Stojan Novaković i nasleđe Berlinskog kongresa

Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar

Istorija moderne srpske državnosti obeležena je događajima koji su sudbinski uticali na celokupni razvoj kako srpske države, tako i srpskog naroda. Jedan od tih presudnih momenata svakako je i Berlinski kongres iz 1878. godine, čije posledice se na Balkanu osećaju do danas. Zato i u sadašnjoj srpskoj javnosti možemo čuti tvrdnje da pojedine velike sile teže da svedu Srbiju na „predkumanovske granice“, odnosno na granice iscrtane na Berlinskom kongresu. Isto tako možemo čuti da se posledice Berlinskog kongresa osećaju u srpskoj kulturi i prosveti, gde se posebno apostrofira srpska istoriografija, kao nešto što je menjano, odnosno pisano na temelju političkog nasleđa Berlinskog kongresa. Koliko u svim tim tvrdnjama ima istine a koliko mistifikacije, koliko je u stvari bremenito nasleđe Kongresa iz 1878. godine možda najbolje možemo sagledati kroz biografiju i političku delatnost istaknutog srpskog državnika Stojana Novakovića. Upravo je ovaj ugledni diplomata i jedan od najplodonosnijih srpskih naučnika bio ne samo savremenik, već i učesnik svih tih dešavanja uoči, tokom i nakon Berlinskog kongresa. Dodamo li na to da se Novaković teorijski bavio posledicama Kongresa, dobijamo hroničara vremena iz čije političke i naučne zaostavštine na jedan sveobuhvatan način možemo da sagledamo nasleđe Berlinskog kongresa.

Stojan Novaković je rođen 1. novembra 1842. godine u skromnoj zanatlijskoj porodici u Šapcu. Osnovnu školu sa izuzetnim uspehom pohađao je u rodnom mestu. Prve razrede gimnazije okončao je u Šapcu da bi dalje školovanje nastavio i završio u Beogradu. Licej, preteču Beogradskog univerziteta, upisao je 1860. godine, a već 1863. godine izabrane studije je uspešno i okončao. Upravo su profesori Liceja, a posebno Đura Daničić, ostavili snažan uticaj na Novakovićev životni put i njegovu odluku da se posveti naučnoistraživačkom radu. Istoriju srpske književnosti, kapitalno delo srpske nauke, Novaković je napisao sa tek dvadeset i pet godina. Time je udario temelje tada novog i još nedovoljno istraženog pravca u srpskoj nauci. Pored istorije književnosti bavio se i filologijom, bibliografijom, heraldikom, a najviše istoriografijom. Tokom života ostavio je iza sebe oko četiri stotine naslova, knjiga i drugih radova, stvaranih na različitim poljima društvenih nauka. Nesumnjivo, to ga stavlja u red najplodonosnijih i najznačajnijih srpskih naučnih delatnika.

Zasigurno bi bibliografija radova Stojana Novakovića bila i obimnija da se još od studentskih dana, uporedo sa naukom, nije posvetio i politici. Iako ga je krasila smirenost, odmerenost i opreznost, kada bismo pronikli u njegova najdublja nacionalna osećanja uočili bismo da je tu postajao sušta suprotnost tim svojim osobinama. Kroz život su ga vodila snažna patriotska načela, što je posebno bilo naglašeno u njegovim mladalačkim godinama. Čak je i svoje rođeno ime Kosta, smatrajući da nije dovoljno srpsko, promenio u Stojan. Pripadao je nacionalnoj organizaciji Ujedinjena omladina srpska, koja je pored srpskog imala i jak slovenofilski karakter. Jedno od načela te organizacije bilo je „Prosvetom ka slobodi“, što je i u kasnijem političkom angažmanu Stojana Novakovića predstavljalo temeljni stub njegovog delovanja. Novaković je usvojio stav da je zadatak prosvete ne samo da podigne nivo obrazovanja stanovništva Srbije radi opštedržavnog napretka, već i da odigra jednu od najvažnijih uloga u procesu borbe za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje.

