СУПРЕМАЦИЈА ЕНГЛЕСКЕ НАД ШКОТСКОМ -ПОСЛЕДЊЕ ДЕЦЕНИЈЕ И ЗАТОЧЕНИШТВО МАРИЈЕ СТЈУАРТ

24/04/2019

 

Аутор: Срђан Граовац, историчар

 

            Након злочина у Кирк О’Филду, вести у вези са поменутом трагедијом и улогом Марије Стјуарт у њој, почели су да се нижу једна за другом муњевитом брзином, па ипак о датим догађајима понајвише сазнајемо на основу текстова из толико спорних „касетних писама“. [1] Из наведених разлога према датим турбулентним догађајима морамо да се односимо са великом дозом опреза. Непобитно је утврђено да је наредних месец дана жалости после убиства Дарнлија, Марија провела у гостопримству лорда Ситона. Ипак, један од скандала у вези са предстојећим оптужбама за умешаност у злочин над супругом, у вези је са сведочанствима о њеном чудноватом понашању свега недељу дана после страшне ноћи у Кирк О’Филду. Наиме, добро су биле познате Маријине чувене склоности према практиковању бројних уметничких вештина, али и спортова попут мачевалаштва, лова и јахања. Можда је мање позната чињеница да је шкотска краљица била прва жена која је страсно волела голф и често практиковала ову спортску игру. Велико скандалозно запрепаштење дворана и околине шкотске краљице изазвао је призор Марије Стјуарт у коме ужива у поменутој спортској активности свега недељу дана после смрти супруга. Наведени „инцидент“ послужиће каснијим денунцијантима као један од наводно необоривих доказа о умешаности краљице Марије у насилну смрт Хенрија Дарнлија.[2] Истовремено, широм Шкотске бројни племићи, али и обичан пук започели су са јавном кампањом изношења оптужби у првом реду против Ботвела, а већ тада, додуше у нешто „стидљивијем облику“ и против краљице, о њиховој несумњивој умешаности у „киркофилдски злочин“.[3] Формално, први лорд који је изнео недвосмислену оптужбу о организовању и извршењу убиства Дарнлија од стране Ботвела, био је лорд Ленокс, отац покојног краља Шкотске. Ускоро, организовано је суђење у Единбургу, међутим, из нама непознатих разлога, лорд Ленокс је одбио да изнесе доказе против Ботвела и на тај начин поткрепи оптужницу. Услед изостанка сведока и чврстих доказа, 12. априла 1567. године тужилачка страна није имала избора већ је била принуђена да одбаци оптужбе, после чега је Ботвел суђење напустио као слободан човек. Недељу дана касније, док је Марија покушавала да обнови поверење Лордовe конгрегације у круну, Ботвел је 19. априла 1567. године добио потписе од стране осам бискупа, девет ерлова и седам лордова Парламента на документ који ће историјска наука упамтити под именом Споразум из Ејнслијеве таверне или „Бонд“ из Ејнслијеве таверне (Аинслие Таверн Бонд). Бонд из Ејнслијеве таверне био је заправо манифест високих световних и духовних достојанственика којим је објављен став клановско-сталешких елита земље о потреби преудаје краљице Марије, али овог пута за племића који је рођен у Шкотској. Истовремено, друштвено-политичке елите потписом на поменути бонд подржале су већ истакнути захтев Ботвела да шкотска краљица постане његова законита супруга.[4]

            После фамозне „отмице и силовања“ Марије Стјуарт, свим становницима Шкотске постало је јасно да њихова краљица одржава љубавне везе са Ботвелом и то свега месец дана након трагичне и мистериозне смрти мужа. Наравно, бројни европски дворови и њихове елите, у првом реду у Енглеској, одавно су биле обавештене о скандалозним дешавањима иза холирудских капија. У узаврелој политичкој ситуацији и са све чешћим и отворенијим наступима главних чинилаца друштвених структура Шкотске против краљице и Ботвела, 7. маја исте године краљичин љубавник успева да издејствује поништење његовог брака са Џејн Гордон и као што смо раније помињали трећи брак Марије Стјуарт склопљен је 15. маја 1567. године. Био је то коначни сигнал увелико спремним и одавно непријатељски настројеним Лордовима конгрегације на акцију против круне. У периоду од прве половине марта, па до јуна 1567. године информације о животу краљице Марије Стјуарт говоре у прилог њеног често испољаваног нестабилног психолошког стања. Као никада раније, краљица се борила са правом плимом унутрашњих незадовољстава и несавладивих психолошких притисака. Међутим, остаје неразјашњена дилема у вези са питањем које околности су заправо утицале на тако евидентну промену емоционално-социјалног профила Марије Стјуарт. Засигурно знамо да је Марија још од порођаја претходне година имала здравствених тегоба које су несумњиво указивале на присуство постпорођајне депресије. Нестабилни породични односи и оптерећујуће бреме недефинисаног статуса брака са Дарнлијем додатно су утицали на суморно расположење шкотске краљице. Гнусно изведено убиство Дарнлија, као и сам тај чин, коначно су ту иначе снажну личност у карактерно-психолошком погледу одгурнули на „ивицу менталне и социјалне провалије“. Осим сазнања из садржаја „касетних писама“, не знамо колико су односи са Ботвелом утицали на Маријино стање духа, али можемо слободно да закључимо да је дата љубавна веза у њен немирни и вечно интригантни живот унела само додатне и можда несавладиве изазове. У мају 1567. године енглески посланик обавестио је Вилијама Сесила, Елизабетиног државног секретара да краљица Марија веома често пати од бројних здравствених тегоба којима дворски лекари не знају прави узрок, али истовремено је тврдио да се од убиства Дарнлија шкотска суверенка налазила у правом нервном растројству.[5]

