Autor: msr Srđan Graovac, istoričar
Kada je nakon Sarajevskog atentata 1914. godine Austrougarska uputila Srbiji čuveni ultimatum u deset tačaka, bilo je jasno da se zvanični Beč priprema za rat. Srpska vlada i regent Aleksandar Karađorđević tada su uradili jedino što im je preostalo: tražeći zaštitu, obratili su se ruskom caru. Nikolaj II Romanov se nije oglušio o apele iz Beograda i jasno je poručio da Srbija neće biti prepuštena svojoj sudbini. Nakon što je Austrougarska objavila rat Srbiji, Rusija je svoje obećanje ispunila. Izvršila je mobilizaciju, a plamen Velikog rata više niko nije mogao zaustaviti. Tokom tog sukoba, u vihoru Oktobarske revolucije, Ruska carevina prestala je da postoji. Na razvalinama nekad moćne imperije polako se uzdizao boljševički Sovjetski Savez. Nasuprot carskoj Rusiji, SSSR je spadao u red drugorazrednih sila i morale su proći decenije kako bi ta zemlja vratila predratni ugled koji je uživala u globalnoj politici.
Neretko i danas, mogu se čuti glasovi da je Rusija te 1914. godine napravila katastrofalnu grešku, odnosno da nije trebala ulaziti u rat zbog konflikta na Balkanu. Vodeći računa isključivo o svojim nacionalnim interesima, Rusija je trebala izbegavati sve sukobe koji bi usporavali njen tada postepen ali konstantan ekonomski razvoj. Ipak, treba naglasiti da su takvi stavovi retki i prisutni mahom u publicističkim krugovima. Većina tamošnjih istoričara uvek će istaći da Rusija 1914. godine nije ušla u rat vođena isključivo idealima panslavizma i pravoslavnog bratstva. Naprotiv, Rusija se tada suprotstavila Austrougarskoj duboko svesna da braneći Srbiju sprečava da se germanski faktor dominantno pozicionira na Balkanu, a samim tim i ugrozi ruske interese na Bosforu. Takođe, još jedan od razloga zbog kojih je Rusija tada odlučno stala na stranu Srbije zasigurno se može pronaći i u Aneksionoj krizi, događaju koji je šest godina ranije iz temelja uzdrmao evropsku političku scenu. Tek sveobuhvatno sagledavajući i analizirajući te dramatične momente iz 1908 i 1909. godine, dobijamo potpuno jasnu sliku o odluci Rusije da 1914. godine podrži Srbiju.
Za razumevanje Aneksione krize neophodno je da se vratimo trideset godina unazad, u vreme Berlinskog kongresa. Velike sile su tada donele odluku da Bosnu i Hercegovinu, kao i Novopazarski sandžak, predaju na upravu Austrougarskoj. Odnosno, Habzburškoj monarhiji dat je mandat da na toj teritoriji uspostavi red i mir uz kreiranje uslova za sveukupan društveno-ekonomski prosperitet. Formalno-pravno, BiH je i dalje bila u sastavu Osmanlijskog carstva, ali de fakto od 1878. godine našla se pod punom kontrolom Austrougarske. Jedan od najistaknutijih srpskih državnika tog vremena, Stojan Novaković, čovek koji se praktično i teorijski bavio nasleđem Berlinskog kongresa, tu odluku velikih sila doživeo je tragično. Naime, Novaković je, kao i većina ondašnje srpske političke elite, Bosnu i Hercegovinu smatrao srpskom zemljom. Bosna je za njega predstavljala srpsku Toskanu, mesto gde se govori najčistiji srpski jezik i gde srpski narod nepobitno većinski živi. Samim tim, stavljanje te teritorije pod austrougarsku kontrolu za njega je predstavljalo tešku nepravdu načinjenu njegovim sunarodnicima. Novaković je i te kako bio svestan da je Austrougarska za razliku od Bolesnika na Bosforu moćna zapadnoevropska država, čiji se slom u tom trenutku nije mogao ni nazreti. Pošto Srbija nije imala kapaciteta da se svom moćnom susedu suprotstavi, oslobođenje Bosne i Hercegovine i njeno ujedinjenje sa Srbijom postalo je praktično neizvodivo. Da situacija bude još i gora, Austrougarske trupe su se rasporedile i u Novopazarskom sandžaku, praveći klin između Srbije i Crne Gore. Dok god je Rašku oblast držala slaba Osmanlijska carevina, postojala je nada da će je dve srpske države osloboditi, a potom se ujediniti. Međutim, prodorom Austrougarske na taj prostor, oslobođenje i ujedinjenje srpskog narode sve više je delovalo kao nešto što će ostati nedosanjan san srpske elite.
