енергија у основи сваког његовог рада и служења. Енергија моћнија од света, енергија која га преображава и води путем од немоћи до моћи, од насиља до благости, од мржње ка љубави.
Свети Јован Кронштатски рођен је 1829. године у Сури, у Архангелској губернији. Отац му је био појац у цркви. Као што наводи у својим белешкама (написао је преко четири хиљаде страна, а најпознатије дело му је Мој живот у Христу), у тој суровој средини наишао је на топлину свог дома где се, како каже, човек нахрани љубављу и и спреми за живот, постане јак и стабилан. У дому се срео са јеванђељском речју, са житијима, са свом литературом која улива топлину и снагу сваком детету. Са друге стране, богатство духовно као да је био контраст спољашњој сиротињи, која је била управо у функцији заокруживања духовне пуноће. Јер данашње наводно богатство поседовања материјалних добара савременог човека и мноштво информација које га хране, најчешће су у функцији обездуховљавања и погрешног васпитања.
Васпитање је храњење, а Св. Јован се у свом дому хранио правом храном. Реч божја, литургија је оно чиме би требало и деца и одрасли да се хране. Дакле, Св. Јован је од почетка био на изворишту праве хране и правих вредности, тако да није чудо што му се већ са пет година јавио Св. Анђео, рекавши му да ће га чувати читавог живота. Уписан је у парохијску школу у Архангелску. Имао је проблема са учењем, али, како он каже – као да му је одједном пала завеса, те је почео да разумева градиво и постао један од најбољих ђака. Ово му је био велико олакшање јер је био оптерећен чињеницом да су родитељи уложили у њега много своје сиротиње, а да он није у ситуацији да то оправда.
По завршетку парохијске школе пребацио се у семинарију у Архангелску, а 1851. уписао се на духовну академију у Петрограду. У то време сањао је да служи у једном прелепом храму за који се испоставило да је храм Св. Андреја Првозваног, у који ће бити постављен 1855. године, после завршеног теолошког факултета. Упознао је Јелену Констандинову, ћерку старешине храма, оженио се њоме 1855. године. Рукоположен је тада као служитељ у храму у Кронштату. Ово острвце, удаљено тридесетак километара од Петрограда, дуго је било место депортовања сиротиње, не само из Петрограда, него из целе Русије. Такође, овде и радници оптерећени тешким послом често воде порочан живот, пун алкохола и оптерећен разним болестима.
Од почетка своје службе Св. Јован посветио је свој живот таквим људима онда када нико није хтео да погледа на њихове муке и невоље. Пример даје један лучки радник сведочећи да је враћајући се са посла под дејством алкохола видео у кући младог свештеника који држи у наручју његово дете и разговара са њим. Дечак слуша озбиљно, што он први пут примећује, али раднику свештеник изазива нервозу, чак у једном тренутку намерава да га избаци из куће. Но, продоран а благ поглед га је зауставио и осетио је стид. Није ништа рекао, а отац Јован му је казао да је богатство имати породицу и децу, што је условило да овај постане узоран човек и домаћин.
Свети Јован је ишао где нико није хтео. Народ који је био у тами доласком свеца видео је велику светлост. То је амбијент у који је тешко ићи, који је био и небезбедан, али отац Јован временом почиње да задобија поверење. Иза великих наслага порока и греха код многих почиње да се промаља лик божји. Инспирисани посетама и пастирском бригом, почињу да испод велике таме сагледавају свој смисао. Но, нису само они били против делатности оца Јована. Виши кругови, па чак и црквени, почињу да с подозрењем гледају на делатност Св. Јована. Неразумљив и несхваћен отац Јован бива посматран као чудак, почињу да му се праве сплетке због којих он чак иде да се правда Владики.
Свети Јован је највише бринуо за људске душе, али је сматрао да је социјални програм потребан како би човек уз адекватан садржај могао да се организује и да остане на путу добра. Отуд он ради на организовању и збрињавању Кронштатске сиротиње. Преко листа Кронштатски весник покреће 1872. године два апела, где моли имућне људе за помоћ зарад збрињавања свих сиромашних и по разним основама напуштених и заборављених становника Кронштата. Планира изградњу Дома радиности где ће људи добити садржаје који ће им омогућити пристојан живот, испуњен радом, образовањем, културним и школским садржајима и молитвом.
