Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Оноре де Балзак, један од најзначајнијих француских писаца XIX века, познат је и као један од утемељивача реализма у европској књижевности. Рођен је 1799. године у Француској, у периоду великих друштвених и политичких промена које су уследиле након Француске револуције. Живео је у времену када се друштво брзо мењало: стари племићки поредак постепено је губио значај, а све већу моћ стицали су богати грађани, банкари и трговци. Нове околности снажно су утицале на Балзака и постале главна тема његових дела. Пажљиво је посматрао људе, њихове односе, навике и тежње, настојећи да што верније прикаже стварност којом је био окружен. Био је изузетно вредан и посвећен писању – иако је имао озбиљних финансијских проблема и често био у дуговима, није одустајао од свог књижевног рада. Писао је непрестано, понекад и по петнаест сати дневно, желећи да створи дело које ће обухватити читаво француско друштво. Његов стил карактеришу детаљни описи ликова, простора и друштвених прилика, због чега читаоци имају утисак да посматрају оно о чему говори. Балзак није приказивао људе као потпуно добре или потпуно зле, већ као сложена бића са врлинама и манама, што његове јунаке чини веома уверљивим. Најзначајније Балзаково дело јесте Људска комедија – велики циклус романа и приповедака који обухвата више од деведесет дела. У том обимном књижевном пројекту Балзак је желео да прикаже све слојеве француског друштва – од сиромашних радника и студената до богатих племића и моћних банкара. Његова намера била је да створи својеврсну „историју нарави“, односно књижевну слику друштва у којој ће се видети како новац, амбиција и жеља за успехом обликују људске судбине. Нарочита одлика Људске комедије јесте то што се исти ликови појављују у различитим романима, па читалац може пратити њихов живот и развој кроз различите приче, чиме је створио јединствен и повезан књижевни свет.
Балзакова дела нису само занимљиве приче, већ и дубоке анализе друштва и људске природе. Нарочито су га занимали односи између морала и новца, љубави и користи, као и питање колико је човек спреман да жртвује ради друштвеног успеха. Због тога се у његовим романима често јавља сукоб између старих вредности, као што су поштење, породична љубав и част, и новог света у којем владају богатство, моћ и лични интерес. Један од романа у којем је овај сукоб најјасније приказан јесте Чича Горио. Међутим, да би се Балзаково стваралаштво у потпуности разумело, потребно је осврнути се и на друга његова значајна дела, јер као целина чине праву слику друштва које је описивао.
Примера ради, роман Евгенија Гранде тематизује похлепу и утицај новца на породичне односе. У центру приче је изузетно богат, али веома шкрт отац, чија опсесија новцем уништава живот његове ћерке. Кроз овај лик Балзак показује како материјално богатство, када постане једини циљ, може да разори и најближе породичне везе и да од човека створи емоционално хладно и себично биће. Још једно значајно дело јесте роман Изгубљене илузије, у којем се прати живот младог песника. Овај роман посебно је важан јер приказује свет књижевности и новинарства као простор у ком владају интриге, корупција и борба за успех по сваку цену. Песник почиње као идеалиста који верује у уметност и таленат, али постепено постаје жртва друштва које вреднује само славу и новац. На тај начин Балзак јасно показује како се снови и идеали младих људи могу сломити под притиском сурове стварности. Такође, у роману Сјај и беда куртизана Балзак наставља да истражује мрачне стране друштва, овога пута кроз свет криминала, манипулације и друштвених скандала. Кроз лик Вотрена, који се појављује и у другим делима, писац приказује фигуру која отворено крши друштвене норме и тиме открива лицемерје система који званично осуђује неморал, али га у пракси често награђује ако доноси моћ и новац. Ово дело посебно наглашава идеју да у Балзаковом свету граница између „поштеног“ и „непоштеног“ није увек јасна, већ зависи од користи и друштвеног положаја.
Сва ова дела заједно са Чичом Горијом чине јединствену целину у којој се постепено открива слика друштва XIX века. Она показују да Балзак није писао само о појединачним судбинама, већ о читавом систему вредности који управља животима људи. Зато се његова дела могу посматрати као међусобно повезане студије друштва, у којима сваки роман осветљава један његов део. Из тог разлога, приликом анализе Чиче Горија, важно је имати у виду и друга Балзакова остварења, јер она заједно пружају потпунију слику сукоба између морала и интереса, појединца и друштва, идеала и стварности.
Роман Чича Горио представља једно од најзначајнијих дела Људске комедије. У њему Балзак приказује париско друштво као суров свет у којем људи често губе моралне вредности у трци за богатством и угледом. Кроз судбину старог Горија – који је све жртвовао за своје кћерке, и младог студента Ежена де Растињака – који покушава да пронађе своје место у друштву, писац приказује сукоб два света – света искрених осећања и света интереса и користољубља. Главни јунак романа, чича Горио, човек је који је читав свој живот посветио кћеркама. Он је вредним радом стекао богатство, али је све што је имао жртвовао како би његове ћерке живеле у високом друштву. Његова љубав према деци безгранична је и готово слепа. Иако га кћерке искоришћавају и траже од њега новац само онда када им је потребан, он им увек прашта и наставља да их воли. У томе се види његова трагедија – он припада свету старих вредности, у којем су љубав, пожртвованост и породица најважнији, али живи у времену када су те вредности изгубиле значај. Супротност Горију представља париско друштво, у ком владају лицемерје, амбиција и жеља за успехом. Његове кћерке, Анастасија и Делфина, стиде се свог оца јер није довољно отмен за њихов друштвени положај. Посећују га само када им треба новац, а у тренуцима када је болестан и усамљен готово га у потпуности напуштају. Балзак на тај начин показује колико је друштво постало сурово и колико су људи спремни да жртвују породицу ради угледа и богатства. Важну улогу у роману има и млади студент Ежен де Растињак, који долази у Париз са жељом да успе, верујући у поштен рад и образовање. Међутим, временом схвата да у париском друштву успех не зависи само од способности, већ и од новца, веза и спремности на моралне компромисе. Посматрајући судбину чиче Горија и понашање богатих људи, Растињак постепено губи своју наивност. На крају романа он схвата да мора прихватити правила тог света ако жели да опстане у њему.
Кроз роман Чича Горио Балзак је приказао дубок сукоб два света – света човечности и света интереса. Стари свет, који представља чича Горио, заснива се на љубави, пожртвованости и моралу, док нови свет вреднује искључиво богатство, положај и корист. Овај сукоб није присутан само у друштву, већ и у самом човеку, јер се ликови непрестано боре између својих осећања и жеље за успехом. Чича Горио је зато много више од приче о несрећном оцу и незахвалној деци. То је роман о друштву у којем се људске вредности губе пред моћима новца и амбиције. Балзак је овим делом створио једну од најснажнијих критика модерног друштва, али и дело које је остало актуелно до данас, јер се сукоб између морала и интереса и даље може препознати у савременом свету.
Литература
Балзак, Оноре де (2024). Чича Горио. Прев. Јелисавета Марковић. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Остави коментар