Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Свет у коме је, како један од ликова из Чиче Горија каже, „поквареност општа појава“, окружење је у ком се одвија радња дела. Оноре де Балзак кроз причу о Гориовој судбини и причу о животу сиромашног студента права, Ежена де Растињака, описује беду француског друштва и морални пад људи који у њему живе. Париз у роману није представљен само као велики град, већ као место у коме владају лицемерје, похлепа и сурова борба за друштвени успех. Човекова вредност мери се искључиво новцем и положајем, док су искрена осећања и морал потиснути у други план. У таквом окружењу Балзак приказује сукоб два света – света искрене љубави и пожртвованости, који представља чича Горио, и света интереса, амбиције и користољубља, који представља париско високо друштво.
Место на ком се укрштају две убоге јединке јесте пансион госпође Вокер. Тај пансион има много ширу улогу од обичног места становања – он представља слику читавог друштва. У њему живе људи различитих карактера, прошлости и друштвеног положаја, али све њих повезује сиромаштво, незадовољство и жеља за бољим животом. Балзак детаљним описима пансиона дочарава суморну атмосферу беде и пропадања: оронули зидови, скромне собе и једнолична свакодневица станара одражавају духовну празнину друштва у коме живе. „Како овакав скуп људи садржи углавном битне елементе једног друштва“, и кроз судбине осталих станара пансиона, Балзак је осликао пропадање једног друштва у коме је новац императив, а начини доласка до њега нечасни су и покварени. Разлика између Горија и Растињака јасно се уочава већ на почетку романа. Чича Горио био је некада богат човек који је закупљивао најбољи стан и носио се гиздаво, док је Растињак, са минималним приходима које је добијао од своје породице, готово увек био сиромашан. Међутим, обојица су на различите начине постали жртве истог друштва. Растињак тек улази у Париз – који је свет за себе – и постепено схвата да се успех не постиже само радом и образовањем, већ спремношћу да се човек одрекне моралних принципа. Са друге стране, Горио је човек који је већ прошао пут од богатства до потпуне пропасти. Његова трагедија није само материјална, већ пре свега духовна и емоционална.
И сам чича Горио некада се понашао као они којима је у овом роману његов лик супротстављен – обогатио се тако што је за време Француске револуције искористио немаштину других и цену свог посла умногостручио. Балзак тиме показује да ни Горио није потпуно невин и да је и сам био део света у коме је новац највећа вредност. Ипак, за разлику од других ликова, он је богатство ставио у службу љубави према својим кћеркама. Управо га је та слепа и безгранична очинска љубав довела до дна, а све то му се вратило на најгори могући начин – ћерке су га довеле до пропасти, како материјалне тако и менталне и физичке. Отац им је увек угађао, навикао их на луксуз, а њихова мегаломанија расла је из дана у дан. Положај у друштву, који им је Горио омогућио богатим удајама, скупе хаљине и кола, имање љубавника јер је тако мода налагала – успели су да заслепе две сестре, Анастасију и Делфину. Оне су временом потпуно заборавиле на очеву жртву и почеле да га доживљавају само као извор новца. Балзак кроз њихове ликове критикује високо друштво у ком је спољашњи сјај важнији од породице, љубави и морала. Њихове титуле грофице и баронице нису знак истинске вредности, већ симбол лицемерног света у ком људи живе само за утисак који остављају на друге.
Њиховим успоном на друштвеној лествици, Горио се суновратио до беде – више није пушио, није се пудерисао, узимао је све јефтиније и све изанђалије собе, продао је све скупоцено што је имао – чак је претапао позлаћено посуђе, како би барем још мало продужио пажњу ћерки, коју су му пружале само када им је нешто требало, а за којом је он чезнуо. Његова постепена пропаст приказана је веома потресно и симболично. Како губи новац, тако губи и поштовање друштва, али и људско достојанство. У свету који Балзак приказује, сиромашан човек постаје невидљив и безвредан, без обзира на то колико је добар или пожртвован. Нису се срамиле да изнова долазе код њега, тобож очајне, како би изазвале очево сажаљење и измолиле од њега и последњи динар. Иако су имале титуле грофице и баронице, пустошиле су Гориов џеп како би издржавале љубавнике и трошиле на хаљине и балове. Њему ни то није сметало, чак је уживао слушајући друге како причају о њиховој лепоти и луксузу који их је окруживао. У томе се огледа трагедија његовог лика – свестан је да га кћерке искоришћавају, али не може да престане да их воли. Његова љубав постаје самоуништавајућа, јер је спреман да жртвује све, па и сопствени живот, само да би задобио њихову пажњу и нежност.
Балзак кроз лик чиче Горија показује колико човек може страдати када своју срећу и смисао живота потпуно подреди другима. Истовремено, кроз судбину његових кћери и целокупног париског друштва, писац упућује снажну критику свету у ком су новац и друштвени статус важнији од људскости. Због тога Чича Горио није само породична трагедија, већ и дубока анализа друштва у ком моралне вредности постепено нестају пред похлепом и жељом за успехом.
Са друге стране, Растињак је сиромашни студент права који у Париз долази са жељом да се образује, стекне углед и поштеним радом обезбеди бољи живот себи и својој породици. Потиче из скромне провинцијске породице која се много жртвује како би му омогућила школовање, верујући да ће он једног дана постати успешан и помоћи својим ближњима. Међутим, долазак у Париз убрзо мења његове погледе на свет. Суочен са раскошима аристократских салона и суровом стварношћу сиромаштва, постепено одустаје од својих првобитних идеала. Жељу за усавршавањем замењује жеља за уласком у свет буржоазије, па је „силно зажелео да се истакне и успе по сваку цену“. Балзак кроз његов лик приказује како амбиција и жеља за друштвеним успехом могу постепено променити човека и удаљити га од моралних начела. Растињак је веома интелигентан, сналажљив и прилагодљив младић. Он се подједнако добро сналази и у богатом предграђу Сен-Жермен и међу сиромашним светом који је најбоље осликан у пансиону Вокер, и у томе је његова највећа предност. За разлику од чиче Горија, који је искрен и наиван, Растињак брзо учи правила друштва у које жели да уђе. Пажљиво посматра људе око себе и уочава да у Паризу нису најцењенији они који су поштени и образовани, већ они који имају новац, углед и моћне везе, а та спознаја постаје прекретница у његовом развоју.
Он брзо увиђа како кључ до успеха лежи у богатству и високим друштвеним круговима и да за тај подухват није неопходно ни образовање ни честитост, већ напротив – све је у новцу, њиме се све може купити, а преко неколико добрих веза са водећим људима у тим круговима, постати им сличан или једнак. Балзак на тај начин кроз Растињакове мисли и поступке приказује моралну исквареност париског друштва. У свету у ком он живи, човекова вредност не зависи од знања, врлина и рада, већ од тога колико је богат и колико је спреман да жртвује морал ради успеха. Париз је представљен као место у ком људи непрестано носе маске, склапају интересне односе и користе једни друге како би напредовали. Срећом, он има рођаку која важи за првакињу моде у Паризу, виконтесу, која му помаже да ступи у свет аристократије. Њен салон постаје место где Растињак први пут осећа привлачност високог друштва. Луксуз, отмено понашање, скупоцене хаљине, разговори богатих људи и атмосфера моћи остављају снажан утисак на њега, те схвата да у том свету људи живе потпуно другачије него у сиромашном пансиону госпође Вокер. Док се у пансиону људи боре за голи опстанак, у аристократским круговима најважнији су престиж, углед и друштвени утицај. Тај контраст између два света додатно подстиче Растињакову амбицију да се уздигне изнад беде у којој живи.
Литература
Балзак, Оноре де (2024). Чича Горио. Прев. Јелисавета Марковић. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Остави коментар