Суочавање са прошлошћу – искуства демократских друштава, 2. део

21/11/2019

Аутор: Данило Копривица, политиколог

 

Живимо у времену у коме значајан део међународне јавности очекује од Србије и од српског друштва, да се искреније суочи са недавном прошлошћу, сматрајући тај процес готово елиминационим тестом демократије. Свесни неминовности суочавања, у потрази  за могућим решењима, посегли смо за историјским примерима из двадесeтог века, на основу којих ћемо покушати да се подсетимо али и да научимо, како су се са властитом прошлошћу, суочила друштва која себе сматрају узорним демократијама.

 

Немачка југозападна Африка

 

Прича о потресним догађајима на југозападу Африке није случајан избор. Иако се почетни колонијални контекст није битно разликовао од уобичајене ситуације на црном континенту, сећање добија на посебном значају тек по избијању оружаних сукоба између побуњених аутохтоних народа и немачке колонијалне управе. Тада постаје јасно да су начин на који је вршен систематски прогон и уништење староседелаца, као и разноврсни доказани и недоказани медицински и биолошки експерименти, довољно гласна најава за оно што ће уследити. Најпре у Првом, а потом и у Другом светском рату. Била је то најава коју свет није желео да чује и да види,  или се, пак, широм затворених очију правио да је не види јер се све дешавало на тлу Африке.

Земља

Намибија је смештена на југозападу афричког континента. То је земља која је са запада дугом  обалом наслоњена на Атлантски океан, али и земља пустињских бескраја и дина, која се на истоку граничи са Боцваном, на северу са Анголом и Замбијом, а са југа са ЈАР. Средишњи део чине простране висоравни.

У периоду 1884 – 1915. године, већи део данашње Намибије је био колонија царске Немачке и носио је назив Немачка југозападна Африка. Та територија и један далеко мањи део који су контролисали Енглези, заправо чини данашњу Намибију. Након немачке колонијалне управе и немачког пораза у Великом рату, уследиле су деценије доминације ЈАР. Најпре са међународним легитимитетом, а након Другог светског рата и без тог легитимитета. Напокон, 1990. године, Намибија је постала независна држава, a привредно значајна лукa Валвис Беј враћена јој је тек 1994. године.

Због пространих сезонских пашњака на висоравнима, пољопривреда је главни извор прихода за 2/5 њених становника. И то претежно некомерцијално сточарство. Главна извозна делатност је рударство, а извоз минерала и дијаманата доноси више од пола спољнотрговинских прихода. Иако према БДП, земља не спада међу најсиромашније афричке државе, глад је свакодневна претња за многе њене становнике. Узрок томе су велике социјалне разлике.

Људи

Према актуелним проценама у Намибији живи око 2,5 милиона људи а главни град Виндхук, који се налази у централном делу земље, броји преко 250.000 становника.  Црнци чине 87%, белци 6%, а мелези 7% становништва. Око 80-90% становништва су хришћани (од тога 50%  лутерани), док локална веровања практикује око 10-20% становништва. Око 13,4% одраслог становништва је ХИВ позитивно.

Након Монголије, Намибија је најређе насељена држава међу сувереним државама света. Већину становништва земље чине Банту народи, пре свих народ Овамбо који је концентрисан претежно на северу земље и у већим градовима, иако чини око половину становништва. Друге етничке групе су Хереро и Химба који говоре веома сличним језицима, док народи Дамара и Нама причају истим „кликтавим“, односно којкој језиком. Званични језик је енглески, али ипак већина црног становништва говори овамбо, а белци  углавном користе африканс.

Спомињући Хереро и Наме, сточаре и полуномаде, заправо долазимо до почетка нашег историјског подсећања.