Analizirajući posledice Berlinskog kongresa, Novaković je usvojio mišljenje da je Srbija napravila stratešku grešku time što je nakon ustanka u Bosni 1875. godine ušla u rat protiv Osmanlijske države. Pošto nije bila vojnički spremna, niti je obezbedila međunarodnu podršku, svoje planove o oslobođenju i nacionalnom ujedinjenju nije uspela da realizuje. Nasuprot tome, obezbedila je Austrougarskoj povod da se angažuje, a zatim i snažno pozicionira na Balkanskom poluostrvu. Novaković je, uz sve to, bio svestan da BiH i Novopazarski sandžak nisu konačan cilj Dvojne monarhije. Tačnije, bio je uveren da će Habzburzi prvom prilikom nastaviti svoj prodor dalje, prema Kosmetu, Vardarskoj dolini i luci Solun na Egejskom moru. Zato, kadgod bi bio u prilici, Novaković je insistirao da Srbija vodi izuzetno opreznu spoljnu politiku, izbegavajući svaki konflikt koji bi Dvojnoj monarhiji mogao da posluži kao osnov za novo mešetarenje na Balkanu. Istovremeno, kadgod su to okolnosti dozvoljavale, upozoravao je na realnu opasnost da se Austrougarska ogluši o međunarodno pravo i pokuša, formalno-pravno, da Bosnu i Hercegovinu pripoji svojoj državi. Možda se to najbolje uočavalo tokom njegove gotovo petogodišnje diplomatske službe u Petrogradu. Novaković se tada posebno angažovao da na svaku sumnju o pripremi Habzburške monarhije da eventualno krene putem aneksije BiH alarmira rusku diplomatiju.
Nakon 1905. Godine, Novaković se vratio u Srbiju. Iako je tada bio već u ozbiljnim godinama, strast za političkim delovanjem nije ga napuštala. Obnovio je delovanje Srpske napredne stranke, prve moderne političke partije u Srbiji, u čijem osnivanju 1881. godine je i sam učestvovao. Uživao je poštovanje u narodu i veliko poverenje srpskih intelektualnih i političkih krugova, međutim, tu svoju ličnu popularnost nije uspeo da prenese na svoju partiju. Naprednjaci su bili samo senka nekad najmoćnije stranke u zemlji. Nakon 1905. godine pripadnici ove političke grupacije uspevali su da osvoje tek poneko mesto u srpskom parlamentu, a dešavalo se da Novaković bude i jedini naprednjak koga su srpski glasači izabrali za narodnog predstavnika. Upravo na političkoj funkciji narodnog poslanika Novaković je dočekao turbulentnu 1908. godinu i novi politički zaplet na Balkanu.
Austrougarska je još krajem septembra 1908. godine usmeno obavestila Portu o aneksiji BiH, da bi 7. oktobra 1908. Godine tim povodom donela i Carski ukaz. Dvojna monarhija nije slučajno izabrala baš taj momenat da Aneksiju sprovede u delo. Naime, te 1908. godine u Osmanlijskom carstvu došlo je do Mladoturske revolucije. Novi vlastodršci na Bosforu započeli su unutrašnje reforme, između ostalog i ustavne, koje su se odnosile i na BiH. Upravo te okolnosti Austrougarska je iskoristila kao povod za izvršenje aneksije. Sem toga, ministar inostranih poslova vlade u Beču, Alojz Leksa fon Erental, je osećao da su mu međunarodne prilika i više nego naklonjene. Naime, Erental je pravilno procenio da će Velika Britanija i Francuska biti protiv aneksije, ali isto tako da neće po cenu rata istrajati na takvom stanovištu. Rusija je, sa druge strane, bila veoma zainteresovana za prilike na Balkanu i od nje je zvanični Beč više zazirao nego od svojih zapadnih oponenata. Međutim, Rusija je pretrpela bolan poraz u ratu s Japanom 1904‒1905. godine nakon čega je započela desetogodišnju vojnu reformu. Sem toga, nakon neočekivanog poraza na Dalekom istoku, suočila se i s izbijanjem revolucije. Iako je vlast tu pobunu brzo ugušila, određeni reformski procesi u Rusiji, opštedruštvenog karaktera, nisu mogli biti izbegnuti. Uzevši sve to u obzir, Erental je ispravno procenio da je Rusija u tom momentu paralisana unutrašnjim problemima i nespremna za bilo kakav novi međunarodni konflikt.
Srpska diplomatija, tačnije ministar inostranih dela Milovan Milovanović, bio je upoznat sa namerama zvaničnog Beča i pre izvršenja aneksije. Informacije da bi se Austrougarska mogla odlučiti na takav potez dobio je na neformalnom sastanku s ruskim ministrom inostranih poslova Izvoljskim, početkom septembra 1908. godine, u Marijenbadu. Zahvaljujući tom sastanku Milovanović je, ako ništa, bar dobio nešto više vremena da se pripremi za novonastalu situaciju. Svestan okolnosti u kojima se njegova zemlja nalazila, smatrao je da zbog kršenja odluka Berlinskog kongresa Srbija treba da insistira na međunarodnoj konferenciji. Ukoliko velike sile ne bi bile spremne da izvrše odlučan pritisak na Austrougarsku da odustane od aneksije, Srbija bi trebala da zahteva teritorijalnu nadoknadu. Milovanović je kao kompenzaciju želeo Podrinje i istočnu Hercegovinu. Srbija i Crna Gora bi se na taj način teritorijalno spojile, stvarajući teritorijalnu branu daljoj ekspanziji Austrougarske ka Raškoj oblasti i Kosmetu. Nakon dobijanja zvanične informacije o aneksiji, Srbija je upravo u skladu s ovim planom Milovana Milovanovića i delovala.
Kada je javnost Srbije saznala za aneksiju, Beograd je proključao. Reke nezadovoljnih građana slivale su se ka centralnom trgu srpske prestonice da iskažu svoje nezadovoljstvo. Ratoborni pokliči pa i otvoreni pozivi i na oružanu borbu protiv Austrougarske jasno su oslikavali ogorčenje srpskog naroda. Demonstracije su predvodili Branislav Nušić i Jovan Dučić, a princ prestolonaslednik, Đorđe Karađorđević, javno je spalio Austrougarsku zastavu. Pritisnuta težinom međunarodne situacije s jedne, a snažnim patriotskim raspoloženjem sopstvenih građana sa druge strane, srpska vlada je morala brzo i odlučno da reaguje. Odbivši da prihvati aneksiju, Srbija je pokrenula snažnu diplomatsku aktivnost u najznačajnijim evropskim prestonicama. Cilj je jasno definisan ‒ ubediti velike sile u neophodnost sazivanja međunarodne konferencije na kojoj bi se raspravljalo o aneksiji.