Иако у почетку апел није наишао на одзив, временом долази до сазревања свести да је то добар начин размишљања. Није добро за град, државу и народ да постоји велики број сиромашних и запуштених, чак ни из световних разлога. Увек постоји опасност да се сиротиња усмери (од стране домаћих снага, али и иностраних) у рушилачком смеру, што може да буде кобно по друштво и државу. Дакле, помоћ сиротињи била је свеопшта потреба друштва. Наравно, код оца Јована преовлађујући хришћански мотив, односно вера да помажући једни другима градимо нас саме као људе и стварамо једну заједницу која превазилази оквире овог времена и простора.
Заиста ово схватају многи и 1882. почиње се градити Дом трудољубља, а 1888. и четвороспратна камена зграда. То је било неуобичајено у тадашњој Русији, али је откривало најисправнији пут обнове, који се разликовао од политичких и револуционарних деловања која су имала циљ да скину руски режим кроз потирање и затирање свега што је руско. У том тренутку Св. Јован гради Дом радиности са бесплатним садржајима из културе, образовања, са бесплатним школовањем, занатским радионицама и храмом где се служила литургија. У том правцу требало је да иду све руске снаге, на таквој врсти обнове требало је да почива идеја свих политичких актера који су под утицајем Запада водили Русију ка хаосу и политичкој и свакој другој нестабилности, која је на крају крајева резултирала великом револуцијом и свргавањем монархије.
Временом су, поред понижених и увређених, код свеца почели да долазе и људи из средњих и виших друштвених сталежа. Храм у Кронштату постајао је мали да би примио све који су желели да дођу на свету литургију. Када констатујемо да је храм могао примити седам хиљада људи, видимо колики је преображај извршио отац Јован и једно предграђе Петрограда привео Христу стварајући основа за саборну заједницу, окупљену у православном и сверуском духу. Али овакав светионик морао је да засија у читавој Русији.
Старица Параскева Ивановна одиграла је кључну улогу у ширењу приче о оцу Јовану широм Русије. У Новом времену, тада познатом часопису, активирала је људе којима је Јован помогао, те је изашло сведочанство петнаест људи којима је Св. Јован помогао својим молитвама. Од тада почиње да се шири вест о њему и његов глас почиње да се чује. царска породица га 1894. зове како би помогао на смрт оболелом цару. Истовремено улази у познате интелектуалне кругове, а његова реч се чује у свим структурама друштва. Најпознатију полемику води са Лавом Толстојем, писцем отпалим од цркве. Био је неуморан у изобличавању Толстоја и групе његових секташких следбеника.
Отац Јован није заборавио свој крај. Изградио је женски манастир где је дигао цркву Св. Николаја чудотворца у Сури. Такође је, недалеко од Суре, манастиру посвећеном Артемију Верколском посветио је много времена и пажње, те га обновио. Био је велики градитељ, а кроз његове руке прошло је на милионе рубаља уложених у изградњу светиња и помоћ ближњима, при чему је сам отац Јован остао сиромашан и као такав умро. Прихватио је ћерку своје сестре и заједно са супругом бринуо о детету, пошто своје није имао. Ово је његовој жени било нарочито потребно, са којом је од почетка живео девичански, што је изазивало отпор и у самим црквеним круговима.
Дакле, имамо једну свестрану личност, богом надахнуту, која је помагала људима у свим сферама живота, извршавајући тако преображај људи и друштва у православном духу, утирући пут могућем преображају Русије и изласку из противуречности које су је потресале. Божји слуга имао је решење за све, а енергија која га је носила била је енергија господарског служења свима, баш како је и учио његов учитељ Господ Исус Христос.
У виђењу које је имао пред крај живота отац Јован видео је читаву историју модерног света и уздизање антихриста. Такође је и видео обновљење царске, православне Русије на духовним темељима, на оним темељима које је и он градио и правио, јер то је једини пут обновљења и вршења службе и мисије Русије и Руса.
Св. Јован је умро 20. децембра 1908. године, а сестринство манастира Јовановског, манастира Светих Апостола, организовало је сахрану којој је присуствовало неколико десетина хиљада људи, у поворци на леду који спаја Кронштат са Петроградом. Св. Јован се прославио и по смрти настављајући да врши своју мисију и служи богу и роду, а његово место покоја је, нарочито после пада комунизма, постало место ходочашћа. Био је и остао путоказ Русима али и свим православним људима у покушајима да преобразе човека и друштво, али и оријентир у путевима савременог човека ка Христу.
Остави коментар