            Крајем маја и почетком јуна, Лордови конгрегације су организовали оружану побуну против краљице, оптужујући њу и Ботвела за убиство краља Шкостке и моралну неподобност Маријине личности и последњег брака којег је била управо склопила. Из замка Данбар, Ботвел и његова супруга организовали су отпор преосталих лојалних племића против војске Конгрегације. Уз подршку Хантлија и Крофорда, Ботвел, сада војвода од Оркнија и краљица Марија покушали су да пруже отпор у бици код Кербери Хила 15. јуна 1567. године, тачно месец дана након спорног венчања. Заправо, битка код Кербери Хила није имала оружани, већ преговарачки карактер. Под изговором спречавања непотребног крвопролића и са очигледном војном доминацијом, лордови су краљици предложили примирије и обнову дотадашњег државног поретка, под условом да Ботвела отпусти из службе и примора га да напусти Шкотску. Истовремено, лордови су пружили гаранције да неће предузимати даље мере против Ботвела. Марија је пристала на поменуте услове, а Ботвела је тада видела задњи пут у животу.[6] Међутим, Лордови конгрегације, предвођени краљичиним полубратом Мареом, прекршили су своја обећања и гаранције. Своју краљицу, потпуно исцрпљену и доведену до безумности, нису вратили на шкотски трон, већ су је након краћег задржавања у кући лорда Провоста у Единбургу, званично ухапсили и као најобичнијег криминалца затворили у замак Локливен. Лордови конгрегације натерали су своју заробљеницу да коначно одустане од права на вршење владарских дужности, па је Марија са највећим болом и под принудом прихватила да потпише акт о абдикацији са престола у корист свог сина Џејмса VI, који је ускоро крунисан за краља у замку Стирлинг, а његов ујак лорд Маре поново је био именован за регента Шкотске. Затворена у туробном средњовековном замку на језерском острву и притиснута теретом ужасавајућег бола и недаћа које је проживела за само неколико месеци, у јулу 1567. године видно нарушеног здравственог стања, свргнута краљица Марија Стјуарт доживела је спонтани побачај. Изгубила је близанце који су у великој брзини сахрањени на острву. Поред непознанице о тачном времену када је дошло до зачећа, несумњиво отац нерођене деце био је ерл Ботвел.[7]

            Након једног неуспешног покушаја и са новопробуђеном одлучношћу жене изванредног карактера, Марија Стјуарт је 2. маја 1568. године уз помоћ браће Даглас успела да побегне из заточеничког замка Локливен.[8] Уз помоћ лордова Дагласа и Ситона окупила је војску у бројности од 6000 ратника. Међутим, ништа од тога није било од помоћи шкотској краљици. У бици код Ленгсајда 13. маја исте године, трупе ерла Мареа победиле су оружане снаге детронизоване владарке. Противно саветима лојалних лордова Хериса, Флеминга, Ливингстона, Бојда и Џорџа Дагласа, Марија је одлучила да потражи помоћ од Енглеске. Поново прерушена у жену из нижих социјалних слојева, Марија је прешла граничну реку Солвеј 16. маја 1568. године, а затим је прву ноћ у Енглеској провела у Воркингтон Холу код пријатеља, краљици оданог, лорда Хериса. Прошло је тачно годину и један дан о удаје за Ботвела и у много чему жена која је прешла границу између Енглеске и Шкотске разликовала се од префињене даме која је тада прешла границе моралног норматива по коме није успела или није умела да живи. Марија се искрено надала да ће од Елизабете, заиста и добити преко потребну помоћ. Међутим, према таквој могућности њена „dear sister“ није била нарочито склона. Већ 18. маја емисар краљице Елизабете, Мидлмор, саопштио је запрепаштеној Марији одлуку своје владарке. Марија Стјуарт је била обавештена да њена рођака није у могућности прими у аудијенцију своју „сестру“ све док шкотска краљица пред енглеским истражним органима не пружи довољно чврсте доказе који би је ослободили од оптужби да је учествовала у убиству свог другог мужа, а енглеског држављанина, Хенрија Дарнлија. Марија је одмах стављена под јаку стражу и пресељена у замак Болтон. Замак Болтон био је први у низу заточеничких двораца у којима ће Марија Стјуарт живети у својим последњим деценијама. Након Конференције у Јорку, већ у јануару 1569. године организована је нова истрага под окриљем Конференције у Вестминстеру, која је закључила да и поред чињенице да ерл Маре није пружио довољно јасне доказе против своје полусестре, Марија такође није успела да докаже да су се Лордови конгрегације незаконито побунили против њене владавине, па је краљица Шкота остала у заточеништву. Наравно, поступајући на овај нимало пријатељски или „рођачки“ начин према својој супарници, Елизабети је било веома згодно да под разним изговорима држи Марију у заточеништву. Након извесног времена, заточеништво Марије Стјуарт показало је и своју „незгодну страну“ по интересе Елизабете I из разлога што је постојала озбиљна могућност успеха неке од побуна против Глоријане, а у корист њене заробљене рођаке.[9]

