Стража и Српство – политички листови Срба у Угарској

query_builder

СТРАЖА И СРПСТВО – ПОЛИТИЧКИ ЛИСТОВИ СРБА У УГАРСКОЈ

 

Аутор: др Милош Савин

 

Како би створио политички орган за остварење српских либерално-опозиционих циљева у Угарској, Светозар Милетић је покренуо лист Заставу. Убрзо, Застава прераста у најутицајнији српски лист у Угарској, али и шире. Она постаје средство огромног утицаја на српски народ и његове политичке прилике. Почетком источне кризе Застава почиње да излази четири пута недељно, али ускоро, након хапшења Светозара Милетића долази до дезоријентације у њеној уређивачкој политици. Број њених сарадника драстично опада, долази до забране њеног раструрања у аустријском делу монархије. Једном речју Застава постаје бледа сенка некадашњег утицајног листа. Кормило над њом имају умерени елементи Српске народне слободоумне странке, будући нотабилитети, који увелико спроводе политику опортунизма. Лист запада у велике дугове, а његова уређивачка политика се значајно не мења ни повратком Милетића из затвора, пошто он већ 1882. године тоне у најдубљи облик нервне болести. До кратког повратка старе славе листа долази 1883. године када уређивање преузима Миша Димитријевић. Ускоро Милетићева породица, која је била власник Заставе и њене штампарије, отказује сарадњу Димитријевићу и препушта лист у руке нотабилитета, који увелико раде на преузимању целе странке, те усвајању новог програма, што би представљало политички дисконтинуитет са дотадашњим опозиционим деловањем. Циљ породице Милетић је да под што бољим условима прода лист и штампарију, међутим, пропагатори политике опортунитета који су пригрлили Заставу, не желе да инвестирају новац у овај пројекат.  Под неразјашњеним околностима почетком 1885. године, кормило најпознатијег опозиционог листа преузима Јаша Томић, предводник нарастајућег радикалског покрета у Војводини, а будућа оријентација Заставе као главног радикалског органа се цементира скорим браком између Јаше и Милетићеве ћерке Милице. У наредном периоду Застава постаје окосница и ударна игла Радикалне странке у Војводини. Иако Јаша Томић никада није званично био председник радикала, он је уређивао и контролисао Заставу, која је поново подигла свој утицај. Често је коришћена и за обрачун са политичким и личним противницима, од национално освешћеног часописа неретко је посртала и у каљугу тешке таблоидизације. Застава је имала огромну моћ и утицај на јавно мњење међу пречанским Србима, многи су страховали да не буду оклеветани на њеним страницама. Лист је подржавао социјалдемократске идеје радикала, залагао се за опште право гласа, ширу демократизацију друштва, антиклерикализам и друге вредности Српске народне радикалне странке. Поред самоодбрамбеног српског национализма, Застава је неговала, као и већина других српских листова у Угарској, српску националну митологију, сматрајући да је сврха историје да мотивишући масе поучним, често неистинитим, причама допринесе политичком фанатизму.

Новосадски политички листови Стража и Српство ће настати управо из радикалског миљеа, а њихов настанак је директно проузрокован неслагањима са уређивачком политиком Заставе и политичким деловањем радикалне странке.

Стража

Новосадски лист Стража покренуо је Стеван Крунослав Јовић, незадовољан односима у радикалној странци у Војводини, чији је био члан. Јовић је био пензионисани подофицир аустроугарске војске, инжењер по струци, а након пензионисања је издржавао своју седмочлану породицу радећи као геометар у родним Крижевцима у Хрватској. На изборима за Српски народно-црквени сабор 1890. године, у тренутку када су радикали били у опадању, пошто се Јаша Томић нашао у затвору због убиства Мише Димитријевића,  Јовић је изабран за посланика као радикалски кандидат у бјеловарском срезу. Обухваћен политичким ентузијазмом, специјализовао се за народно-црквену тематику и почео да пише новинарске текстове и анализе за загребачки Србобран и новосадску Заставу.

У кратком року Јовић се доказао као добар новинар, писао је надахнуто, али инжењерски прецизно и веома логично, спреман да полемише и сучељава мисли без страха. Чланци Стевана Јовића годили су тадашњим читаоцима, заинтригираним разним политичким сплеткама и таблоидним етикетирањем неистомишљеника. Како је због робијања Јаше Томића Застава изгубила кормило и почела лоше да послује, са циљем да се подилажењем ширим масама очува тираж,  те подигне морал радикалној странци и њеном апатичном чланству, управљачки одбор Заставе је донео одлуку да се уредништво повери Стевану Јовићу. Понесен амбицијом, Јовић је напустио геометарски посао у Крижевцима и са супругом и петоро мале деце се доселио у Нови Сад и преузео уредништво, без икаквог писаног уговора са породицом Милетић у чијем је власништву лист био. Због тога што је отворио простор за међурадикалска препуцавања, те услед неспоразума унутар редакције, породица Милетић му је дала отказ у сред зиме после годину и четири месеца рада, тако да се Јовић са петоро мале деце буквално нашао на улици без огрева и хлеба. После шестомесечних неуспеха у трагању за новинарским и дописничким послом, решио је да покуша да се запосли као геометар, међутим управо тада, априла 1893. године му је стигао позив да се врати на чело Заставе, наравно опет без уговора. У наредном периоду поново су кренуле примедбе на Јовићев рад. Замерано му је да је целокупну оштрицу своје критике усмерио против либерала и клерикалаца, на уштрб критике мађаризаторске политике угарске владе. Јовић је имао опречно мишљење о неким политичким питањима, од групе новосадских радикала, што је претило да изазове значајнији идеолошки раздор у странци. Такође, замерено му је што је износио разне породичне тајне и друге интриге појединих радикала, те дозволио да се поједини радикали међусобно обрачунавају на страницама Заставе. Посебно му је замерано што је приватно постао пријатељ са Јотом Грујићем једним од најутицајнијих конзервативних политичара, некадашњим уредником клеро-конзервативног српског народа, блиског мађарској влади и Обреновићима. Више пута је од Јовића захтевано да раскине пријатељство са Грујићем, што је овај одбио, сматрајући да не може странка да му диктира са киме ће приватно да се дружи. Славко Милетић је поново отпустио Јовића,  наводно због примедби које је на његов рад износио сам Светозар Милетић, који је већ једанаест година био у потпуном нервном растројству.

Пошто је поново избачен из Заставе, Јовић је решио да је време да покрене сопствени политички лист и путем њега се обрачуна са свима који су кумовали његовом отказу. Јовићеви планови су изазвали велико узнемирење и страх, пошто је већ имао довољно искуства и значајан број симпатија међу радикалским бирачима. Сматрало се да може да поцепа радикалну странку. За покретање новог политичког листа, Јовићу је био неопходан велики новчани износ за кауцију код Угарске владе. Новац за кауцију је требало да прикупе сомборски радикали који су подржавали Јовића, међутим, управо тада је отпочела изградња млина у Сомбору, па су Сомборци сав новац уложили у његове деонице. Договорено је да Јовићев лист има седиште у Новом Саду, те да отпочне да излази као неполитички лист како би се избегла кауција. Јовићеви следбеници су сматрали да лист треба да се зове Нова Застава, али се он одлучио да се лист зове Стража, те да стражари како Застава и Радикална странка „не падну у руке народних изрода“.

Иако је Стража у почетку писала са радикалских становишта, временом је политички еволуирала у десно, изражавајући умереније ставове. Ово се пре свега осетило по благонаклоности према Обреновићевској Србији и Угарској влади. Између Страже и Заставе је дошло до правог публицистичког рата, а Застава је оптуживала Јовића да није прави Србин, већ православни Хрват, чији је циљ да рушењем Заставе доведе у питање издржавање тешко болесног Светозара Милетића. Део радикала и њихове штампе, попут радикалског Вршачког гласника су оправдавали Јовићеве потезе, међутим, део који се залагао за његово потпуно искључење из радикалских редова је имао превагу, па је Јовић избачен из странке. Јовић, лично, је увек допуштао могућност да се измири са радикалима, али под фер условима.

Јовић је нападан да у Стражи директно сарађује са Јованом Јотом Грујићем и Миланом Димитријевићем Грозним, што радикали никада нису успели да докажу, али што је са историјске дистанце ипак белодано, упркос што су тада то и Јота и Грозни демантовали. Поједини конзервативни политичари су успевали да уз новчану надокнаду прогурају поједине чланке у Стражи. Такође, Стража је нападала патријарха Георгија Бранковића из чега се крио сукоб између Јоте Грујића новог патријарха. Октобра 1894. године Стража је формално преобраћена у политички лист, односно у орган Независне српске народне радикалне странке, која је у свом програму тврдила да ће се најрадикалније борити за очување и проширење Српске црквеношколске аутономије у Аустро-угарској.  Независни радикали, вођени Јовићем, су попут нотабилитета 10 година раније одустали од тога да буду опозиција у државно-политичком питању. „Стражари“ су се залагали за ослобођење и уједињење Српстава на Балкану уз ослонац на Мађарску. Схвативши да му независни радикали нису опозиција већ подршка, председник мађарске владе Шандор Векервеле је буквално дао Јовићу новац, који је Јовићева жена положила за плаћање кауције како би Стража постала политички лист. Такође, обезбедио им је и годишњу субвенцију. Радикали који су следили Јовића као ватреног радикала су га напустили због његовог политичког опортунизма, али њих су ускоро наследили, не у мањем броју, радикали склонији умереној политици. Стража је имала између 860 и 870 претплатника, учитеља, адвоката и богатих сељака, док су је у Хрватској читали махом државни службеници. Нескривени интерес мађарске владе је био да стимулацијом Страже и независних радикала допринесе цепању радикалне странке, међутим, однос угарских меродавних кругова се по том питању мења. Највероватније долази до нагодбе са Јашом Томићем и он 1896. године иако првобитно осуђен на доживотну робију бива пуштен из затвора. Јовић је путем Страже нанео највећу штету радикалима током њиховог постојања, међутим, мађарска влада је одлучила да заигра на другу карту. Последњи број Страже излази 18. јануара 1896. године. Влада Угарске је наложила Јовићу да обустави њено штампање и раскинула са њиме уговор о субвенцији. За разлику од власника Заставе, мађарска влада је показала разумевање за егзистенцијалне проблеме Јовићеве седмочлане породице, па му је исплатила 1.000 форинти за помоћ док се не снађе. У последњем броју, Јовић је наговестио свој одлазак у Србију, до ког је ускоро и дошло. У Београду се бавио инжењерским послом, а његове евентуалне политичке активности тамо, још увек нису довољно осветљене.

Српство

Под називом Српство, излазило је више различитих српских  листова у Угарској. У оквиру овог рада осветлићемо историју новосадског Српства, листа који је почео да излази марта 1910. године, чији је власник био др Миладин Свињарев, а први уредник Ђорђе Поповић. Око Српства је била окупљена група млађих школованијих радикала који су били дубоко разочарани Јашом Томићем и тадашњим радикалским руководством. Како је радикална странка од 1902. до 1910. године, од стране мађарске власти имала одрешене руке за деловање у оквиру српских аутономних органа и како је постојала и непосредна сарадња са мађарским властима, ни дисиденти окупљени око Страже нису били за прекид сарадње са мађарским политичким странкама. Како је у исто време основана Национална странка рада на челу са Иштваном Тисом, на коју се ослањао Драгутин Куен Хедервари, председник мађарске владе и некадашњи хрватски бан. „Младорадикали“, како се често називала ова странка, била је жеља да делују управо кроз оквире Националне странке рада, пошто се њен програм залагао за радикалне реформе и увођење општег и једнаког права гласа за све пунолетне грађане. Спровођењем политике општег права гласа, Угарска би сама по себи морала да се демократизује пошто су натполовичну већину њених грађана чинили припадници немађарских народа. Како је за оснивање Националне странке рада у Новом Саду био задужен Бела Матковић, он је младорадикалима обезбедио средства за покретање политичког листа Српство. Први број Српство је угледало светлост дана 16. марта 1910. године, а ускоро је угарска власт одлучила да субвенционише излажење младорадикалског листа. Како су Српстваши представљали групу млађих и образованијих људи, њима је на првом месту била изворна идеја радикализма, а не клијентелистички однос према влади, па су након подробније анализе догађаја одустали од фузије са Странком рада, те самоиницијативно одбили да примају даље субвенције од владе. И даље су остали на становишту да треба принципијелно подржавати искључиво реформске потезе Националне странке рада. Српстваши су представљали крем радикалског покрета, а међу њима су се истицали др Ђорђе Тапавица, свештеник Тоша Милић, инжењер Миливој Матић, професор Марко Вилић (послератни уредник Заставе). Српстваше су радикали подругљиво назвали „подрепаши“ и „Тисини мали каплари“. Новорадикали су путем Српства формирали своју Српску народну странку у Угарској на збору у Жабљу априла 1910. године. Иако су били малобројни, имали су велике амбиције, и несразмерно велике резултате. За разлику од Томићевих радикала који су одавно напустили своје идеолошке позиције, Српстваши су идеолошки били радикали и то леви радикали блиски социјалистима. Залагали су се за опште бирачко право и право на тајно гласање. Захтевали су коренито побољшање материјалног стања најширих слојева друштва. Борили су се против мађарске џентрије и огромног велепоседа који је утицајем на политику покушавао да очува своју олигархичност, те конзервира реликте феудализма. Тражили су опште право на бесплатно лечење, васпитање и суђење. Српство је огромну пажњу посветило здравственој еманципацији становништава, пре свега кроз едукативне текстове др Миладина Свињарева. Очекивали су од државе да без изузетка поштује начела правне државе и владавине права. Српство је више пажње посвећивало социјалним него политичким темама. Што се политике тиче, константно су нападали радикале и указивали на њихове злоупотребе. У домену аутономних органа подржавали су потезе српских самосталаца из Хрватске. Подржавали су и српско-хрватску коалицију у којој су учествовали самосталци, а критиковали радикале који су се томе противили. Српство је штампано у хиљаду примерака што за то време није био мали тираж, а излазило је два пута недељно. Младорадикали су желели да овај лист објављују пет пута недељно, међутим нису успели да сакупе довољно средстава за кауцију. На концу су 1911. године посредством великог жупана поново обезбедили субвенцију мађарске владе што су Застава и Српски глас кикиндских демократа дочекали на нож. Свиљарев је лично преузео уређивање, а то је чинио доследно претходним ставовима листа без икаквих компромиса. Свињарева је на уредничкој позицији наследио Љубомир Апић. До осетне промене у уређивачкој политици доћи ће тек 1912. године када је уредник постао контроверзни Милан Л. Поповић. Он је избегавао било какву критику на рачун мађарске владе. Сматрао је да до ослобађања и уједињења целог српског простора може и треба да дође само политиком српског ослањања на мађарске политичке чиниоце. Сматрао је да је начин на који се води политика у Краљевини Србији „страшан и сраман“, те да је народ у Србији „непросвећен и неповерљив“. Међутим, избијањем Првог балканског рата, Српство мења свој курс и у потпуности и без резерве стаје на страну Краљевине Србије. Др Миладин Свињарев одлази као добровољац у Србију, где ће касније бити одликован орденом Светог Саве. Поповић је због залагања за интересе Србије у рату, више пута новчано кажњаван и затваран.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language