Аутор: проф. др Борис Стојковски, историчар
Мохачка битка, чија се петстогодишњица обележава ове године, а која се догодила 29. августа 1526. године, запечатила је судбину некада моћне средњовековне угарске краљевине. Раздирана између унутрашњих сукоба и нарастајуће османске завојевачке силе, Угарска се није могла одупрети Турцима који су покорили цело Балканско полуострво, а 1481. године згазили и на тло Италије и представљали већ дуго времена озбиљну опасност за Угарску. Истовремено са Мохачком битком у Европи се шири Лутерово учење, а верски рат између римокатолика и новонасталих протестаната, следбеника Лутерове реформације се распламсава. Паралелно са тим трају Италијански ратови, а хабзбуршко-француско супарништво постаје основно обележје целокупне европске политике, уз ширење ка Новом свету, односно Америци. Додајмо поврх свега да је у самој Угарској дошло до хаоса и потпуног распада. Западним деловима завладали су Хабзбурзи на челу са царем Фердинандом. Највећи део земље упао је у ковитлац сукоба, а Турци су коначно 1541. године заузели и Будим. У Ердељу, пак, истицао се Јован Запоља, који је постао други кандидат за краљевску круну Угарске.
У таквим потпуно хаотичним околностима, и Суботица је имала своје, поприлично специфично место, а оно је везано за покрет цара Јована Ненада. Цар Јован Ненад представља јединствену појаву у српској историји позног средњег века, у угарским, па и европским оквирима. О овој личности и његовом покрету знамо за свега једанаест последњих месеци живота — од октобра 1526. године до августа-септембра 1527. године. Био је вероватно пореклом из Липове и потицао је из војничког сталежа. Без сумње био је харизматична личност. Због неке телесне ознаке или пак тамније пути остао је упамћен и као Црни Човек, како га наводе апсолутно сви извори, а њих, с обзиром на период и оскудицу извора, уопште није мало. Тако га назива већина извора који су остали иза њега — угарски, аустријски, венецијански, енглески, шпански, пољски и саксонски документи из архива у данашњој Румунији, односно у Ердељу, као и наративни извори, опет угарске, немачке и других провенијенција.
На историјској сцени се појавио на сабору у Токају октобра 1526. године где је исказао верност Јовану Запољи, једном од кандидата за угарски престо након Мохачке битке. Цар Јован Ненад је потом заузео већи део Бачке, а његове трупе су освојиле од Турака тврђаве Баноштор и Черевић. Иако је формално његова идеологија прокламовала борбу против Османлија, идеју ослобађања Срема и Србије од Турака и била оденута хришћанским мистицизмом, на терену је ситуација била другачија.
Војска Цара Јована Ненада дошла је у сукоб са угарским великашима. У тим сукобима Јован Ненад је заузео утврђење Суботицу, која му је неко време била резиденција. То је управо оно утврђење на месту данашњег фрањевачког манастира, које је тад припадало Валентину Тереку, последњем феудалном господару средњовековне Суботице. Но, шта у ствари знамо о Суботици у доба Цара Јована Ненада? Најпре, поменимо да је једини извор за ову тему Ђорђе Сремац, капелан Лајоша II Јагелонца, последњег средњовековног угарског краља који је пао на Мохачком пољу и Јована Запоље. Овај потоњи је био ердељски војвода, победник 1514. године у борби против устаника Ђорђа Доже и један од кандидата за угарску краљевску круну након Мохачке битке.
Из каснијег Сремчевог излагања сазнаје се да се Јован Запоља упутио за Будим након крунисања за краља 11. новембра 1526. године. Али, већ тада, племићи и неплемићи који су одлазили на своје поседе у бачку жупанију суочили су се с тим да се не могу вратити тамо јер је Цар Јован Ненад са својим људима запосео ову територију. Он је говорио Угрима да је нашао опустошену земљу и да она сада припада њему и његовим људима, што је у суштини и било тачно вероватно, али је опет било у сукобу са угарским феудалним правом. Док су му негдашњи власници земље говорили да је не би напустили да их најмоћнији (турски султан) није приморао на то, Јован Ненад је одговарао како је и он ову земљу добио од моћнога, алудирајући јасно на (тад већ и крунисаног краља коме се заклео на верност) Јована Запољу. Самом Запољи долазили су и представници угарских племића из Бачке који су се жалили на многа зла која су Трачани чинили по овом подручју. Са друге стране, увек су, бар тако Сремац пише, долазили и представници Цара Јована Ненада, са којима је он разговарао на српском (словенском) језику и који су говорили да су њихов господар и они спремни да погину за краља Јована Запољу. Ови посланици Јована Ненада добили су многе дарове и речено им је да се у случају невоље обрате краљу. Већ у ово доба, дакле у касну јесен 1526. године, Ђурађ Сремац спомиње да је Јован Ненад имао ризничара војводу Суботу (Врлића), који је био палатин. Исто тако, пише како је дељена земља племића Србима даровницом.
С обзиром на то да, као што се види, већ у јесен — рану зиму 1526. године стижу притужбе на дешавања у бачкој жупанији, а да истовремено већ Јован Ненад има свој назовимо двор, може се поставити питање да ли је већ у ово време Суботица била заузета и претворена у његову престоницу? Први спомен Суботице као седишта овог покрета и његовог вође заправо хронолошки није одређен. Описујући догађаје око Васкрса 1527. године Сремац наводи да су се и тада низале оптужбе против Цара Јована те да је он водио многе борбе са Угрима. Још пише да су се људи жалили да је откад је отишао у бачку жупанију Јован Ненад многе побио, а потом само даље додаје како је Цар Јован имао своје главно седиште у Суботици, тј. суботичкој тврђави Валентина Терека.
Оно што се може донекле закључити јесте да је Субота Врлић био палатин и ризничар на двору Јована Ненада који је формиран у суботичком утврђењу. На двору су се налазили и јаничари, лична гарда Цара Јована Ненада, али је исто тако и чињеница да је главно бојиште било на подручју Баната и Ердеља, да су се тамо одвијале главне битке, те да је велико питање колико је Јован Ненад боравио у Суботици и шта се тамо и одвијало. На страну што је потпуно непозната судбина тврђаве након Мохача. Зна се да је дошло до сукоба код саме Суботице, па и победе над Османлијама, али стање утврђења је наравно потпуно нејасно.
Током пролећа и лета 1527. године главно ратиште је заправо било на подручју Ердеља и Баната, док се Суботица спомиње само узгред као седиште Цара Јована Ненада и његовог двора. Међутим, из извора је јасно да су и Бачка и Банат, као и подручје око Сегедина били од почетка изложени дејствима војске Цара Јована Ненада, што и даље чини улогу Суботице и њене околине изузетно битном. Судећи према прилично нејасној хронологији догађаја најважнијег извора за доба Цара Јована Ненада, Ђорђу Сремцу, Валентин Терек је покушао да се сукоби већ са Црним Човеком, али је изгубио. Терек је свог противника потцењивао, те је сакупио прилично мало војске, Сремац броји 67 коњаника, увежбаних и ратоборних. Дунав су прешли код Бате и из Сигетвара (поседа породице Терек још од пре Мохача) преко Барање кренули на Црног Човека, вероватно директно на Суботицу у којој је могуће он боравио. Краљ Јован Запоља је, како Сремац пише, дојавио Јовану Ненаду да се спрема Валентин Терек на њега, те се и Црни Човек припремио. Не наводи се где је дошло до окршаја, али је Терек наводно задрхтао јер је видео мноштво Срба. Јован Ненад је видео да је противник малобројнији те су Срби напали на Терекове трупе и поразили их. Терекова војска је побегла преко Дунава, али је овај био јако љут јер је изгубио битку од Срба.
Место и време овог сукоба су нејасни. Не постоје други извори који потврђују да је дошло до ових борби. Једина вероватноћа је да се овај сукоб десио у зиму 1526–1527. године. Уколико је војску заиста предводио лично Цар Јован Ненад, овај се сукоб доиста и морао догодити пре марта 1527. године, када је код Апатија дошло до битке са Ладиславом Чакијем. Наравно, у недостатку извора можемо претпоставити и да је до сукоба са Тереком дошло истовремено са борбама са Ладиславом Чакијем, али је то мало вероватно. Како у јануару 1527. године долазе притужбе и из бекешке жупаније на активности војске Цара Јована Ненада, логично је помислити да је Терек, у намери да поврати Суботицу управо негде у том периоду покренуо војску на Цара Јована Ненада. Можда је Терек и дознао за припреме Ладислава Чакија и зато помислио да Јован Ненад није спреман за сукоб и са њим, па је зато кренуо са малом војском и потцењивачки како пише Сремац. Наравно, увек остаје могућност да је Терек желео да Цар Јован Ненад заметне борбу на два фронта и да тиме ослаби ову војску те поврати свој феудални посед, Суботицу.
Након поменуте мартовске битке код Апатија и погибије Чакијеве изгледа да Суботица није још дуго била седиште Цара Јована Ненада, упркос тако значајној победи коју је остварио на банатској страни. Бар судећи према Ђорђу Сремцу, са једне стране Цар Јован Ненад и његове трупе предвођене искусним ратником Радославом Челником остваривали су велике победе у којима су гинули угарски племићи, али је позадина те територије, са главном резиденцијом Суботицом ипак била небрањена или, пак, врло слабо заштићена. Очигледно користећи сукоб са Ладиславом Чакијем и битку код Апатија, Валентин Терек је са три стотине војника напао Суботицу, поубијао оне који су се налазили у тврђави, пошто сам Цар Јован Ненад није био тамо, како се јасно наводи у главном наративном извору, Посланици о пропасти угарског краљевства Ђорђа Сремца. Сремац на концу закључује да је тврђава насељена сељацима који су га слушали, са којима је Валентин Терек живео у миру.
Ђорђе Сремац је заправо и једини савремени извор који спомиње Суботицу као седиште, или једно од седишта, покрета Цара Јована Ненада. С обзиром на то да је Сремчева хронологија приликом ових описа несигурна, не можемо потпуно прецизно рећи од када је Суботица била у рукама Црног Човека. Најраније је могла већ почетком ступања на сцену овог покрета могла постати седиште, па и нека врста престонице, Цару Јовану Ненаду. С обзиром, међутим, да су његове трупе у јесен 1526. године водиле операције око Баноштора и Черевића и планирали да нападну Срем и ослободе га од турске власти, поставља се питање да ли је војска Јована Ненада заиста била толико велика да је могла да истовремено напада на сремске тврђаве и да осваја градове и тврђаве на северу Бачке? Уколико је одговор потврдан, врло је могуће да је део ове војске (која би заиста морала бројати на хиљаде људи) кренуо ка Срему, док је други део, заиста како Сремац и пише, освајао градове и чинио и неред по Бачкој.
Наравно, постоји и могућност да је тек у рано пролеће 1527. године Цар Јован Ненад освојио Суботицу и у њеној тврђави направио своје седиште. Помен сукоба са Тереком пре борби са Ладиславом Чакијем такође иде у прилог чињеници да је још почетком 1527. године Суботица била запоседнута од стране трупа Цара Јована Ненада, а можда се у неком моменту и он налазио тамо. Међутим, већ недуго после битке код Апатија, Суботица се није више налазила у рукама Цара Јована Ненада. Капелан краља Јована Запоље и свакако најважнији извор за ове догађаје, Ђурађ Сремац, описујући прелазак Јована Ненада на страну Хабзбурга, наводи да су се, после Терековог повратка у Суботицу и Црни Човек, као и његов палатин и ризничар Субота Врлић налазили у Сегедину.
Очигледно је да Цар Јован Ненад заправо и није имао сталну престоницу. Суботица је, макар једно време, можда и била његов престони град. Изузетно велики, ако не и највећи, значај имала је и Чома, у којој се Јован Ненад налазио и у касно пролеће 1527. године. Узимајући у обзир ово кретање, закључак је да се не може са сигурношћу говорити о једном граду као престоници или седишту Цара Јована Ненада, мада је Чома код Темишвара најприсутнија у изворима, а према сведочењу Ђорђа Сремца и Суботица је имала велики значај. Постоји и мишљење да је седиште Јована Ненада било у тврђави Валентина Терека, те да је ту био и његов двор, на коме је било можда и 600 његових јаничара, као и његов палатин и ризничар Субота Врлић. Тиме се суштински историја Суботице у средњем веку приводи крају и град улази у прелазни период, у османско доба.
Остави коментар