Немачка колонијална управа

Немачка југозападна Африка је једина немачка колонија у којој су се Немци населили у већем броју.  Вероватни разлог су релативно умерене климатске прилике за разлику од тропске климе која је доминирала у преосталим немачким афричким колонијама: Тоголенду, Немачком Камеруну и Немачкој источној Африци. 1914. године на територији колоније је живело приближно 12.000 Немаца, око 2.000 осталих Европљана (Енглеза и Холанђана) и приближно 150.000 домородаца. Домородци који су се састојали од три етничке скупине, од стране Европљана звани су Хотентоти. 80.000 домородаца је припадало етничкој групи Хереро, 60.000 Овамбо а 10.000 групи Нама. Али за разлику од Тоголенда, које су Немци учинили економски самоодрживим, или за разлику од Немачке источне Африке у којој је, у сарадњи са поједним народима, постигнут значајан резултат на пољу образовања, слика суживота у Немачкој југозападној Африци није била нимало идилична.

Након што су 1883. године, локална племена продала земљу једном немачком трговцу, не схватајући да никада више на њу неће моћи крочити, он је у страху од могуће британске доминације, већ наредне године исту ставио под контролу немачког царства. Ускоро, додавањем нових територија, заузета земља се простирaла на 885.000 км2, што је била далеко већа површина од површине саме Немачке. Власништво над земљом није било непознато локалним племенима, али је имало сасвим другачије практично значење. Оно је подразумевало приоритет доступности пашњацима и изворима, али не и потпуну недоступност за оне који нису били власници. Домородци су богатство мерили грлима стоке која је само њима припадала, за разлику од земље, која је по њиховој традицији припадала свима по одређеном приоритету. Неки извори наводе да је због другачијег прерачунавања површине дошло до првих сукоба локалних племена и немачких колонизатора. Наводно, у уговорима о куповини, земља је дефинисана миљама, али нико није објаснио племенским представницима да стара немачка миља која износи око 7532 метра није иста као енглеска миља с којом су се они до тада сусретали. Затечени новим правилима, касно су схватили да су вишеструко преварени.

Побуна и „коначно решење“ (1904)

Незадовољство је прерасло у побуну и јануара 1904. године отпочео је устанак Хереро народа. Предводио их је Семјуел Махареро, који је успешно примењивао герилску тактику и постао је  неухватљив за немачке трупе. Упркос његовој наредби да се не дирају Енглези, Бури, мисионари и немачки цивили, устаници су, према немачким изворима, убили 123 немачка досељеника. Уследио је немачки одговор и у земљу ускоро стиже 14.000 војника, припадника Шуц-трупа. Војску предводи генерал-пуковник Лотар фон Трота који се доказао по бруталности у гушењу Боксерског устанка у Кини.

Није се дуго чекало да елитни пруски генерал изда наређење за „коначно решење“: „Хереро више нису немачки поданици (…). Унутар немачких граница ће сваки Хереро – са оружјем или без њега, са стоком или без ње – бити одстрељен. Више не примам жене и децу, отерајте их назад њиховом народу и дозволите да се и на њих пуца.“ Шуц-трупе су у кланац Вартемберг, на самом улазу у пустињу Намиб, сатерале више од 60.000 људи. При томе су километрима унаоколо затровани сви извори воде, а убилачка ватра је отварана на све ратнике и све цивиле који су покушавали да се врате на територију своје земље. Маскар над око 45.000 припадника народа Хереро почињен је 11. августа 1904. године. Одмах потом, Шуц-трупе су започеле са протеривањем преживелих 15.000 људи у пустињу Намиб, како би у мукама скончали од глади и жеђи.  Данашња историографија овај злочин сматра првим геноцидом у 20. веку.

У октобру, заустављеном устанку се придружује народ Нама који предводи капетан Хендрик Витбу, који се до тада борио у немачким редовима против побуњеника. Суочен са невиђеном бестијалношћу којој су Хереро, традиционални ривали његовог народа били изложени, променио је мишљење и повео сународнике у борбу коју није могао да добије. Тако су, након Херера, на ред дошле побуњене Наме. Налажући да се убију сви припадници племена који се не предају и који буду затечени на „немачкој територији“, Трота је Намама 1905. године упутио јасну јавну поруку следећим речима: „Са малобројним непораженим Намама ће се десити исто што и са Хереро народом, који је у својој слепоћи веровао да могу успешно ратовати против моћног немачког цара и великог немачког народа. Питам вас, где су данас Хереро?“

Убијено је, или је умрло од жеђи, глади и болести, око 70.000 припадника Хереро народа (80%) и око 10.000 припадника Нама народа (50%). Они који би се предали, реч је о хиљадама мушкараца, жена и деце, одвођени су у пет концентрационих логора (најпознатији је био на острву Ајкула), где су израбљивани, мучени и подвргнути експериментима.

Преко 300 лобања и око 6000 костију пренесено је у Немачку ради научних истраживања и давања подршке расној теорији. „Лобања Црнаца је краћа и плића, у њу запремински стаје мање мозга, што је дефинитиван доказ супериорности беле расе”, веровао је др Еуген Фишер познати империјални патолог, професор и учитељ Јозефу Менгелеу, по злу још чувенијем ученику. Показало се да ништа није ствар случајности, како је могло изгледати с обзиром да је Хајнрих Ернст Геринг био први колонијални гувернер Немачке југозападне Африке, али и отац Хермана Геринга. Као што је и Франц Рифтер фон Еп био директно одговоран за геноцид над народом Хереро, али и најодговорнији за геноцид над Јеврејима и Ромима у Баварској.

„Афричка племена уништио сам у рекама крви… и једино таквим чишћењем може настати нешто ново, нешто што ће трајати” писао је Лотар фон Трота, дајући историјски шлагворт ономе што ће убрзо бити најпре написано, па потом и остварено у лудилу другог светског рата. Нацисти су славећи „мудрост и војне успехе“ пруског генерала, по њему назвали једну улицу у Минхену.

Реакције немачке јавности

„Користећи данашње стандарде међународног права, гушење револта племена Хереро је био геноцид” написао је 2015. године у ауторском чланку у недељнику „Цајт”, председник немачког паламента Норберт Ламерт. Повод за ненадану искреност је била стогодишњица немачке управе на југозападу Африке. У истом чланку, Ламерт је истакао да је Немачка тада водила расистички рат. Пре тога, дуго је званични Берлин, као и немачко друштво, одбијало пуну одговорност за почињене злочине, иако је, истине ради, било гласова противљења још у време док су они чињени. Као што је и 2004. године тадашња немачка влада преузела део одговорности, упућујући јавно извињење за почињене злочине, а поменута генералова улица у Минхену је понела име Хереро народа. Ту негде почиње и завршава се однос модерне Немачке према овом питању – на претежно површном и симболичном нивоу.

Напокон, након Ламертовог признања изгледало је да су гласови разума превагнули, и да је Немачка посегла за механизмом признавања почињеног геноцида, што по свом карактеру поменути догађај заправо и јесте. Ипак, доста је речи критике изречено у самој Немачкој, јер немачка влада о  злочину у Намибији преговара са званичним Виндхуком, покушавајући да избори тихи опрост кроз повремена слања помоћи. Али како је намибијско друштво и даље племенско друштво, а на власти су племена која ономад нису била побуњеничка, већина помоћи управо одлази ван домашаја Хереро и Нама потомака.

Ипак у Немачкој, по овом питању, постоје и далеко одговорнији делови друштва. Није мали број појединаца и организација које траже званично признање првог геноцида у 20. веку и извињење немачких званичника. Они траже и повратак посмртних остатака свих жртава, што неће бити нимало лако, јер сем двадесет лобања које су 2011. године враћене у Намибију из универзитетске болнице у Берлину, велика већина је расута по немачким установама или се налази у поседу европских колекционара.

Хоће ли званични Бон имати снаге да догађаје назове правим именом тј. геноцидом над Хереро и Нама народом, и омогући озбиљнију подршку тим заједницама, остаје да се види. Можда су ова очекивања превелика или су можда преурањена? Можда ће позитиван и обавезујући одговор стићи већ за двестоту годишњицу почињеног геноцида?

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања