Стојан Новаковић и наслеђе Берлинског конгреса

26/01/2021

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

 

Историја модерне српске државности обележена је догађајима који су судбински утицали на целокупни развој како српске државе, тако и српског народа. Један од тих пресудних момената свакако је и Берлински конгрес из 1878. године, чије последице се на Балкану осећају до данас. Зато и у садашњој српској јавности можемо чути тврдње да поједине велике силе теже да сведу Србију на „предкумановске границе“, односно на границе исцртане на Берлинском конгресу. Исто тако можемо чути да се последице Берлинског конгреса осећају у српској култури и просвети, где се посебно апострофира српска историографија, као нешто што је мењано, односно писано на темељу политичког наслеђа Берлинског конгреса. Колико у свим тим тврдњама има истине а колико мистификације, колико је у ствари бременито наслеђе Конгреса из 1878. године можда најбоље можемо сагледати кроз биографију и политичку делатност истакнутог српског државника Стојана Новаковића. Управо је овај угледни дипломата и један од најплодоноснијих српских научника био не само савременик, већ и учесник свих тих дешавања уочи, током и након Берлинског конгреса. Додамо ли на то да се Новаковић теоријски бавио последицама Конгреса, добијамо хроничара времена из чије политичке и научне заоставштине на један свеобухватан начин можемо да сагледамо наслеђе Берлинског конгреса.

Стојан Новаковић је рођен 1. новембра 1842. године у скромној занатлијској породици у Шапцу. Основну школу са изузетним успехом похађао је у родном месту. Прве разреде гимназије окончао је у Шапцу да би даље школовање наставио и завршио у Београду. Лицеј, претечу Београдског универзитета, уписао је 1860. године, a већ 1863. године изабране студије je успешно и окончао. Управо су професори Лицеја, а посебно Ђура Даничић, оставили снажан утицај на Новаковићев животни пут и његову одлуку да се посвети научноистраживачком раду. Историју српске књижевности, капитално дело српске науке, Новаковић је написао са тек двадесет и пет година. Тиме је ударио темеље тада новог и још недовољно истраженог правца у српској науци. Поред историје књижевности бавио се и филологијом, библиографијом, хералдиком, а највише историографијом. Током живота оставио је иза себе око четири стотине наслова, књига и других радова, ствараних на различитим пољима друштвених наука. Несумњиво, то га ставља у ред најплодоноснијих и најзначајнијих српских научних делатника.

Засигурно би библиографија радова Стојана Новаковића била и обимнија да се још од студентских дана, упоредо са науком, није посветио и политици. Иако га је красила смиреност, одмереност и опрезност, када бисмо проникли у његова најдубља национална осећања уочили бисмо да је ту постајао сушта супротност тим својим особинама. Кроз живот су га водила снажна патриотска начела, што је посебно било наглашено у његовим младалачким годинама. Чак је и своје рођено име Коста, сматрајући да није довољно српско, променио у Стојан. Припадао је националној организацији Уједињена омладина српска, која је поред српског имала и јак словенофилски карактер. Једно од начела те организације било је „Просветом ка слободи“, што је и у каснијем политичком ангажману Стојана Новаковића представљало темељни стуб његовог деловања. Новаковић је усвојио став да је задатак просвете не само да подигне ниво образовања становништва Србије ради општедржавног напретка, већ и да одигра једну од најважнијих улога у процесу борбе за национално ослобођење и уједињење.

Свестан чињенице да је у том тренутку више од две трећине српске популације живело под туђинском влашћу, да се у Османлијској царевини спроводио процес исламизације, а у Аустроугарској гермнизације и мађаризације српског живља, Новаковић је сматрао да је културни и просветни рад у тим условима једини начин борбе за очување српског идентитета. Односно, тамо где српска држава и политика због објективних околности нису могла да делује, ту је наступала српска просвета и култура. Финансирање рада српских установа културе и образовања, обезбеђивање књига и уџбеника за српску децу, као и свака друга кадровска или материјална подршка представљали су начин борбе који је Новаковић безрезервно подржавао. Суштински, тако се чувала српска национална свест у неслободним крајевима, али истовремено се вршила припрема терена да у одговарајућим политичким околностима српска држава може лакше деловати у правцу ослобођења и уједињења српског национа. Иначе,  Стојан Новаковић је већ 1873. године постао министар просвете у влади Јована Ристића, што му је дало шансу да ту своју просветну политику спроведе у дело. На чело српског Министарства просвете Новаковић је именован у више наврата и уз неуморан рад на националном плану успео је да спроведе и темељну унутрашњу реформу образовног система у Србији.