Milovanović je putovao u Pariz i London, pokušavajući da dobije podršku moćnih zapadnih država za srpsku politiku. Vešto uspevajući da srpske interese predstavi kao nešto što se poklapa i sa težnjama Britanije i Francuske, Milovanović je predstavljao aneksiju BiH kao jačanje Centralnih sila na Balkanu. Međutim, iako je zainteresovao zvanični London i Pariz za ovu problematiku, ipak nije uspeo da ih ubedi da bezrezervno podrže srpske stavove. Tačnije, Britanija i Francuska su pristale da zatraže međunarodnu konferenciju, ali bez namere da rizikuju mir ako Austrougarska ostane nepopustljiva.
Pošto je imao najveći uticaj u Rusiji, Nikola Pašić je putovao u Petrograd pokušavajući i sa te strane da obezbedi podršku za srpske interese. Rusija je pristala da se založi za međunarodnu konferenciju, ali suočena sa svojim problemima, slično kao njeni zapadni saveznici, nije imala nameru da na tom stanovištu bezrezervno istraje.
Stojan Novaković je boravio u Istanbulu, gde je tokom diplomatske karijere proveo sedam godina obavljajući dužnost srpskog poslanika. Pokušavao je da iskoristi svoj autoritet i poznanstva kako bi, po pitanju aneksije, pridobio Portu za saradnju sa Srbijom. Iako je na tom zadatku proveo skoro dva meseca, značajnijeg uspeha nije bilo. Turci su bili zainteresovani za savez sa Srbijom, ali ne protiv Austrougarske, već protiv Bugarske. Finansijski čvrsto vezana za Beč i Berlin, Porta nije imala nameru da kvari odnose sa Centralnim silama.
Austrougarska je mesecima odbijala međunarodnu konferenciju, smatrajući pitanje aneksije svršenim činom. Međutim, istovremeno je vodila tajne pregovore sa turskom stranom. Konačno, uz određenu materijalnu nadoknadu i vraćanje Novopazarskog sandžaka pod njenu upravu, Osmanlijska carevina se saglasi sa aneksijom BiH. Nakon toga, Austrougarska je zauzela stav da je status BiH time i formalno postao njeno unutrašnje pitanje. Zatim je od Srbije ultimativno tražila da se saglasi s aneksijom. Februara 1909. godine, srpska vlada našla se u delikatnoj političkoj situaciji, suočavajući se čak i s otvorenom ratnom pretnjom ukoliko ne izađe u susret zahtevu svog moćnog suseda. Tokom tih dramatičnih dana, kada je kriza dostigla svoj vrhunac, Novaković se nalazio na čelu koncetracione vlade. Svesne težine situacije, sve srpske parlamentarne stranke, izuzev jednog poslanika socijaldemokrata, okupile su se oko iskusnog srpskog državnika. Novakovićeva vlada, uprkos pretećem stavu Austrougarske, kategorički je odbijala da se saglasi s aneksijom. Međutim, istovremeno je slala pomirljive poruke o tome da neće provocirati sukob i da će se saglasiti sa svakom odlukom međunarodne zajednice. Svesna da pozicija Srbije zavisi od stava drugih velikih sila, Austrougarska je tada povukla, ispostaviće se, ključni potez. Zatražila je od svog moćnog saveznika, Nemačke carevine, da izvrši pritisak na Rusiju kako bi i ona prihvatila Aneksiju. Erental je dobro znao da, ako popusti ruska diplomatija, ni Srbija više neće imati izbora. Nemačka je izašla u susret svom savezniku i ultimativno je tražila od ruske strane da se saglasi s aneksijom. Nespremna za rat, Rusija je ovaj ultimatum morala da prihvati. Javno osramoćena, ruska politička elita već tada je postala svesna da, ukoliko želi da očuva status velike sile, ovakvo ili slično poniženje sebi nikad više neće smeti da dozvoli. Toga su bile svesne i pojedine strane diplomate, a koliko su svi zajedno bili u pravu najbolje se videlo nakon Sarajevskog atentata 1914. godine.
Pošto se Rusija saglasila s aneksijom, Srbija se našla u bezizlaznoj situaciji. Austrougarska je, pod pretnjom rata, zahtevala da Srbija pošalje jasnu poruku kako aneksijom njena prava nisu ugrožena i da se obaveže na održavanje dobrosusedskih odnosa sa svojim moćnim susedom. Ključnu ulogu u tom teškom momentu za Srbiju odigrala je čuvena britanska diplomatija. Želeći da izbegne dalje zaplete, odnosno izbijanje rata, Britanija je preuzela inicijativu za rešavanje aneksione krize. Obezbedivši saglasnost svih velikih sila, Britanija je sastavila rezoluciju i poslala je u Beograd na usvajanje. Tim dogovorom od Srbije je traženo da bezuslovno prihvati aneksiju, čime bi Austrougarska bila zadovoljena, a srpskoj strani bi se izašlo u susret taman toliko da to ne bude ultimatum Austrougarske, nego zahtev svih velikih sila. Svesna da nije spremna za rat niti da ga sama može voditi protiv Austrougarske, vlada Stojana Novakovića je prihvatila ponuđeno rešenje. Upravo u tim trenucima, odluka da se formira vlada narodnog jedinstva pokazala se kao spasonosna. Sve relevantne političke partije u zemlji prihvatile su realnost, čime su eventualni disonantni tonovi na srpskoj političkoj sceni izbegnuti. Samim tim, na najefikasniji način amortizovano je i neskriveno nezadovoljstvo građana.
Iako duboko razočaran raspletom Aneksione krize, Novaković se nije mirio s novonastalom situacijom. Smatrao je da, verovatno za svoga života, neće dočekati oslobođenje i ujedinjenje celokupnog srpstva, ali je insistirao da se delovanje u tom pravcu nastavi. Propagirao je borbu kulturom i prosvetom, kao jedinu moguću opciju u datom trenutku. Istovremeno je apelovao na strpljenje, kako bi se sačekao pravi momenat za sprovođenje šire političke akcije. Međutim, sudbina je odredila da ovaj veliki nacionalni delatniki pak dočeka oslobođenje svojih sunarodnika, odnosno bar onih koji su živeli u Osmanlijskoj carevini. Balkanski ratovi predstavljali su pobedu njegove ideje o vraćanju srpske politike načelima kneza Mihaila i Ilije Garašanina, najbolje formulisanih u geslu „Balkan balkanskim narodima“. Na Londonskoj mirovnoj konferenciji, kao najbolji poznavalac balkanskih prilika, Novaković je dobio čast i obavezu da predvodi srpsku delegaciju. Svoj zadatak je obavio na najbolji mogući način, čime je i u svojim sedamdesetim godinama dao značajan doprinos borbi za ostvarenje velikih nacionalnih ciljeva. Nažalost, nije dočekao kraj Prvog svetskog rata i oslobođenje svojih sunarodnika u Austrougarskoj monarhiji. Preminuo je 1915. godine u Nišu. Iza sebe Novaković je ostavio nemerljiv doprinos kako u naučno-prosvetnom, tako i u političko-diplomatskom radu. Svoja postignuća stvarao je nošen jasnom vizijom da ona budu njegov doprinos najvažnijem zadatku ‒ stvaranju moderne i ujedinjene srpske države.
IZVORI I LITERATURA
LJubiša Z. Antonijević, Stojan Novaković i srpsko društvo krajem XIX i početkom XX veka: doktorska disertacija. LJ. Antonijević, Niš, 2017.
Mihailo Vojvodić, Stojan Novaković: Aneksiona kriza i srpsko pitanje, Naučni skupovi / Srpska akademija nauka i umetnosti; knj. 172, str. 15‒21. Beograd, 2018.
Duško Lopandić, Ode Bosna!, Politikin zabavnik, Beograd, 2008.
Jovan Pejčić, Izbijanje dalekosežne aneksione krize — Talas vatrenih protesta u Beogradu protiv austrougarskog prisajedinjenja Bosne i Hercegovine 1908. Godine, Nacionalna revija.
Ostavi komentar