Svestan činjenice da je u tom trenutku više od dve trećine srpske populacije živelo pod tuđinskom vlašću, da se u Osmanlijskoj carevini sprovodio proces islamizacije, a u Austrougarskoj germnizacije i mađarizacije srpskog življa, Novaković je smatrao da je kulturni i prosvetni rad u tim uslovima jedini način borbe za očuvanje srpskog identiteta. Odnosno, tamo gde srpska država i politika zbog objektivnih okolnosti nisu mogla da deluje, tu je nastupala srpska prosveta i kultura. Finansiranje rada srpskih ustanova kulture i obrazovanja, obezbeđivanje knjiga i udžbenika za srpsku decu, kao i svaka druga kadrovska ili materijalna podrška predstavljali su način borbe koji je Novaković bezrezervno podržavao. Suštinski, tako se čuvala srpska nacionalna svest u neslobodnim krajevima, ali istovremeno se vršila priprema terena da u odgovarajućim političkim okolnostima srpska država može lakše delovati u pravcu oslobođenja i ujedinjenja srpskog naciona. Inače, Stojan Novaković je već 1873. godine postao ministar prosvete u vladi Jovana Ristića, što mu je dalo šansu da tu svoju prosvetnu politiku sprovede u delo. Na čelo srpskog Ministarstva prosvete Novaković je imenovan u više navrata i uz neumoran rad na nacionalnom planu uspeo je da sprovede i temeljnu unutrašnju reformu obrazovnog sistema u Srbiji.

Tokom Velike istočne krize Novaković je mobilisan, dajući i na taj način doprinos borbi za oslobođenje svog naroda. Kao i celokupno srpstvo bio je razočaran ishodom ratova koje je Srbija zajedno sa saveznicima vodila od 1876. do 1878. godine protiv Osmanlijske carevine. Bio je posebno rezigniran odlukom Rusije da nakon vojničke pobede nad Turcima 1878. godine pokuša da nametne Sanstefanski mir. Srpski interesi su ovim mirovnim predlogom bili u potpunosti podređeni bugarskim, a u stvari ruskim nacionalnim planovima. Rusija se tada opredelila za stvaranje Velike Bugarske kao eksponenta svoje politike na Balkanu, dok je za Srbiju namenila tek minimalnu korekciju granica. Pod pritiskom zapadnih sila, a srećom po srpsku stranu, Sanstefanski mir je odbačen. Odlučeno je da se sudbina Balkana prekraja na međunarodnom kongresu u Berlinu. U novim okolnostima srpski knez Milan Obrenović napravio je dramatičan zaokret u srpskoj spoljnoj politici. Napustio je do tada tradicionalnu rusofilsku politiku i okrenuo se zvaničnom Beču. Austrougarska je tada bila spremna da se prihvati uloge zastupnika srpskih interesa na Berlinskom kongresu, ali pod određenim uslovima. Dunavska monarhija je od Srbije tražila da se obaveže na sklapanje međusobnog trgovinskog ugovora i izgradnju pruge Beograd–Niš, sa vezama prema Sofiji i Solunu. Kako bi obezbedila podršku Austrougarske na Berlinskom kongresu, Srbija je prihvatila ponuđene uslove. Zvanični Beč je zauzvrat svoja obećanja ispunio. Dosledno je zastupao srpske interese i to pre svega po pitanju srpskih teritorijalnih pretenzija na Pirot i Vranje, koje je inače Rusija videla u sastavu Velike Bugarske. Srbija je na kraju pored Niškog i Topličkog dobila Pirotski i Vranjski okrug, što se može smatrati izvesnim uspehom srpske diplomatije i pozitivnim rezultatom savezništva sa Austrougarskom. Međutim, ni teritorijalni dobici ni međunarodno priznanje srpske nezavisnosti nisu mogli da otklone osećaj razočaranja u srpskom društvu nakon raspleta Velike istočne krize. Glavni cilj srpske nacionalne politike XIX veka, Bosna i Hercegovina, odlukom Kongresa potpala je pod Austrougarsku kontrolu. Interesi srpskog naroda zapadno od Drine time su trajno narušeni, a posledice te odluke osećamo i danas.

Knez Milan je presudno uticao da se nedugo nakon Berlinskog kongresa, već 1880. godine, formira vlada pod predsedništvom Milana Piroćanca. U njen sastav kao ministar prosvete ušao i Stojan Novaković. Piroćančeva vlada je okupila mlade, obrazovane i sposobne ministre. Između ostalih, pored Novakovića, tu su se našli Čedomilj Mijatović i Milutin Garašanin. Primarni zadatak nove vlde bio je da sprovede odredbe dogovora sa Austrougarskom o trgovinskom ugovoru i železnici, kao i da produbi političko partnerstvo između dva suseda. Inače, novu vladu su činili srpski konzervativci, isti oni koji su naredne 1881. godine formirali prvu političku partiju u Srbiji – Srpsku naprednu stranku. Iako je u mladosti bio liberal, Novaković je od osnivanja bio deo Napredne stranke i na taj način je postao jedan od nosilaca konzervativne politike u Srbiji. Pošto je ispunila zahteve Austrougarske u pogledu izgradnje pruge i trgovinskog ugovora, po želji kneza Milana vlada je otišla i korak dalje. Godine 1881. sa Austrougarskom je sklopljena Tajna konvencija, kojom je uspostavljeno strateško savezništvo između Austrougarske i Srbije. Pošto je dogovor bio tajnog karaktera, Milan je o njemu obavestio samo pojedine ministre, tačnije one koji su učestvovali u njenom kreiranju. Stojan Novaković nije pripadao tom krugu. Doduše, najverovatnije ne zbog njegovog eventualnog protivljenja Konvenciji, već zbog želje obe strane da što uži krug ljudi bude upućen u njenu sadržinu. Tajnom konvencijom ruski uticaj u Srbiji je sistematski potiskivan u korist austrougarskog, što predstavlja jednu od najznačajnijih tekovina Berlinskog kongresa. Novaković je dosledno učestvovao u sprovođenju takve politike. Vršeći dužnost ministra prosvete i crkvenih pitanja, operativno je sproveo u delo smenu mitropolita beogradskog Dimitrija, kao i ostalih rusofilski orjentisanih vladika.

Međutim, treba naglasiti da je Novaković bio među prvim naprednjacima koji je počeo da preispituje a zatim i menja svoju austrofilsku politiku. Kako je vreme proticalo samo je učvrstio svoj stav da se austrougarski interesi ne mogu uskladiti sa srpskim i da je neophodno da se spoljna politika zvaničnog Beograda revidira. Novaković je zauzeo stanovište da Srbija mora napustiti dotadašnju politiku isključivog oslanjanja na Austrougarsku i krenuti putem uspostavljanja dobrih odnosa sa svim velikim silama, a naročito sa Rusijom. Pošto je Rusija već tradicionalno bila zainteresovana za sudbinu Osmanlijskog carstva, imala je posebno velik uticaj na balkansku politiku. Popravljanje političkih odnosa sa Rusijom za Novakovića je samim tim predstavljalo vitalni interes Srbije. Koliko je ispravno razmišljao najbolje se videlo tokom njegovog višegodišnjeg službovanja na čelu srpskog poslanstva u osmanlijskoj prestonici.

Dolaskom u Istanbul Novaković je imao priliku da svoju politiku, kulturno-prosvetnog delovanja u cilju očuvanja nacionalnih interesa srpskog naroda pod tuđinskom vlašću sprovede u delo. Pošto je tokom Velike istočne krize srpski uticaj u Osmanlijskom carstvu gotovo eliminisan, Novaković je morao za početak da sanira nastalu štetu. Naime, Turci su lokalno srpsko stanovništvo smatrali neprijateljskim elementom. Srpski učitelji i sveštenici su proterivani, škole zatvarane, a viđeniji Srbi su ubijani ili slati na višegodišnje robije. Bugari i Grci su koristili tu okolnost da preko Egzarhata, odnosno Vaseljenske patrijaršije, dovođenjem svojih učitelja i sveštenika popune upražnjena školska i crkvena mesta u srpskim sredinama. Srpskom narodu je samim tim pretilo potpuno uništenje, kako zbog turskog i arnautskog terora i sve naglašenije islamizacije, tako i zbog sve agresivnije bugarizacije i helenizacije. Novaković je na zatečenu situaciju odgovorio diplomatskim sredstvima. Ispočetka je radio na približavanju Porti ne bi li gradnjom prijateljskih odnosa s Turcima zaustavio teror nad srpskim življem. Izdejstvovao je dozvolu da se ponovo otvaraju srpske škole i da se srpski učitelji postepeno vraćaju na teritorije naseljene srpskim življem. Ponovo su srpske knjige i udžbenici mogli da stignu u srpske sredine. Uspostavljani su i konzulati, prvo u Solunu i Skoplju a zatim u Prištini i Bitolju. Samo otvaranje srpskih konzulata predstavljao je veliko ohrabrenje za lokalne Srbe, a istovremeno oni su postali i centri srpske obaveštajne delatnosti. Konzularna predstavništva su inače imala zadatak da na terenu koordinišu ovu veliku kulturno-prosvetnu akciju srpske države. Veliki uspeh Novakovićeve diplomatske aktivnosti predstavljalo je imenovanje srpskih mitropolita na vladičanska mesta u Prizrenu i Skoplju, što je označilo povratak srpskog sveštenstva u Staru Srbiju. Dosta mu je na tom planu pomoglo uspostavljanje prijateljskih veza sa Grcima, odnosno Vaseljenskom patrijaršijom, čija reč je na Porti imala posebnu težinu. Ipak, ono što je možda i najviše doprinelo rezultatima Novakovićeve misije bilo je njegovo približavanje najuticajnijem poslanstvu na Bosforu – ruskom. Naime, ispostavilo se da su jedino ruske diplomate bile spremne da se na Porti založe za srpske interese. Iako su ispočetka na Novakovića gledali s podozrenjem pa čak i neprijateljski, njegova jasna namera da izgradi dobre odnose otopila je taj leden stav ruskih diplomata. Zahvaljujući takvom Novakovićevom držanju Rusija je po pojedinim pitanjima izašla u susret srpskoj strani i time dala značajan impuls srpskoj akciji.

Vrhunac dotadašnje političke karijere Novaković je doživeo 1895. godine kada mu je kralj Aleksandar Obrenović poverio mandat za sastav vlade. Svestan težine kako unutrašnje, tako i spoljno-političke situacije, Novaković je odmah prionuo na posao. Prvo se pozabavio pitanjem refinansiranja državnih dugova, kako bi zemlja izbegla bankrot, a zatim se posvetio i političkim izazovima. Suštinski, Novaković je želeo da politiku sa mikroplana, koju je vodio kao srpski poslanik u Istanbulu, preslika i na makroplan državne politike Kraljevine Srbije. Težio je otopljavanju odnosa sa drugim velikim silama, a naročito sa Rusijom. Zato je, doduše bezuspešno, pokušao da izvrši nabavku oružja upravo u ovoj moćnoj pravoslavnoj imperiji. U regionalnoj politici, po uzoru na kneza Mihaila i Iliju Garašanina, pokušavao je da obnovi Balkanski savez, naročito se posvetivši popravljanju odnosa s Crnom Gorom i savezništvu s Grčkom. Na unutrašnjem planu je radio na novom ustavu kojim bi se prevazišla teška politička kriza nastala sukobom radikala i kralja oko načina upravljanja zemljom. Aleksandar je pokušavao da vlada autokratski, oslanjajući se na stari Namesnički ustav, dok su radikali insistirali na vraćanju najvišeg pravnog akta iz 1888. godine kojim su parlament i vlada imali dominantnu ulogu. Novaković je taj sukob pokušavao da prevaziđe uvođenjem dvodomnog parlamenta, čime bi na Senat prešao deo nadležnosti oko kojih su se sporile suprotstavljene strane. Međutim, za realizaciju ovih velikih planova nije imao dovoljno vremena. Pod pritiskom Austrougarske, nezadovoljne Novakovićevom rusofilskom politikom, Aleksandar je popustio i uskratio podršku njegovoj vladi. Nakon samo godinu i po dana na dužnosti predsednika Ministarskog saveta, svestan položaja u kom se našao, Stojan Novaković je podneo ostavku.

Ubrzo, već 1897. ponovo se aktivirao u diplomatiji i to opet na mestu srpskog diplomatskog predstavnika u Osmanlijskoj prestonici. Godine 1900. otišao je na diplomatsku dužnost poslanika u Parizu. Poveren mu je tada važan zadatak da se bavi zaštitom srpskih ekonomskih interesa u francuskoj prestonici, odnosno pitanjem cene srpskih hartija od vrednosti na pariskom finansijskom tržištu. Međutim, promena političkih prilika u Srbiji ograničila je Novakovićev ostanak u Gradu svetlosti na manje od godinu dana. Odluka srpskog kralja Aleksandra da se oženi dvorskom damom Dragom Mašin izazvala je buru u tadašnjem srpskom društvu, a posebno veliko nezadovoljstvo njegovog oca. Besan i razočaran, kralj Milan se nakon toga više nije vraćao u zemlju. Samim tim austrougarski uticaj se počeo kruniti, a kralj Aleksandar je pokazivao sve jasniju nameru da napravi spoljnopolitički zaokret ka Rusiji. Stoga ne čudi što je upravo Novaković, kao čovek koji je vremenom stekao poverenje zvanične ruske politike, od kralja dobio novu važnu diplomatsku misiju. Delujući sa pozicije srpskog diplomatskog predstavnika u Petrograd, Novaković je trebalo da doprinese jačanju srpsko-ruskih odnosa. Iako je i ranije dobijao ponude da predstavlja Srbiju u ruskoj prestonici, sve do 1900. godine on je to odbijao, delimično zbog oštre ruske klime koja nije prijala njegovom zdravlju, a više zbog toga što je znao da ga austrofilska politika Srbije onemogućava da bilo šta značajnije uradi u Petrogradu. Nove okolnosti su ga ipak uveravale da je konačno došlo vreme velikog zaokreta u srpskoj politici i da svojim odlaskom u Rusiju može značajnije doprineti toj promeni. Ipak, više nego turbulentne prilike u Srbiji s početka XX veka u mnogo čemu su mu vezale ruke. Komplikovani međunarodni odnosi, njihova refleksija na unutrašnje prilike u Srbiji i kao vrhunac svega Majski prevrat, terali su srpskog poslanika u Petrogradu da se više bavi kontrolom štete nego proaktivnom politikom u meri u kojoj je on to sam želeo. Novaković je u ruskoj prestonici ostao sve do 1905. godine, kada je njegova diplomatska aktivnost završena i nakon čega se trajno vratio u Srbiju.

Kada sagledamo celokupno diplomatsko-političku delovanje Stojana Novakovića, veoma lako uočavamo da je nakon 1883. godine gro svoje aktivnosti posvetio eliminisanju nasleđa Berlinskog kongresa. Novaković je dobro razumeo da je austrofilska politika Srbije upravo deo tog nasleđa i da je nespojiva sa srpskim nacionalnim interesima. Štaviše, Austrougarska je bila glavna prepreka ostvarenju srpskih planova o ujedinjenju i to ne samo zato što je zatvarala put srpske ekspanzije prema Severu i Zapadu, već zato što je i na Jugu, kako bi sebi obezbedila izlaz na Egejsko more, planirala da ovlada Vardarskom dolinom. Upravo zato, Novaković je smatrao da Srbija mora napraviti diplomatski zaokret ka drugim velikim silama, a naročito prema Rusiji. Rusija je imala snažan uticaj na Balkanu i jasnu antitursku politiku, što je Srbiji odgovaralo. Probugarska politika Rusije je s druge strane zasigurno predstavljala prepreku uspostavljanju bliže saradnje zvaničnog Beograda i Petrograda, ali Novaković je smatrao da kroz Balkanski savez i te protivrečnosti mogu biti ako ne prevaziđene, onda bar ublažene. Koliko je Novaković bio u pravu, jasno se videlo 1912. godine u Prvom balkanskom ratu. Regionalno povezivanje balkanskih naroda uz podršku Ruske carevine predstavljalo je ključnu formulu uspeha ne samo za Srbiju, već i za sve balkanske Hrišćane u njihovoj borbi za slobodu.

Inače, Novaković je dosta pažnje posvetio teorijskom sagledavanju posledica Berlinskog kongresa, o čemu je ostavio i pisane zabeleške. Nasleđe Berlinskog kongresa Novaković je okarakterisao kao srpsku nacionalnu katastrofu, za šta je smatrao odgovornima ne samo Austrougarsku i druge velike sile, već i samu srpsku političku elitu. Veliku istočnu krizu, po njegovom mišljenju, izazvala je Austrougarska kako bi pronašla opravdanje za svoj vojno-politički prodor na Balkan. Pošto srpska politika toga nije bila svesna, „zagrizla je mamac“ i ušla u rat. Vojno i politički nedovoljno spremna, Srbija nije uspela da ostvari svoje ciljeve, ali je samim tim omogućila Austrougarskoj da ostvari svoje. Poučen tim iskustvom, Novaković se zalagao za vođenje jedne izrazito oprezne politike, jer bilo kakav novi zaplet u regionu veoma lako je Habzburškoj monarhiji mogao dati opravdanje za novo angažovanje na Balkanu. Politički krugovi u Beču dobili bi priliku da ostvare svoj konačni cilj o prodoru ka Vardarskoj dolini. Ukoliko bi se taj scenario realizovao, Stara i Južna Srbija bi potpale pod vlast moćne Austrougarske, čija propast, za razliku od Turske, nije se mogla ni nazreti. Sledstveno tome, lokalno srpsko stanovništvo bi ostalo pod tuđinskom vlašću, samo ovog puta sa još manje izgleda da bi u dogledno vreme moglo dočekati slobodu. Upravo zato Novaković je insistirao na sprovođenju kulturno-prosvetne akcije, kao jedine koja nije davala povoda spoljnjem faktoru da deluje. Istovremeno, prosveta je čuvala identitet srpskog naroda u neslobodnim krajevima i pripremala ga da dočeka političke okolnosti u kojima će srpska država moći otvoreno da se angažuje u pravcu njegovog oslobađanja. U međuvremenu, dok taj momenat ne dođe, Novaković je insistirao na ekonomskom i vojnom jačanju Srbije, kao preduslovu za bilo kakvu dalju akciju.

Isto kako se Novakoviću ne može pripisati da je predstavljao čuvara političkog nasleđa Berlinskog kongresa, tako to nije bio ni u kulturno-prosvetnoj sferi. Neretko, u današnjoj srpskoj javnosti provlači se neosnovana teza o tome da je srpska istoriografija nakon Berlinskog kongresa kreirana i nametana iz Berlina i Beča, a da je Stojan Novaković bio izvršilac takve politike. Novaković je iza sebe ostavio oko 400 naslova različitih naučnih dela, od čega najviše iz istoriografije. Kao istoričar pripadao je kritičkom pravcu, u to vreme dominantnom u evropskoj istorijskoj nauci. Samim tim, svoja dela je pisao na temelju kritičke analize njemu dostupnih istorijskih izvora, jasno praveći razliku između istorijskih činjenica s jedne i legendi i mistifikacija s druge strane. Tvrdnje da je Novaković za račun Beča učestvovao u prikrivanju određenih istorijskih istina krajnje su neutemeljene i pogrešne. Uostalom, ako se u političkom radu posvetio neutralizaciji nasleđa Berlinskog kongresa, zašto bi suprotno radio u naučnoj sferi. Upravo ova činjenica do kraja ogoljava te besmislene optužbe na njegov račun. Novaković je jedan od najznačajnijih srpskih naučnika, diplomata, političara i državnika, a iznad svega istinski patriota i rodoljub čije je životno delo posvećeno njegovom narodu i duboko utkano u srpsko nacionalno biće.

IZVORI I LITERATURA

LJubiša Z. Antonijević, Stojan Novaković i srpsko društvo krajem XIX i početkom XX veka, doktorska disertacija, Niš, 2017.

Mihailo Vojvodić, Stojan Novaković o Berlinskom kongresu, Istorijski časopis, organ Istorijskog instituta SAN, knj. 49, str. 183–195, Beograd, 2002.