Аутор: проф. др Борис Стојковски
Нацистичка Немачка је са својим савезницима 6. априла 1941. године напала Краљевину Југославију, након чега је извршена окупациона подела њене теритоије. Бачка је припала Мађарској, која је од краја Првог светског рата водила ревизионистичку и иредентистичку политику. Основна намера овакве политике је била да се пониште одредбе Тријанонског споразума и да Мађарска поврати своје некадашње територије које је изгубила на крају Првог светског рата. Поред Ердеља и делова Поткарпатске области, сада су и Бачка, као и Међумурје дошли под мађарску власт.
Април 1941. године за Мађаре је био повратак на територије које су им одузете након вишевековне власти 1918. односно 1920. године. Одмах се приступило елиминисању свега што је подсећало на (како се тад мислило) краткотрајну српску, односно југословенску власт. Мењани су називи места, градова и улица, а рушени су и споменици. У случају Суботице, индикативно је било рушење споменика Цару Јовану Ненаду коме је већ првих дана окупације одсечена глава, као реминисценција на 1527. годину када му је учињено исто. Што се тиче назива места и градова по Бачкој, свуда су се у званичној комуникацији морали користити мађарски називи, те је тако у српским документима редовно је Суботица називана Сабадком, а ту је и низ других примера. Но, то је све било бенигно у односу на оно што је чињено људима.
Од првих дана окупације кренуо је жесток терор над Србима, Јеврејима и свим другим категоријама становништва које су сматране сумњивим. Међу ухапшенима је био и Петар Огњанов. Био је мучен, пребијан, најављивано му је стрељање, све под изговором да је четник и да је непријатељ нових власти. Као последица страховитог малтретирања и вишегодишњег тамновања у родном граду, Огњанов је оболео од епилепсије. У више протокола умрлих при парохији Светог Вазнесења Господњег у Суботици сачувани су спискови људи које је мађарски окупатор убио приликом уласка у Суботицу. Од 12. априла 1941. године је вођен овај списак и на њему су пописане невине српске жртве. У протоколима за све њих пише убијен од окупатора, а анализом тих пописа види се да окупационе трупе током прве две недеље од уласка у Суботицу нису штеделе никога. Убијани су и мушкарци и жене, страдали су и старији људи који су имали и преко 60 година у тренутку када су окупатори дошли у град, а убијани су и млади момци и девојке од двадесетак или чак и мање година. Убијани су људи различитих занимања, зидари, ратари, месари, пензионери, а код неких то није ни било записано у протоколу. Код неких стоји дан и место погреба, из чега се види да су убијени грађани почивали на скоро свим гробљима у Суботици, што је опет индикација да је невиних српских жртава било у целом граду, укључујући и Александрово. За значајан број жртава нема чак ни основних података, као што су датум и место рођења, па сем имена и туробног краја о многима ни не знамо много.
Нарочито су под удар нових власти дошли колонисти. Они су бивали или протеривани, а на њихово место су довођени Мађари из других крајева, или су одмах интернирани у логоре. Свакако су најстрашније манифестације мађарске окупације била је злогласна рација у јануару 1942. године, у Новом Саду и у Шајкашкој, као и мађарски логори, на првом месту Шарвар. Рација је добро познат злочин за време којега је само у Новом Саду пострадало преко 2000 људи, међу којима, примера ради и петорица браће Јовандић на очиглед њихове мајке. И у другим градовима јужне Бачке овај масакр је спровођен превасходно над Србима, Јеврејима, Ромима, али и над другим становницима.
Владика бачки др Иринеј Ћирић је покушао да колико-толико примири ситуацију и послао је један проглас, штампан на мађарском и српском језику, да се верни народ клони погубног комунистичког утицаја, и да се у Мађарској одржи ред и мир. Истакао је да рушење реда и поретка може само да наштети управо српском православном народу.
За тему ове монографије, међутим, још је значајнија суморна прича о логору Шарвар. Мађарски краљевски логор за интернирање – Шарвар, односно Magyar királyi internálótábor – Sárvár био је свакако најозлоглашенији и највећи логор. Имао је девет фабричких хала у којима су смештени интернирци, а хале су имале хладне бетонске зидове, мало светла, и у њима је био смештен превелики број интернираца за тако мали простор. Кревети су били такође врло мали и неудобни, а храна лоша због чега су многи побољевали и умирали. Прва интернирања колонизованог српског становништва са простора Бачке у логор у Шарвару почела су већ у јуну 1941. године. У том логору је осим одраслих особа било смештено и 2.800 деце и 180 мајки са новорођенчадима. Логора је било по целој Бачкој. Мађарске власти су Србе, Јевреје и друге неподобне грађане стављале у логоре у Суботици, Кањижи, Тополи, Барчу и другде по Мађарској.
Епархија бачка, на челу са својим архипастиром, епископом др Иринејом Ћирићем од првих је дана чинила све што је у њеној моћи да се што више заточеника, посебно жена и деце, спасе из ових логора. У Новом Саду је владика Иринеј Ћирић заједно са својим сарадницима, посебно Костом Хаџијем се борио да се интернирцима омогући што хуманији живот. Епархија је у Новом Саду основала и болницу уз знање, благослов и подршку епископа Иринеја Ћирића, те његово лично залагање и код самог регента Миклоша Хортија, чињено је све како би се што више жена, деце, старих и болесних спасило из радних логора у Шарвару и по Бачкој. Српска православна црквена општина суботичка је у овој мисији имала прворазредну улогу и у овим страшним и туробним временима њено прегалаштво да се жене и деца извуку из мађарских логора представља својеврсну епопеју у трагичним данима окупације и репресије над Србима.
Суботичка црквена општина покушала је, у споразуму са мађарским властима, да испослује да се жене и деца спасу из шарварског и других логора, и да се разместе по српским православним породицама диљем Бачке. Већ од јесени 1941. године Епархија бачка и суботичка црквена општина су у својим настојањима успевале да постигну неки договор и да се почиње са акцијама спасавања интернираних жена и деце. Коначно, распис је послат 4. децембра 1941. године за смештај интернираца у породице по црквеним општинама Епархије бачке. Око 6000 Срба из Шарвара и логора по Војводини је требало да се размести по епархији. У том циљу је и послат овај допис свим црквеним општинама у епархији да прихвате и сместе на подручју своје јурисдикције одређен број интернираца.
Неколико дана касније, 8. децембра СПЦО Суботица је послала допис епископу Иринеју Ћирићу где му јавља да је 1500 душа већ смештено на рад и исхрану. Моли владику да пружи подршку и помоћ јер је већ послата молба 17 парохија Епархије бачке од стране Шандорске црквене општине. Наводи се и да је команда логора спремна да пошаље још интернираца, али да њихово распоређивање не иде довољно брзо. У том смислу је суботичка општина послала распис на укупно 63 црквене општине у Бачкој како би се читава ствар убрзала. Од епископа је тражено да он пошаље један допис црквеним општинама, а сугерисан му је и делимично садржај овог владичиног окружног писма.
Богата преписка је остала иза ових немилих догађаја. Та грађа сачувана у Архиву Српске православне црквене општине Суботица прави је рудник драгоцених докумената који сведоче о борби како бачке дијецезе, тако и суботичке црквене општине, како би се спасило и удомило што више недужних српских душа интернираних у Шарвар.
Од јесени 1941. године суботичка Српска православна црквена општина водила је спискове људи који су били пуштени из логора у Суботици, али и Шарвара. Судећи по овом списку било је и значајан број одраслих мушкараца који су пуштани својим кућама, под условом да у одређеном селу или месту имају своју кућу и земљу. Најизвесније је да се овде ради о староседеоцима, односно оном становништву које је ту живело и у периоду пре Тријанонског мировног споразума. Ти одрасли мушкарци су најпре били у суботичком логору, пошто су они који су пуштени из Шарвара означени посебно и у заградама је споменуто да су управо одатле пуштени. Један део је завршио код домаћина који су били Мађари у разним насељима. Из овог прилично детаљног пописа похрањеног у Архиви СПЦО суботичке види се да су они из оба логора пуштани током последњих месеци 1941. и целе 1942. године.
Зима 1941/1942. године била је посебно тешка. Тада су окупатори извршили и најтеже злочине над локалним становништвом у Бачкој, али је истовремено трајало и спасавање интернираца, добровољаца и другог становништва. Индикативно је ту писмо црквене општине у Товаришеву од 14. децембра 1941. године. Они ту са жаљењем констатују да не могу да приме интернирце јер су у село већ довели 46 породица које су мештани сместили у своје куће и о којима се стара цело село, како би добили све што је потребно за зиму. Дакле, црквене општине су се трудиле да сачувају све оне који су дошли под удар окупационих власти. Кањишка црквена општина, пак, 5. јануара 1942. године одговара суботичкој да ће подићи зајам од Епархијског фонда у износу од 7000 пенга, те тај новац искористити искључиво за збрињавање интернираца.
Од краја 1941. године постоје подаци о локалним властима које не допуштају и чак отворено ометају не само примање интернираца у села и општине, већ и сакупљање прилога. Упркос чињеници да су мађарске власти дозвољавале да поједине категорије логораша нађу нове привремене домове локални органи управе су понегде радили отворено против овакве праксе. Још 8. децембра 1941. године месни парох и црквена општина у Ђурђеву саопштавају да због забране локалних власти нису у могућности помоћи чак ни сакупљањем прилога. Из Куле је 7. марта 1942. године упућен допис да локалне власти не дозвољавају смештај интернираца из Шарвара, ни деце до десет година старости, али је тамошња црквена општина послала прилог за интернирце од 200 пенга. Врло слична ситуација је била у Бечеју. Наиме, српски православни домови у овом месту су толику жељу изразили да би се могло сместити 115 деце из логора. Но, срески начелник је у присуству Богдана Дунђерског саопштио да као човек разуме ову идеју, али да као представник политичке власти не препоручује овакву активност јер од својих виших власти није никакво упутство те врсте добио.
Ово нису једини примери опструкције локалних власти спровођењу одлуке команде логора да допусти да се деца до десет година пусте из Шарвара. Један од најекстремнијих примера је у Мартоношу. Тамошњи парох и бивши катихета суботички Миливој С. Миросављев је 31. маја 1942. године послао једно писмо суботичкој црквеној општини у коме се жали на озбиљне проблеме. Наиме, напао га је и јавни бележник, а жандарми су упадали у куће где су интернирана деца била смештена. Није помогло ни то што му је парох рекао да акција збрињавање младе невине деце има подршку и виших државних и верских власти. Штавише, бележник је малтретирао и доведену децу и оне који су их донели, хапсећи чак људе. Упркос томе 24 куће су се јавиле да сместе децу из логора, што парох Миросављев сматра јако малим бројем и чак се извињава на томе. Ово писмо је сигурно једно од најпотреснијих сведочанстава о ситуацији на северу Бачке у време окупације и показује колико је било тешко спровести ову акцију.
До краја 1941. године низ црквених општина се јавио са жељом да прими интернирце. Дероње су доставиле списак парохијана који би примили чак 149 логораша, а Кулпин је желео да их прими четрдесеторо. Неке црквене општине су тражиле дозволе, и јавиле суботичкој црквеној општини да ће по добијању исте да организују прихват интернираца и у своје парохије. Бачки Брестовац, Стара Паланка и Пачир су такође до краја године доставили списак парохијана који су били довољно имућни и вољни да приме логораше. Већини је СПЦО суботичка одговорила 29. децембра 1941. или на самом почетку 1942. године. Што се Кулпина тиче, вреди свакако поменути да је тамо на имање Ђорђа Ђоке Дунђерског до 17. јуна 1942. године доведено шесторо деце. Овај угледни српски индустријалац је на тај начин помогао несрећну децу и био на располагању својој заједници.
Остави коментар