Током Велике источне кризе Новаковић је мобилисан, дајући и на тај начин допринос борби за ослобођење свог народа. Као и целокупно српство био је разочаран исходом ратова које је Србија заједно са савезницима водила од 1876. до 1878. године против Османлијске царевине. Био је посебно резигниран одлуком Русије да након војничке победе над Турцима 1878. године покуша да наметне Санстефански мир. Српски интереси су овим мировним предлогом били у потпуности подређени бугарским, а у ствари руским националним плановима. Русија се тада определила за стварање Велике Бугарске као експонента своје политике на Балкану, док је за Србију наменила тек минималну корекцију граница. Под притиском западних сила, а срећом по српску страну, Санстефански мир је одбачен. Одлучено је да се судбина Балкана прекраја на међународном конгресу у Берлину. У новим околностима српски кнез Милан Обреновић направио је драматичан заокрет у српској спољној политици. Напустио је до тада традиционалну русофилску политику и окренуо се званичном Бечу. Аустроугарска је тада била спремна да се прихвати улоге заступника српских интереса на Берлинском конгресу, али под одређеним условима. Дунавска монархија је од Србије тражила да се обавеже на склапање међусобног трговинског уговора и изградњу пруге Београд–Ниш, са везама према Софији и Солуну. Како би обезбедила подршку Аустроугарске на Берлинском конгресу, Србија је прихватила понуђене услове. Званични Беч је заузврат своја обећања испунио. Доследно је заступао српске интересе и то пре свега по питању српских територијалних претензија на Пирот и Врање, које је иначе Русија видела у саставу Велике Бугарске. Србија је на крају поред Нишког и Топличког добила Пиротски и Врањски округ, што се може сматрати извесним успехом српске дипломатије и позитивним резултатом савезништва са Аустроугарском. Међутим, ни територијални добици ни међународно признање српске независности нису могли да отклоне осећај разочарања у српском друштву након расплета Велике источне кризе. Главни циљ српске националне политике XIX века, Босна и Херцеговина, одлуком Конгреса потпала је под Аустроугарску контролу. Интереси српског народа западно од Дрине тиме су трајно нарушени, а последице те одлуке осећамо и данас.

Кнез Милан је пресудно утицао да се недуго након Берлинског конгреса, већ 1880. године, формира влада под председништвом Милана Пироћанца. У њен састав као министар просвете ушао и Стојан Новаковић. Пироћанчева влада је окупила младе, образоване и способне министре. Између осталих, поред Новаковића, ту су се нашли Чедомиљ Мијатовић и Милутин Гарашанин. Примарни задатак нове влде био је да спроведе одредбе договора са Аустроугарском о трговинском уговору и железници, као и да продуби политичко партнерство између два суседа. Иначе, нову владу су чинили српски конзервативци, исти они који су наредне 1881. године формирали прву политичку партију у Србији – Српску напредну странку. Иако је у младости био либерал, Новаковић је од оснивања био део Напредне странке и на тај начин је постао један од носилаца конзервативне политике у Србији. Пошто је испунила захтеве Аустроугарске у погледу изградње пруге и трговинског уговора, по жељи кнеза Милана влада је отишла и корак даље. Године 1881. са Аустроугарском је склопљена Тајна конвенција, којом је успостављено стратешко савезништво између Аустроугарске и Србије. Пошто је договор био тајног карактера, Милан је о њему обавестио само поједине министре, тачније оне који су учествовали у њеном креирању. Стојан Новаковић није припадао том кругу. Додуше, највероватније не због његовог евентуалног противљења Конвенцији, већ због жеље обе стране да што ужи круг људи буде упућен у њену садржину. Тајном конвенцијом руски утицај у Србији је систематски потискиван у корист аустроугарског, што представља једну од најзначајнијих тековина Берлинског конгреса. Новаковић је доследно учествовао у спровођењу такве политике. Вршећи дужност министра просвете и црквених питања, оперативно је спровео у дело смену митрополита београдског Димитрија, као и осталих русофилски орјентисаних владика.

Међутим, треба нагласити да је Новаковић био међу првим напредњацима који је почео да преиспитује а затим и мења своју аустрофилску политику. Како је време протицало само је учврстио свој став да се аустроугарски интереси не могу ускладити са српским и да је неопходно да се спољна политика званичног Београда ревидира. Новаковић је заузео становиште да Србија мора напустити дотадашњу политику искључивог ослањања на Аустроугарску и кренути путем успостављања добрих односа са свим великим силама, а нарочито са Русијом. Пошто је Русија већ традиционално била заинтересована за судбину Османлијског царства, имала је посебно велик утицај на балканску политику. Поправљање политичких односа са Русијом за Новаковића је самим тим представљало витални интерес Србије. Колико је исправно размишљао најбоље се видело током његовог вишегодишњег службовања на челу српског посланства у османлијској престоници.

Доласком у Истанбул Новаковић је имао прилику да своју политику, културно-просветног деловања у циљу очувања националних интереса српског народа под туђинском влашћу спроведе у дело. Пошто је током Велике источне кризе српски утицај у Османлијском царству готово елиминисан, Новаковић је морао за почетак да санира насталу штету. Наиме, Турци су локално српско становништво сматрали непријатељским елементом. Српски учитељи и свештеници су протеривани, школе затваране, а виђенији Срби су убијани или слати на вишегодишње робије. Бугари и Грци су користили ту околност да преко Егзархата, односно Васељенске патријаршије, довођењем својих учитеља и свештеника попуне упражњена школска и црквена места у српским срединама. Српском народу је самим тим претило потпуно уништење, како због турског и арнаутског терора и све наглашеније исламизације, тако и због све агресивније бугаризације и хеленизације. Новаковић је на затечену ситуацију одговорио дипломатским средствима. Испочетка је радио на приближавању Порти не би ли градњом пријатељских односа с Турцима зауставио терор над српским живљем. Издејствовао је дозволу да се поново отварају српске школе и да се српски учитељи постепено враћају на територије насељене српским живљем. Поново су српске књиге и уџбеници могли да стигну у српске средине. Успостављани су и конзулати, прво у Солуну и Скопљу а затим у Приштини и Битољу. Само отварање српских конзулата представљао је велико охрабрење за локалне Србе, а истовремено они су постали и центри српске обавештајне делатности. Конзуларна представништва су иначе имала задатак да на терену координишу ову велику културно-просветну акцију српске државе. Велики успех Новаковићеве дипломатске активности представљало је именовање српских митрополита на владичанска места у Призрену и Скопљу, што је означило повратак српског свештенства у Стару Србију. Доста му је на том плану помогло успостављање пријатељских веза са Грцима, односно Васељенском патријаршијом, чија реч је на Порти имала посебну тежину. Ипак, оно што је можда и највише допринело резултатима Новаковићеве мисије било је његово приближавање најутицајнијем посланству на Босфору – руском. Наиме, испоставило се да су једино руске дипломате биле спремне да се на Порти заложе за српске интересе. Иако су испочетка на Новаковића гледали с подозрењем па чак и непријатељски, његова јасна намера да изгради добре односе отопила је тај леден став руских дипломата. Захваљујући таквом Новаковићевом држању Русија је по појединим питањима изашла у сусрет српској страни и тиме дала значајан импулс српској акцији.

Врхунац дотадашње политичке каријере Новаковић је доживео 1895. године када му је краљ Александар Обреновић поверио мандат за састав владе. Свестан тежине како унутрашње, тако и спољно-политичке ситуације, Новаковић је одмах прионуо на посао. Прво се позабавио питањем рефинансирања државних дугова, како би земља избегла банкрот, а затим се посветио и политичким изазовима. Суштински, Новаковић је желео да политику са микроплана, коју је водио као српски посланик у Истанбулу, преслика и на макроплан државне политике Краљевине Србије. Тежио је отопљавању односа са другим великим силама, а нарочито са Русијом. Зато је, додуше безуспешно, покушао да изврши набавку оружја управо у овој моћној православној империји. У регионалној политици, по узору на кнеза Михаила и Илију Гарашанина, покушавао је да обнови Балкански савез, нарочито се посветивши поправљању односа с Црном Гором и савезништву с Грчком. На унутрашњем плану је радио на новом уставу којим би се превазишла тешка политичка криза настала сукобом радикала и краља око начина управљања земљом. Александар је покушавао да влада аутократски, ослањајући се на стари Намеснички устав, док су радикали инсистирали на враћању највишег правног акта из 1888. године којим су парламент и влада имали доминантну улогу. Новаковић је тај сукоб покушавао да превазиђе увођењем дводомног парламента, чиме би на Сенат прешао део надлежности око којих су се спориле супротстављене стране. Међутим, за реализацију ових великих планова није имао довољно времена. Под притиском Аустроугарске, незадовољне Новаковићевом русофилском политиком, Александар је попустио и ускратио подршку његовој влади. Након само годину и по дана на дужности председника Министарског савета, свестан положаја у ком се нашао, Стојан Новаковић је поднео оставку.

Убрзо, већ 1897. поново се активирао у дипломатији и то опет на месту српског дипломатског представника у Османлијској престоници. Године 1900. отишао је на дипломатску дужност посланика у Паризу. Поверен му је тада важан задатак да се бави заштитом српских економских интереса у француској престоници, односно питањем цене српских хартија од вредности на париском финансијском тржишту. Међутим, промена политичких прилика у Србији ограничила је Новаковићев останак у Граду светлости на мање од годину дана. Одлука српског краља Александра да се ожени дворском дамом Драгом Машин изазвала је буру у тадашњем српском друштву, а посебно велико незадовољство његовог оца. Бесан и разочаран, краљ Милан се након тога више није враћао у земљу. Самим тим аустроугарски утицај се почео крунити, а краљ Александар је показивао све јаснију намеру да направи спољнополитички заокрет ка Русији. Стога не чуди што је управо Новаковић, као човек који је временом стекао поверење званичне руске политике, од краља добио нову важну дипломатску мисију. Делујући са позиције српског дипломатског представника у Петроград, Новаковић је требало да допринесе јачању српско-руских односа. Иако је и раније добијао понуде да представља Србију у руској престоници, све до 1900. године он је то одбијао, делимично због оштре руске климе која није пријала његовом здрављу, а више због тога што је знао да га аустрофилска политика Србије онемогућава да било шта значајније уради у Петрограду. Нове околности су га ипак уверавале да је коначно дошло време великог заокрета у српској политици и да својим одласком у Русију може значајније допринети тој промени. Ипак, више него турбулентне прилике у Србији с почетка XX века у много чему су му везале руке. Компликовани међународни односи, њихова рефлексија на унутрашње прилике у Србији и као врхунац свега Мајски преврат, терали су српског посланика у Петрограду да се више бави контролом штете него проактивном политиком у мери у којој је он то сам желео. Новаковић је у руској престоници остао све до 1905. године, када је његова дипломатска активност завршена и након чега се трајно вратио у Србију.

Када сагледамо целокупно дипломатско-политичку деловање Стојана Новаковића, веома лако уочавамо да је након 1883. године гро своје активности посветио елиминисању наслеђа Берлинског конгреса. Новаковић је добро разумео да је аустрофилска политика Србије управо део тог наслеђа и да је неспојива са српским националним интересима. Штавише, Аустроугарска је била главна препрека остварењу српских планова о уједињењу и то не само зато што је затварала пут српске експанзије према Северу и Западу, већ зато што је и на Југу, како би себи обезбедила излаз на Егејско море, планирала да овлада Вардарском долином. Управо зато, Новаковић је сматрао да Србија мора направити дипломатски заокрет ка другим великим силама, а нарочито према Русији. Русија је имала снажан утицај на Балкану и јасну антитурску политику, што је Србији одговарало. Пробугарска политика Русије је с друге стране засигурно представљала препреку успостављању ближе сарадње званичног Београда и Петрограда, али Новаковић је сматрао да кроз Балкански савез и те противречности могу бити ако не превазиђене, онда бар ублажене. Колико је Новаковић био у праву, јасно се видело 1912. године у Првом балканском рату. Регионално повезивање балканских народа уз подршку Руске царевине представљало је кључну формулу успеха не само за Србију, већ и за све балканске Хришћане у њиховој борби за слободу.

Иначе, Новаковић је доста пажње посветио теоријском сагледавању последица Берлинског конгреса, о чему је оставио и писане забелешке. Наслеђе Берлинског конгреса Новаковић је окарактерисао као српску националну катастрофу, за шта је сматрао одговорнима не само Аустроугарску и друге велике силе, већ и саму српску политичку елиту. Велику источну кризу, по његовом мишљењу, изазвала је Аустроугарска како би пронашла оправдање за свој војно-политички продор на Балкан. Пошто српска политика тога није била свесна, „загризла је мамац“ и ушла у рат. Војно и политички недовољно спремна, Србија није успела да оствари своје циљеве, али је самим тим омогућила Аустроугарској да оствари своје. Поучен тим искуством, Новаковић се залагао за вођење једне изразито опрезне политике, јер било какав нови заплет у региону веома лако је Хабзбуршкој монархији могао дати оправдање за ново ангажовање на Балкану. Политички кругови у Бечу добили би прилику да остваре свој коначни циљ о продору ка Вардарској долини. Уколико би се тај сценарио реализовао, Стара и Јужна Србија би потпале под власт моћне Аустроугарске, чија пропаст, за разлику од Турске, није се могла ни назрети. Следствено томе, локално српско становништво би остало под туђинском влашћу, само овог пута са још мање изгледа да би у догледно време могло дочекати слободу. Управо зато Новаковић је инсистирао на спровођењу културно-просветне акције, као једине која није давала повода спољњем фактору да делује. Истовремено, просвета је чувала идентитет српског народа у неслободним крајевима и припремала га да дочека политичке околности у којима ће српска држава моћи отворено да се ангажује у правцу његовог ослобађања. У међувремену, док тај моменат не дође, Новаковић је инсистирао на економском и војном јачању Србије, као предуслову за било какву даљу акцију.

Исто како се Новаковићу не може приписати да је представљао чувара политичког наслеђа Берлинског конгреса, тако то није био ни у културно-просветној сфери. Неретко,  у данашњој српској јавности провлачи се неоснована теза о томе да је српска историографија након Берлинског конгреса креирана и наметана из Берлина и Беча, а да је Стојан Новаковић био извршилац такве политике. Новаковић је иза себе оставио око 400 наслова различитих научних дела, од чега највише из историографије. Као историчар припадао је критичком правцу, у то време доминантном у европској историјској науци. Самим тим, своја дела је писао на темељу критичке анализе њему доступних историјских извора, јасно правећи разлику између историјских чињеница с једне и легенди и мистификација с друге стране. Тврдње да је Новаковић за рачун Беча учествовао у прикривању одређених историјских истина крајње су неутемељене и погрешне. Уосталом, ако се у политичком раду посветио неутрализацији наслеђа Берлинског конгреса, зашто би супротно радио у научној сфери. Управо ова чињеница до краја огољава те бесмислене оптужбе на његов рачун. Новаковић је један од најзначајнијих српских научника, дипломата, политичара и државника, а изнад свега истински патриота и родољуб чије је животно дело посвећено његовом народу и дубоко уткано у српско национално биће.

 

 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Љубиша З. Антонијевић, Стојан Новаковић и српско друштво крајем XIX и почетком XX века, докторска дисертација, Ниш, 2017.

Михаило Војводић, Стојан Новаковић о Берлинском конгресу, Историјски часопис, орган Историјског института САН, књ. 49, стр. 183–195, Београд, 2002.

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања