Autor: Danilo Koprivica, politikolog
Živimo u vremenu u kome značajan deo međunarodne javnosti očekuje od Srbije i od srpskog društva da se iskrenije suoči sa nedavnom prošlošću, smatrajući taj proces gotovo eliminacionim testom demokratije. Svesni neminovnosti suočavanja, u potrazi za mogućim rešenjima, posegli smo za istorijskim primerima iz dvadesetog veka na osnovu kojih ćemo pokušati da se podsetimo ali i da naučimo kako su se sa vlastitom prošlošću suočila društva koja sebe smatraju uzornim demokratijama.
Portugal je jedna od najmanjih i najsiromašnijih država EU. A koliko juče se prostirao preko teritorija današnje pedeset tri države. Portugal je bio kolonijalna imperija koja je iz Afrike za Ameriku odvela najveći broj robova ali i zemlja koja će četiri decenije patiti od nedostatka slobode pod Salazarovom diktatorskom vlašću. Vlašću, čija su se sila i ideologija uporno opirale odricanju od poslednjih kolonijalnih poseda. Vremenom, menjajući svoj sistem vladavine imperijalnim posedom, uz sve manje interesovanje i razumevanje sopstvenih građana, zvanični Portugal će tokom 20. v. posegnuti za politikom formalne asimilacije. I rado će prihvatiti i promovisati teoriju da su Portugalci bili daleko bolji i „humaniji“ kolonizatori u odnosu na ostale evropske nacije. Zemlja sa ogromnim rezervama zlata i sa egzodusom oko 2,5 miliona stanovnika, za vreme i nakon dugotrajne diktature, bila je suočena sa pretećom ekonomskom i socijalnom neizvešnošću. Gledajući bum imućnih građana i uspešnih kompanija iz dojučerašnjih kolonija, koji su sve više investirali u Portugal, Portugalci su se pitali gde su to pogrešili. Kada su nedavno našli moguć odgovor, kao da se budućnost vratila na njihove ulice.
TRI F
Kada kažem Portugal čujem FADO. Muziku koja ima čarobnu moć da nevidljivo učini pojavnim. Fado, od latinskog fatum sudbina, bez obzira da li se peva na lisabonski, ili vedriji a neki kažu i prefinjeniji koimbranski način, i bez obzira da li mu se dive aplaudiranjem u Lisabonu ili nakašljavanjem u Koimbri, zapravo je predaja saudade raspoloženju. Neprevodiva je reč saudade, tako reći melanholija, nostalgija, žal za mladost, atlantski sevdah. To je stanje kolektivnog duha ovog naroda koga je često obuzimala melanholija, čak i tuga, jer su se ljudi ovde predugo čekali razdvojeni prekookeanskim plovidbama.
Kada kažem Portugal, mislim na FUDBAL. Fudbal zbog koga su Brazilci sentimentalno slabi po pitanju portugalske kolonizacije. Fudbal koji je širom sveta proslavio Eusebio da Silva Pereira, zvanično najboljeg portugalskog fudbalera ikada. Desetine hiljada ljudi prisustvovalo je njegovoj sahrani a nakon zahteva javnosti, portugalski parlament je naknadno doneo odluku da se njegovi posmrtni ostaci prenesu u nacionalni Panteon. Crni Panter je rođen u kolonijalnom Mozambiku.
Kada kažem Portugal, znam za FATIMU. Veliko katoličko svetilište i mesto hodočašća, odakle dolaze tri proročanstva, od kojih je treće i dalje neobjavljeno u potpunosti. Međutim i ono što je javnosti poznato, dovoljno je upozoravajuće a spekuliše se da su pune verzije dostavljene liderima najvećih nuklearnih sila. U naše vreme, koje proročanstvo najavljuje kao vreme strašnih grehova koji će obuzeti i sam vrh katoličke crkve, ovo proročanstvo se tumači kao najava nuklearnog rata na tlu Evrope kao i povratni udar prirode u vidu niza ekoloških katastrofa.
Tri „F“: fado, fudbal i Fatima, četiri decenije su predstavljali umiveno lice Portugala u doba Salazarovog režima.
Od 1974. g. kad kažemo Portugal, pomislimo i na zemlju u kojoj karanfili nikada ne venu jer je mirnim putem, „karanfil revolucijom“ , došlo do smene izrazito represivnog sistema.
PRVA GLOBALNA IMPERIJA
Ovi redovi su posvećeni svedočanstvu iz burne istorije zemlje, koja je bila prvi i poslednji svetski kolonizator. Portugalska imperijalna istorija, duga šest vekova, započela je 1415. g. osvajanjem tada marokanske Seute, a završila se 1999. g. prepuštanjem Makaa kineskim vlastima i povlačenjem iz Timora 2002. g. Celokupna kolonijalna istorija Portugala, uslovno se može podeliti na tri dela:
- prvi period je doba velikih otkrića, čime započinje nastanak prekomorskog imperija. Taj period je započeo 1488. g. kada je Bartolomeo Dijas oplovio Rt Dobre nade. Slede indijska putovanja Vaska de Game, gde će Portugal zadržati imperijalne posede sve do sredine 20. veka. U portugalskom imperijalnom kalendaru, ostaće upamćena 1500. g. kada je Pedro Alvares Kabral proširio vlast Portugala na tlu današnjeg Brazila;
- drugi period su obeležili stalni konkurentski sukobi sa drugim evropskim kolonijalnim silama – Engleskom, Francuskom i Holandijom, iz kojih je Portugal izlazio sa sve manje teritorija i sa sve manje resursa. Međutim, Brazil je kao najznačajnija kolonija i dalje bio u njegovom sastavu;
- treći period, bio je fatalan za maticu jer je 1822. g. došlo do otcepljenja Brazila. Nakon toga sledi niz od šest građanskih ratova. Republika je uspostavljena 1910. g. ali portugalsko društvo nije našlo svoj mir i nije postiglo dogovor sa svojom kolonijalnom prošlošću. Lenjin je tada rekao: „ Portugalci su ubili kralja ali ne i monarhiju“.
ERA ANTONIA SALAZARA
U periodu 1911 – 1926. g. portugalsko društvo je potresao niz od dvadeset dve revolucije i državnih udara. Zbačeno je osam predsednika republike i smenjene su četrdeset četiri vlade.
A onda, 1928. g., najpre kao ministar finansija a potom kao premijer, u političku arenu ulazi Antonio Salazar, univerzitetski profesor, još jedna istorijska ličnost Portugala koja je odrasla u siromaštvu i u mnogobrojnoj porodici, među deset sestara. Kontraverzan i na unutrašnjem i na međunarodnom planu, doneo je potpunu ekonomsku a potom i početnu društvenu stabilnost, promovišući konzervativizam i depolitizaciju društva. Zvanično se distancirao od fašizma i nacizma, etiketirajući ih kao paganske cezarizme koji ne drže ni do pravnih, ni do moralnih granica. Klonio se buđenja erupcija masa na kojima je počivao fašizam. Pomagao je Franaka u španskom građanskom ratu ali i Englesku tokom drugog svetskog rata, iako je zemlju držao u formalno-neutralnom statusu. Vešto trgujući sa Nemačkom kojoj je volfram prodavao za zlato u polugama, enormno je uvećao zlatne rezerve zemlje. I da nije zemlju uveo u vrtlog kolonijalnih sukoba u kojima je život izgubilo oko 13.000 portugalskih vojnika, zbog čega je došlo do egzodusa oko 2,5 miliona Portugalaca, pitanje je kako bi bila vrednovana njegova era koja se završila 1968. g. nakon moždanog udara. NJegovoj sahrani, 1970. g. prisustvovalo je nekoliko desetina hiljada ljudi.
———————————————————————————————-
Amalija Rodrigeš je rođena u siromašnoj porodici. Kraljica fada, ličnost od nacionalnog značaja je odrasla u sirotinjskom delu Lisabona uz devetoro braće i sestara. Po padu diktature, istovremeno je optuživana da je radila za Salazara ali i da je finansirala komuniste. Jedina je umetnica iz svoje zemlje koja je imala i želje i hrabrosti da u vreme gvozdene zavese gostuje u većini komunističkih zemalja.
U svojoj pesmi „Sve je fado“ opisala je ovu vrstu muzike: „Fado je sve što govorim i sve što ne znam da kažem“.
——————————————————————————————————–
Ponešeni emotivnim nabojem saudade, Portugalci i danas veruju da su bili mnogo bolji kolonizatori nego svi ostali evropski narodi. To je bio osnov za nastanak i za prihvatanje teorije o lusotro-pikalizmu koji je uz ozvaničen proces asimilacije državljana pre svega Angole i Mozambika, zapravo trebalo biti vedra strana kolonijalnog imperijalizma namenjena svetskoj javnosti. I tek manjim delom izvor pridobijanja jeftine radne snage u samim afričkim kolonijama, s obzirom da sami Portugalci nisu ispoljavali interesovanje da se značajnije nastane i zadrže u njima. Lusotro-pikalizam kao pojam stvoren je od strane brazilskog sociologa Žilberta Freira, a Salazar ga je rado prigrlio. NJime se objašnjavala multikulturalnost i mešovitost portugalskog društva, koje je formirano u toplom podneblju i na emotivnoj kulturi, što je za posledicu imalo navodno humanije postupanje i upravljanje kolonijalnim posedima.
Portugal je zemlja neobičnih krajnosti. Prvi i poslednji svetski kolonizator, zemlja doskora sa najvećim zlatnim rezervama ali od skora i sa najvećim spoljnim dugom, čiji najpoznatiji politički, umetnički i sportski lideri dolaze iz najsiromašnijih društvenih slojeva. Zemlja u kojoj su mnogi predstavnici do juče kolonizovanih naroda, danas najveći investitori.
Iako se Portugal, kao jedna od najmanjih i najsiromašnijih zemalja EU, 2011. g. enormno zadužio, u iznosu od 78 mlj. evra, odbio je diktat svojih najvećih zajmodavaca, pre svih Nemačke. I zasada izgleda kao da im dosta toga uspeva. Premijer Antonio Košta, poreklom pripadnik naroda iz Goe, poslednje portugalske kolonije u Indiji, uspeo je da postigne socijalni dogovor koji vraća veru u politiku, miri podeljeno društvo sa svojom kolonijalnom prošlošću i vraća nadu mladima kao i prosečnim građanima.
Budućnost je tako neizvesna da je često precenjena. Učimo se čitanju znakova kraj istorijskog puta. Ništa se ne dešava bez prošlosti.
Ostavi komentar