Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Пут ка успеху у Чичи Горију није представљен ни као лак ни као поштен. Чудновати станар пансиона Вокер, Вотрен, упозорава Растињака на свет ком тежи да се приближи: „Они су у стању да продају своје жене, своју децу, продаће и своју душу ђаволу“. Вотрен је један од најсложенијих ликова у роману и представља особу која је у потпуности схватила правила друштва. Не верује у морал, поштење и правду, већ сматра да се успех постиже искључиво лукавством, новцем и манипулацијом. Кроз његове речи Балзак износи сурову истину о Паризу – то је град у ком су људске вредности изопачене, а неморал често постаје средство за напредак. Вотрен Растињаку чак нуди и пречицу до богатства, показујући му да је у таквом свету злочин понекад исплативији од поштеног рада. „Уколико хладније будете рачунали, утолико ћете боље и успети“, говори му рођака, и ту почиње његов преображај. Растињак постепено прихвата правила друштва које га окружује. Он схвата да у Паризу осећања представљају слабост и да човек мора бити хладан, прорачунат и спреман на компромисе како би успео. Тада почиње његова унутрашња борба између моралних вредности са којима је одрастао и нових правила света у који жели да уђе.
Први корак ка свету сјаја осликан је у његовом писму породици, којим поручује да ће се убити уколико му не буду послали новац, јер је ранији потрошен на унапређење и побољшање спољашњости и привлачење пажње париске аристократије. Та сцена веома јасно осликава његову промену и преображај. Некадашњи скромни студент сада је спреман да емоционално уцењује сопствену породицу како би дошао до новца. Балзак тиме показује колико снажно друштво може утицати на човека и променити његове вредности. Спољашњи изглед, отмено одело и утисак који оставља на друге постају важнији од искрености и породичних осећања. Град у који је дошао како би се образовао и својим радом и трудом зарадио и за себе и своје, успеће да га увуче у махниту машину у којој се обрћу само људске мане, а покреће је новац. Париз у роману делује као огроман механизам који меље људе, уништава њихове идеале и претвара их у бића вођена искључиво амбицијом и интересом. Растињак на крају схвата да у таквом свету може опстати само ако прихвати његова правила – зато његов лик представља сваког младог човека који се налази између два света – света поштења и света покварености – и који постепено бира овај други, јер му се чини да је једини исправан.
Балзак је романом Чича Горио веома сликовито сукобио два света, дарујући читаоцима прилику да се упознају са приликама у Француској на почетку деветнаестог века: са једне стране налази се свет сиромаштва, беде и понижења, а са друге свет богатства, раскоши и друштвеног угледа. Та два света у роману нису само физички раздвојена, већ и морално супротстављена. Пансиону у коме људи једу „као прасићи“, пожутелих и измучених лица, супротстављен је свет богатих кућа и раскошних трпеза, блиставих балова и гиздавих кочија. Балзак детаљним описима простора, одеће, лица и понашања ликова прави снажан контраст између сиромашних и богатих, указујући на то колико су друштвене разлике дубоке и сурове.
Пансион госпође Вокер представља место пропадања, очаја и изгубљених илузија. Његови станари људи су које је друштво одбацило или који у њему нису успели да пронађу своје место. У том простору владају беда, незадовољство и стална борба за опстанак. Насупрот томе стоји свет париске аристократије, испуњен сјајем и луксузом, али иза ког се крију лицемерје, себичност и морална исквареност. Балзак тако показује да богатство не доноси нужно и срећу или племенитост, већ често води ка духовној празнини и безосећајности. Једини начин уласка у тај свет могућ је путем неморала и укидањем свих људских врлина, хладним прорачуном усмереним само ка успеху. У Паризу који Балзак приказује нема места за наивне, искрене и моралне људе. Човек мора бити спреман да гази преко других, да манипулише и жртвује сопствена осећања како би достигао друштвени успех. Због тога Вотрен представља једног од најважнијих ликова романа, јер отворено говори о правилима тог света. Стога и предлаже убиство брата једне од станарки пансиона, како би она остала једини наследник очевог имања и погодан „материјал“ за женидбу. Овај предлог није приказан само као злочин појединца, већ као симбол друштва у ком новац постаје вреднији од људског живота. Балзак на тај начин показује колико је морал у таквом свету обезвређен.
Посебну трагичност роману даје судбина чиче Горија. Он је човек који је читав живот посветио својим кћеркама, верујући да су љубав и пожртвованост највеће вредности. Међутим, безусловна љубав га уништава. Чича Горио се, вођен љубављу и потребом за пажњом својих кћери, сурвао у беду и болест, па у смрт, недостојан чак и присуства своје размажене деце на сахрани. Његова трагедија представља један од најпотреснијих момената романа. Човек који је дао све што је имао остаје сам и заборављен онда када му је љубав најпотребнија. Чак ни у тренутку његове смрти кћерке не налазе времена да буду уз оца, јер су заокупљене сопственим животима, баловима и друштвеним обавезама. Балзак тиме упућује снажну критику друштву у ком су породичне вредности потпуно потиснуте пред новцем и статусом. Истовремено, кроз лик Ежена де Растињака приказан је процес постепеног прихватања правила тог суровог света. Пратећи примере пропадања оних који су поступали часно, али и примере оних који су се успињали бахатим понашањем, Ежен де Растињак схвата како постати део тог света и преживети хладну машинерију којом управља упропашћено, али богато француско друштво. На почетку романа он је млад човек који верује у поштен рад, образовање и морал, али временом схвата да у Паризу успех припада онима који су спремни на компромисе. Из тог разлога његов лик симболизује човека који се налази на граници између два света – света честитости и света покварености. Његов развој током романа показује како друштво може променити човека и натерати га да прихвати вредности које је некада осуђивао. Балзак кроз читав роман приказује новац као главну покретачку снагу друштва: он одређује односе међу људима, утиче на љубав, пријатељство и породицу, па чак и на моралне одлуке. У таквом свету људи се не цене према доброти или поштењу, већ према томе колико поседују. Због тога су односи међу ликовима често засновани на интересу и користи, а искрена осећања постају реткост. Балзак је желео да покаже како друштво у ком материјално постане највећа вредност неминовно доводи до духовног пропадања људи.
Оноре де Балзак је својим романима који чине Људску комедију читаоцима пружио верну слику једног времена и друштва које је, подељено на богате и сиромашне, чинило и утицало на француску културу с почетка XIX века. Његова дела нису значајна само као књижевна остварења, већ и као драгоцена сведочанства о људској природи и друштвеним односима. Ово дело утолико је драгоценије што ми, као Балзакови читаоци, готова два века касније можемо и сами да препознамо те слике и у нашим културама и да детектујемо исте недостатке у друштву којим смо окружени. И данас су присутни сукоби између богатих и сиромашних, борба за друштвени статус, као и ситуације у којима новац потискује морал и људскост. Због свега тога Чича Горио остаје актуелан роман који и савременог читаоца подстиче да размишља о правим вредностима и о друштву у ком живи.
Литература
Балзак, Оноре де (2024). Чича Горио. Прев. Јелисавета Марковић. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Остави коментар