            Озбиљно нарушеног здравља, али не и уништеног енергичног темперамента и духа, Марија Стјуарт започела је живот сужња Елизабете I и наредне деценије њеног боравка у Енглеској могли бисмо слободно окарактерисати као „године проведене у сенци зидина“. Након Вестминстерске конференције, Марија је са својом пратњом премештена у замак Татбери, место које ће сама краљица називати „најомраженијим затвором“ у коме је била заточена.[10] Уз будни надзор ерла Шрузберија, Маријиног главног затворског чувара, пут до Татберија био је дуг и одвијао се по хладном времену, па се краљица чим је доспела у још увек неприпремљени замак озбиљно разболела. Боравак у Татберију је по много чему означавао почетак година у коме је ионако нарушено здравствено стање Марије Стјуарт почело да се погоршава. У двадесетишестој години живота, и даље енергична, Марија је ипак почела све чешће да доживљава веома тешке депресивне кризе. Дама која је толико волела физичке активности ван загушујућих зидова двораца и замкова, сада је наједном била ограничена на бављење везом, играње карата и читање. Поред свог тешког положаја, са челичном одлучношћу и вољом, краљица је наставила пажљиво да води бригу о свом изгледу и манифестационом дојму владарке код своје околине. У априлу 1569. године Марија је пресељена у Вингфилд Менор који је више погодовао процесу опоравка њеног здравственог стања. Већ у мају исте године премештена је у Четсворт, само да би крајем септембра 1569. године била поново пресељена натраг у Вингфилд Менор. У поменутом периоду, Марија је била нестрпљива да настави преговоре са Елизабетом Тјудор и сматрала је да би била у прилици да удовољи вољи своје рођаке уколико би се преудала за неког од њених поданика. Први кандиидат за новог мужа Марије Стјуарт био је Томас Хауард, четврти војвода од Норфолка (1536-1572), који је током Конференције у Јорку јавно заступао наводе оптужби и изражавaо своју згроженост због садржаја предочених „касетних писама“. Међутим, то му није сметало да свега неколико дана после завршетка Конференције прихвати сугестију Мејтланда о брачном савезу са детронизованом шкотском краљицом.[11] Поред чињенице да се Марјиа и војвода од Норфолка нису никада упознали, између њих двоје успостављен је својеврсни вид формалног удварања у оквирима учтиве кореспонденције и међусобног даривања. Норфолк је Марији поклонио дијамантски прстен који је она у свом тестаменту завештала свом пријатељу и савезнику, млетачком амбасадору Мендози. Са друге стране, Марија је Норфолку на дар уступила јастук украшен њеним ручним везом. Истовремено, услед поменуте могућности удаје за војводу од Норфолка, у јуну 1569. године Марија је поднела захтев Светој столици са молбом да папа одобри развод њеног брака са ерлом Ботвелом. Поменуте брачне намере њеног поданика и заточене рођаке нису нимало импресионирале вољу Елизабете I, која је у датом „аранжману“ видела интригантну ујдурму организовану са циљем нарушавања њених владарских компетенција, па је муњевитом реакцијом одлучила да прекине све даље преговоре у вези са наведеном могућношћу „спајања“ племенитих домова Норфолка и Стјуарта. Хауард је био ухапшен и затворен у лондонски Тауер, а Марија је враћена у Татбери са налогом о прекиду сваке комуникације краљице са спољним светом.[12]

            У јулу 1569. године Конвенцијом из Перта, Маријин полубрат регент Маре, онемогућио је понуђену и планирану рестаурацију краљевске власти своје полусестре гласовима чланова Парламента у размери четрдесет на према девет. Политичка ситуација у Енглеској нагло се погоршала, због избијања католичке побуне у новембру исте године коју су предводили ерлови од Нортамберленда и Вестморланда. Без обзира што је побуна доживела пораз и званично није била одобрена од стране краљице Марије њен заточенички положај нагло је добијао све суморнији карактер. У току трајања побуне, Марија је премештена у Ковентри који је био знатно удаљен од „епицентра ребелијантских збивања“. Био је то почетак низа завера против протестантског устројства владавине краљице Елизабете I Тјудор, организованих у име Марије Шкотске, али без њене дозволе, одобрења или уопште сазнања о истим. Регент Шкотске ерл Маре убијен је 11. јануара 1570. године од стране лорда Хамилтона, а краљица Марија наградила је убицу доделивши му сталне пензионе приходе.[13] У мају исте године Марија је поново пресељена натраг у Четсворт, а у августу Норфолк је помилован и пуштен из Тауера. У датом периоду, тачније у октобру исте године, Марија је одбила и листу предлога састављену од стране Елизабете коју су шкотској краљици саопштили Вилијам Сесил и лорд Милдмеј. Према тим понудама, Елизабета би помогла Маријине напоре да обнови своју краљевску власт у Шкотској, уколико би се детронизована краљица одрекла права на наследство енглеског престола у корист сина Џејмса. У почетку Марија је показивала велико разумевање и склоност према постизању споразума са Елизабетом, међутим, компромис на крају нису били у могућности да постигну. Ускоро, Норфолк се умешао у припрему тзв. „Ридолфијеве завере“, према којој је католичка Шпанија требала да изврши инвазију на Енглеску из правца Шпанске Низоземске, а уз помоћ свеопштег устанка католичких поданика Елизабете I. У подухват су били умешани шкотски амбасадор у Лондону Лесли, бискуп од Роса и италијански банкар Роберто Ридолфи, по чијем имену је завера остала позната у историји. Акција је унапред била осуђена на пропаст, јер је пакет конспиративних писама упућених од стране банкара Ридолфија бискупу Росу, пресретнут у луци Довер. Елизабета је већ била обавештена о развоју завере, а бискуп Рос је под претњом мучења у тамничким одајама сву кривицу за поменуте незаконите радње пребацио на Норфолка и Марију. Норфолк је осуђен за велеиздају и погубљен у јуну 1572. године, а Марија је признала да је Ридолфију пружила извесну финансијску помоћ, али је снажно одбацила оптужбе да је на било који начин даље учествовала у организовању завере. У Ридолфијевој завери, оптужбе о Маријиним намерама да угрози живот, као и краљевску власт Елизабете I Тјудор, први пут су добиле озбиљнији карактер и већ тада могли су да се „чују гласови“ о потреби „физичког уклањања“ краљице Шкотске. Међутим, Елизабета је одбијала такву могућност наводећи да је за чин смакнућа њене рођаке потребан непобитан доказ који би недвосмислено показао да је Марија Стјуарт одобрила да се у њено име покрену извесни подухвати и то у одређеној критичној мери, а са циљем угрожавања живота и владавине енглеске краљице.[14]

            У међувремену, Елизабета је упорним пресељавањем Марије од једног до другог замка потпуно исцрпљивала здравље своје рођаке. У датом периоду Марија је живела на релацији између Шефилда и Четсворта, а услед знатне неактивности и разних ограничења њено здравствено стање наставило је да се урушава рапидном брзином. Напослетку, у августу 1573. године добила је допуштење да проведе пет недеља на здравственом опоравку у бањи Бакстон. Унутрашњи немири у Шкотској, који готово и нису престајали од убиства ерла Мареа, завршени су у мају 1573. године ангажовањем енглеских трупа у освајању единбуршке тврђаве, чиме су биле знатно ослабљене могућности за мирну рестаурацију краљевске власти Марије Стјуарт у отаџбини. До 1577. године, рутина монотоног заточеничког живота Марије Стјуарт ушла је у своју акутну фазу. Наведене године покренути су планови о удаји Марије Стјуарт за дон Хуана Аустријског, незаконитог брата краља Филипа II Шпанског. Међутим, Маријин брак са Ботвелом још увек није био разведен или поништен. Планови о удаји за шпанског племића и снови о избављењу из заробљеништва путем поменуте удаје, били су прекинути када је 1578. године, само шест месеци након смрти Ботвела умро и Дон Хуан. Краљица је тада саставила тестамент према коме је обавезала свог сина, краља Џејмса на женидбу са шпанском принцезом, при чему би и он сам требао прихватити католичанство, а одбацити калвинистичку вероисповест. Пропали су и покушаји Марије Стјуарт да у периоду од 1581. до 1584. године приволи сина на прихватање идеје о заједничкој владавини, из разлога што је сам Џејмс VI од времена када је Шкотском завладао самостално (без помоћи регента, односно од 1581. године и времена када је регент Мортон погубљен због учешћа у убиству Дарнлија), сматрао да интересима Шкотске и њене династије више погодује савезништво са Елизабетом, у коме му је енглеска краљица гарантовала опстанак његове суверене краљевске власти над „северном половином британског острва“. Сигурно, у перспективи оправдано надао се и гаранцијама у вези са наследством енглеског трона. Такође, одржавана кореспонденција Марије Стјуарт са Елизабетом Тјудор и даље је искључивала сваку могућност пуштања на слободу шкотске владарке, а није допринела ни организовању много пута наговештаваног, а никада одржаног сусрета две краљице, коме се „стјуартовска кћи“ толико надала и од кога је имала велика очекивања.[15]

 

 

[1] Чувена „касетна писма“ добила су име по ковчегу од сребра у коме су наводно чувана љубавна писма која је Марија Стјуарт писала Ботвелу. Сребрни ковчег Марија је на поклон добила од свог првог супруга краља Франсое II, да би исти предала на дар Ботвелу, који је у њему чувао важна државна документа, извесне драгоцености и наводно љубавна писма шкотске владарке. Садржај тих писама постао је полазна основа свих тема које су биле у вези са оптужбама изношеним против наводне завере Марије и Ботвела са циљем убиства краљичиног супруга. Писма су требала да буду необориви крунски доказ постајања наведене завере. У фокус њихове тематике истицани су они делови текстова у којима је краљица наводно наговештавала појединости планираног злочиначког чина. Поред садржаја који бисмо са позиција данашњих истраживачких резултата о поменутим стањима и процесима могли да опишемо као фундаментални дискурс целокупне „збирке прељубничке кореспонденције“, у „касетним писмима“ налазили су се и бројни суплемeнти у виду лирских стихова љубавних сонета и емотивно изражајних речи о сензуалној надахнутости Марије према Ботвелу. У појединим стиховима сонета, али и неким личним нежним краљичиним порукама, приметан је висок степен „сензуалне тензије“, где речи наводе на постојање опсесивне наклоности адресанта писама према адресату. Уколико прихватимо аутентичност и веродостојност писама, она представљају тешко инкриминишући прилог страшним оптужбама на рачун краљице Марије, а посебно Ботвела у вези са злочином извршеним над Дарнлијем. Од велике важности је да напоменемо да су оригинали докумената нетрагом нестали, односно да исти никада нису ни презентовани јавности и надлежним судским инстанцама, већ само њихови преписи. Њихова употреба у истражним и судским поступцима против Марије и Ботвела имала је специфичан „развој“. Када је Марија Стјуарт пребегла у Енглеску у потрази за заштитом од прогона Лордова конгрегације, њена рођака Елизабета I одбила је да јој пружи помоћ, док „шкотска краљица не појасни своју улогу у убиству другог мужа“. Након пораза и бега из Шкотске, Ботвел је наводно „заборавио“ сребрни ковчежић са важним документима и у намери да их се домогне послао је свог слугу натраг да исте преузме. Слуга је био пресретнут од људи лојалних Лордовима конгрегације који су на основу испитивања заробљеног Ботвеловог пажа сазнали за постојање „касетних писама“. Заузимањем Маријиног полубрата Мареа, који је отворено наступао против могућности повратка краљице у земљу и истовремено заступао наводе о постојању злочиначке завере владарке и Ботвела, званичној истрази односно „Конференцији у Јорку“ из октобра 1568. године доставио је „касетна писма“, као прилоге оптужбама. Већ у том периоду наводни оригинали били су „изгубљени“ за историју и до данас нико није успео да понуди решење дилеме о вези са њиховом судбином. Такође, постоји основана вероватноћа да су оригинали докумената (ако су уопште и постојали) уништени од стране Џејмса Дагласа, ерла од Мортона (око 1516-1581), последњег од четворице регената малолетног краља Џејмса VI. Као поузданик Елизабете Тјудор, Мортон је био и један од предводника неуспелог државног преврата из 1566. године и свакако виновник убиства Давида Риција. Као једном од главних протагониста напора да се Марија Стјуарт свргне са шкотског престола, засигурно је прижељкивао што дужи останак краљице у енглеском заточеништву. У XIX веку појавиле су се тезе о томе да је писма уништио Џејмс VI, Маријин син, како би заштитио репутацију своје мајке и онемогућио њене непријатеље да на основу истих конципирају оптужницу зановану на „чврстим темељима“. Нема сумње да је ова теза апсолутно нереална из разлога што смо већ навели да су писма први пут јавности представљена у октобру 1568. године, када је и објављено да су оригинали „нестали“. Заправо, оригиналне документе нико никада није ни видео. У поменуто време краљ Џејмс VI имао је свега две године и четири месеца, па је сасвим искључена хипотеза о умешаности Маријиног сина у нестанак инкриминишућих докумената. Критичари навода о веродостојности и аутентичности постојања писама и њiховог ауторства вековима, а посебно од краја XVII столећа и времена почетка јачих притисака енглеског политичког естаблишмента на основе шкотске државне независности, истичу ставове о постојању завере, али против владавине и личности Марије Стјуарт. Наведени критичари упорно истичу мишљење према коме писма нису ништа друго већ добро припремљени фалсификати, направљени у циљу дезавуисања репутације Марије Стјуарт и учвршћивања тезе о постојању завере између ње и Ботвела с циљем ликвидације краља Шкотске. Такође, поклоници навода о невиности шкотске краљице, као доказ својих тврдњи помињу и чињеницу да фамозна писма никада нису представљена владарки, односно да током истраге у Јорку, али и каснијих поступака, Марија Стјуарт никада није била суочена са доказима. После „Конференције у Јорку“, краљица Елизабета је донела одлуку, односно мишљење према којој ниједна страна није успела да пружи довољно адекватних доказа у прилог тврдњама које су изнесене током истраге. Међутим, углед шкотске краљице био је неповратно нарушен, а Елизабета је сматрала да поседује довољно разлога за оправдање и подршку заточеничком статусу Марије Стјуарт. „Мистерија“ веродостојности, аутентичности и уопште историјске улоге „касетних писама“ у животу Марије Стјуарт, и поред бројних вишестолећних научно-истраживачких и публицистичких подухвата усмерених у правцу њихове демистификације, остала је неразрешена. У историографским текстовима појединих данашњих историчара, заинтересованих за биографију Марије Стјуарт, отвара се и важно питање спремности фалсификатора да у једном кратком временском интервалу на извесно стручан начин кривотворе велики број сонета и љубавних стихова само да би њихово ауторство приписали шкотској владарки. Компаративним анализама литерарних карактеристика поменутих писама са кореспондентском и књижевном заоставштином Марије Стјуарт, није било могуће поуздано утврдити да ли су наведени текстови само перфектно и срачунато припремљени фалсификати или је ауторство шкотске краљице несумњивог статуса. Такође, важно је да истакнемо и чињеницу да се у „касетним писмима“ нигде изричито не наводе извесне инструкције о припреми злочина, нити се јасно изражава сазнање о појединостима или намерама о учешћу Марије Стјуарт, али и Ботвела у убиству Дарнлија. У истима се поменуте могућности само наговештавају. Интересантно, ниједан европски двор, чак ни Марији толико драг француски, никада званично није оспорио веродостојност садржаја „касетних писама“. Ковчежић од сребра чува се у Ленокслов Хаусу (Lennohlove House) у Шкотској, иначе некадашњем поседу државног секретара Вилијама Мејтланда од Летингтона (1525-1573) и његове породице, види: Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Some Objects <http://www.marie-stuart.co.uk/> (27. III 2019). Uporedi i Stefan Cvajg, Marija Stjuart, škotska kraljica, One su vladale svetom, Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 2005, str. 160-185.

[2] „Инцидент са голфом“ био је један у низу примера, иначе познате склоности Марије Стјуарт према неконвенционалним облицима понашања у појединим специфичним приликама. Поменута ситуација никако не би требала да буде прихваћена као доказ недостатка поштовања краљице према посебном тренутку жалости краљевске куће, земље и становништва Шкотске због трагичне смрти Хенрија Дарнлија. На пример, присетимо се догађаја из „француских година“ краљичиног живота када је Марија Стјуарт приликом венчања са дофеном Француске, потоњим краљем Франсоа II, носила свадбену хаљину беле боје, упркос општем стандарду и схватању у XVI веку према коме је бела боја сматрана бојом жалости. За разлику од венчања, непосредно после смрти свог првог супруга, као знак туге због губитка мужа и француске круне, Марија Стјуарт је носила одећу црне боје, види: Lady Antonia Fraser, Mary, byname Mary, Queen of Scots u: Encyclopaedia Britannica, <http://www.britannica.com/EBchecked/topic/367467/Mary> (6. I 2019). Uporedi i Pollen, J.H, Mary Queen of Scots, u: The Catholic Encyclopedia, Robert Appleton Company, New York, 1910, <http://www.newadvent.org/cathen/09764a.htm> (18. IV 2019).

[3] Неколико недеља након убиства Хенрија Дарнлија, тачније крајем марта 1567. године, на улицама Единбурга могли су да буду примећени мистериозно насликани прикази Марије Стјуарт са увредљивом садржином. На датим недоличним сликама краљица је представљена иницијалима М Р (што би значило Мариа Регина, односно краљица Марија) са обе стране сирене, а тај приказ сам по себи сматран је синонимом за проститутку. Приказ зеца на поменутој слици представљао је Ботвелов грб, који је био окружен бодежима, што је указивало на будућег мужа Марије Стјуарт, као на убицу Хенрија Дарнлија. Један од поменутих увредљивих приказа Марије Стјуарт и Ботвела и данас се налази (с могућношћу визуелног обиласка) у познатом единбуршком кварту „Краљевска миља“ („The Royal Mile“), тачније у његовој исто тако чувеној „Високој улици“ (The High Street), види: Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Some Objects <http://www.marie-stuart.co.uk/> (27. III 2019).

[4] Jenny Wormald, Mary, Queen of Scots: Politics, Passion and a Kingdom Lost, Revised edition by Tauris Parke Paperbacks an imprint of I. B. Tauris and Co Ltd, London, New York, 2001, 142-158.

[5] Pollen, J.H, Mary Queen of Scots, u: The Catholic Encyclopedia, Robert Appleton Company, New York, 1910, <http://www.newadvent.org/cathen/09764a.htm> (18. IV 2019). Можда је сада тренутак да размотримо одређене хипотезе које неминовно произилазе из поменутих чињеница. Уколико прихватимо реалну могућност да се краљица смртно заљубила у Ботвела и потпуно изгубила додир са стварношћу, онда није тешко претпоставити да је била спремна предузети низ изузетно драстичних и за било коју епоху неразумних и скандалозних поступака. Нервно растројство о коме говори енглески посланик, осведочено духовно незадовољство и забринутост због опасних последица њеног безумног чина уплитања у убиство супруга, а потом и брзоплети брак са Ботвелом, сигурно би допринели незавидној животној ситуацији у којој се Марија затекла 1567. године. Међутим, потребно је да размислимо и неколико других и по много чему различитих аспеката наведених околности. Марија Стјуарт јесте била веома темпераментна особа склона импулсивним одлукама које су говориле у прилог њеној никад превазиђеној латентној несналажљивости у политичким приликама Шкотске, али можда и на недостатак потребног нивоа тзв. „социјалне интелигенције“. Наравно, ни познате животне околности које су увек утицале на њен ментални и владалачки развој у младости нису биле од велике помоћи у процесима политичког сазревања Марије Стјуарт, као шкотске суверенке. Покушајмо сада да обратимо пажњу и на извесне законе и закључке логике које се неумитно намећу у датим приликама. Ниједним јавним гестом Марија Стјуарт није показала задовољство због склапања брака са Ботвелом, а чињеница је да је тим чином неповратно „изручила“ свој углед бројним непријатељима њене владавине. Напротив, непрекидно је исказивала хистерични бес, а раније смо помињали да је чак претила и самоубиством због догађаја на које, према њеним речима, није имала утицаја. Ни касније, у годинама које је проводила у енглеском заточеништву, није показивала жаљење према „неиспуњеним сновима о заједничком животу са Ботвелом“, него је чак тражила да се разведе од њега. Преломни догађај, који је запечатио не само судбину њене владавине, већ и самог живота било је убиство Дарнлија. Упркос јасним историјским изворима, историографија је често олако и без већег труда да обухвати све познате чињенице, прст оптужбе због ужасног злочина упирала у Марију Стјуарт. При томе, „заборављало“ се на огромну улогу бројних лордова шкотске политичке елите, а нарочито на не мали допринос енглеских обавештајних кругова на тај трагичан догађај и све потоње последице истог. Чињеница је да су шкотски Лордови конгрегације и осведочени противници Маријине владавине пружили заштиту и подршку Ботвелу након убиства Дарнлија, при чему је чак и лорд Ленокс повукао своје првобитно изнете оптужбе. „Тавернским бондом“ најутицајнији шкотски племићи су изричито захтевали од Марије Стјуарт и Ботвела да ступе у брак и то исти они који су до тада имали удела у побунама против Маријине владавине, а потом и у убиству њеног супруга. На који начин можемо да протумачимо акцију Лордова конгрегације и енглеског двора (на чијем платном списку је била већина тих првака шкотске политике) да краљицу приволе на брак са човеком кога су прво оптуживали за атентат на њеног другог мужа, а потом га ослободили од истих навода оптужби. Напоменимо да су се сви ови догађаји одвијали у распону од свега неколико недеља након смрти Хенрија Дарнлија и да су паралелно с тим процесима текле и припреме за побуну против краљице уз снажну дипломатску акцију конгрегацијских племића код енглеског и других страних дворова. Циљ тих акција био је задобијање подршке за њихове личне и партикуларне интересе. Слично дипломатским акцијама у иностранству, у том периоду лордови су водили исто тако јаку политичку кампању против краљице и Ботвела у самој Шкотској, путем сликовитих пропагандних порука на улицима Единбурга, али и на различитим скуповима клановских старешина. Све ове околности неминовно наводе на конципирање хипотезе о добро осмишљеном државном удару с циљем дезавуисања, прво угледа Марије Стјуарт, а потом и полуга њене владавине. На тај начин, није немогућа мисао да су се и Марија и Ботвел, стари противници клановског партикуларизма у Шкосткој, једноставно нашли у вртлогу политичких завера и обмана из кога нису успели да изађу на један целисходан и ефикасан начин. Тако, Маријине здравствене тегобе могу да добију и сасвим другачију призму посматрања, ако прихватимо реалност ових хипотеза и свакако, уколико допустимо могућност да је шкотска краљица и те како била свесна природе крупних дешавања у њеној околини.

[6] Краљичин муж напустио је Шкотску, а у децембру исте године, актом Парламента проглашен је за државног непријатеља и кривца за смрт Хенрија Дарнлија. Сви његови поседи и имовина били су конфисковани. Након краткотрајног лутања, обрео се у Данској, где је потражио заштиту краља Фредерика II. Након сазнања о повратку Ботвела у Данску, његова прва супруга Ана Трондсен, одлучила је да онемогући сваку помоћ данско-норвешких политичких елита Ботвелу, па је искористивши политички утицај своје племићке породице издејствовала хапшење првог супруга. Ботвел је у статусу таоца задржан у Данској у озлоглашеном замку Драгсхолм, где је у застрашујућим условима провео преостале године свог живота. Касније је доживео тешке психичке поремећаје, па је у оковима и безумљу преминуо десет година после емиграције из Шкотске, тачније 14. априла 1578. године. Данас је још увек могуће видети стуб за који је Ботвел био повезан ланцима у замку Драгсхолм. Након смрти његово беживотно тело је мумификовано и изложено у једној цркви у близини замка где је преминуо. Посетиоци и верници су могли да виде мумификовано тело све до средине XX века. Међутим, идентитет мумификованог тела никада није непобитно утврђен, види: Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary’s Husbands <http://www.marie-stuart.co.uk/> (24. III 2019).

[7] Gordon Donaldson, Scotland: James V-James VII, Oliver and Boyd, 1965, 155-204.

[8] У току првог покушаја спасавања, Марија Стјуарт се прерушила у локалну праљу, обукавши одећу жене која је на острво дошла како би надлежним лицима у замку предала опрани веш. Наведени покушај је доживео неуспех из разлога што је чамџија који је прерушену краљицу превозио на другу страну обале, приметио њену неговану и избељену кожу на рукама, сасвим неуобичајену за људе из нижих друштвених слојева у XVI веку. Иначе, Марија Стјуарт је била позната и по изузетним склоностима према вештинама прерушавања. Понекад је умела да се преруши у дворског коњушара и тако преодевена и непримећена сама проведе ноћ на улицама Единбурга, види: Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Some Objects <http://www.marie-stuart.co.uk/> (27. III 2019).

[9] Потребно је да напоменемо да је готово до смрти Марија Стјуарт имала много присталица међу енглеским племством, посебно код породица католичког конфесионалног опредељења. Поменуте породице, али и обичан пук, посебно на северу Енглеске, сматрале су да је Марија Стјуарт, а не незаконито дете краља Хенрија VIII, легитимни наследник енглеске круне, види: Džordž Makoli Treveljan, Povijest Engleske, Kultura, Zagreb, 1956, str. 354-355.

[10] Stefan Cvajg, nav. delo, str. 274-285.

[11] Isto, Заиста, војвода од Норфолка имао би велике користи од потенцијалног брачног савеза са династијом Стјуарт. Присталице краљице Марије њен акт о абдикацији сматрали су нелегалним чином из разлога што је објављен под принудом, а у ратним и у условима унутрашњих немира у Шкотској, изазваних интригантним акцијама од стране побуњеника против легитимне владарке. Свакако, у случају смрти Елизабете I, шкотска владарка би као легитимни наследник енглеске круне могла да постане и краљица „јужне британске државе“. Куриозитет представља и податак да је мајка Хенрија Дарнлија, краљичиног другог супруга, већ раније споменута леди Ленокс, својевремено била љубавница војводиног прадеде Томаса Хауарда, другог војводе од Норфолка, види: Pollen, J.H, Mary Queen of Scots, u: The Catholic Encyclopedia, Robert Appleton Company, New York, 1910, <http://www.newadvent.org/cathen/09764a.htm> (18. IV 2019).

[12] Pollen, J.H, Mary Queen of Scots, u: The Catholic Encyclopedia, Robert Appleton Company, New York, 1910, <http://www.newadvent.org/cathen/09764a.htm> (18. IV 2019).

[13] Stefan Cvajg, nav. delo, str. 274-285. Нови регент Шкотске постао је лорд Ленокс, Маријин бивши свекар и отац Хенрија Дарнлија. Након убиства Ленокса током политичких немира у Стирлингу у августу 1571. године, регент малолетног краља Џејмса VI постао је ерл Мар, а после његове смрти, Џејмсу Дагласу, ерлу од Мортона и формално је потврђен положај „чувара престола“.

[14] James Mackay, In the End is My Beginning, A Life of Mary, Queen of Scots, Random House (Digital), Mainstream Digital, Edinburgh, 1999. У суштини, Елизабета је тражила да Марија Стјуарт прихвати Единбуршки споразум из 1560. године, што је шкотска краљица одбијала да учини до краја свог живота.

[15] James Mackay, nav. delo, str. 181-200.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања