Autorka: dr Nataša Drakulić Kozić
Imajući u vidu činjenicu da je drama Tata mora da jede u značajnoj meri obeležena autoreferencijalnošću – tankom linijom između fakata i fikcije (što je inače karakteristično za stvaralaštvo Mari Ndiaj), prevashodno kada je reč o uključivanju ličnog, životnog iskustva, neophodno je najpre istaći nekoliko biografskih podataka, ne u cilju pozitivističkog čitanja dela, već s namerom da se osvetle bitni činioci literarne zbilje koja je obojena individualnom i kolektivnom stvarnošću savremenog sveta.
Mari Ndiaj (1967) jedna je od najznačajnijih imena savremene francuske i evropske književnosti. NJen roman Rouzi Karp nagrađen je Feminom 2001. godine, dok je za roman Tri moćne žene dobila Gonkura 2009. godine, čime je postala prva crnkinja ovenčana ovim priznanjem. Komad Tata mora da jede izveden je u nacionalnom francuskom pozorištu Komedi fransez, što se smatra velikim prestižom, s obzirom na to da se ova drama iz 2003. godine tek druga po redu našla na repertoaru pomenutog teatra, a da ju je napisala žena. Ova prozaistkinja i dramaturškinja poznata je srpskim čitaocima zahvaljujući Nenadu Šaponji, uredniku zrenjaninsko-novosadske Agore, koji je publikovao romane Vračara 2009. godine, u prevodu Emilije Cerović i Tri moćne žene 2011. godine, u prevodu Vesne Cakeljić, iz kojeg su 2010. godine štampani odlomci u časopisima Nova Zora i Polja. Drama Tata mora da jede objavljena je 2018. godine u izdanju beogradskog Štrika, u prevodu Jelene Stakić. Recepcija navedenih dela kod nas mogla je biti i bolja, jer ona nisu doživela velike tiraže, niti je o njima mnogo pisano, uprkos nespornom kvalitetu. Izuzev pogovora prevodilaca u naznačenim knjigama, nama je poznat samo jedan prikaz koji se odnosi na Vračaru, objavljen u Letopisu Matice srpske iz pera Branislave Vasić Rakočević, pod naslovom Pogled iz ugla stranca.
Iako pojedine teme kojima se Mari Ndiaj bavi nisu toliko bliske domaćoj publici, a među njih spadaju one što se tiču multirasnog porekla, te „crnih došljaka iz nekadašnjih francuskih kolonija u Africi u Francusku ʼmetropoluʼ, došljaka školovanih u najboljem duhu francuskog jezika i francuske kulture koji nailaze na ravnodušnost, pa i neprijateljstvo, starosedelaca, na njihovu odbojnost, strah ponekad, predrasude redovnoˮ (Stakić 2018: 112), većina pitanja ima univerzalan društveni značaj, jer se tiču odnosa među pojedincima u okvirima porodice. Drama Tata mora da jede zasnovana je na autorkinom iskustvu iz najranijeg detinjstva koje je u bitnoj meri odredilo kako njen život tako i stvaralaštvo. Rođena je od majke Francuskinje bele kože i oca Senegalca crne rase koji je napustio porodicu u prvoj godini njenog života. Slična situacija ostvarena je i u ovom komadu. Sva lica koja se pojavljuju na sceni jesu u familijarnim odnosima, a prvi prizor podrazumeva povratak Tate kod Mame i dve ćerke.
Susret Tate i Mine određen je time što se njih dvoje međusobno ne prepoznaju. Strah od stranca u kontaktu najbližih srodnika dočaran je u razgovoru kroz odškrinuta vrata preko kojih je navučen lanac, jer je desetogodišnja devojčica poslušna i oprezna, te ne pušta čoveka kojeg nikad ranije nije videla unutra. O Mami saznajemo dosta iz Mininih reči, ona je neostvarena na profesionalnom planu, jer je ostavljena da sama brine o svojoj deci, što joj je onemogućilo dalje usavršavanje. „Mama ima mnogo dara za frizerku, i da li je onda pravo što je samo jedna od pomoćnica koje peru kosu? Nije, ona nas uči kako je to u osnovi loše i nepravednoˮ (Ndiaj 2018: 8).
Jedna od značajnih tema ovog pozorišnog komada jesu emotivna stanja ljudi, vidovi njihovog ispoljavanja, odnosno potiskivanja, društvena prihvatljivost u pogledu izražavanja neprijatnih osećanja. Kada Tata od Mine traži da ne plače, on zapravo zahteva od svoga deteta da ne pokazuje tugu, zabrinutost, bes i slično, što se u ljudskom organizmu sasvim prirodno javljaju prilikom stresnih situacija kao normalan odgovor na draži iz spoljašnje sredine i predstavljaju svojevrstan vid zaštite organizma, zdrave reakcije na okruženje. On govori: „Ako nešto mrzim na ovome svetu, to je cmizdrenje. A šta ne volim: potrese, scene, bučno lupanje srca. Ja, dete, ne trpim da obrazi, lepi glatki obrazi, budu mokri i lepljiviˮ (Ndiaj 2018: 15). U sličnom maniru devojčicu je podizala i majka, o čemu svedoči Minin odgovor: „Ni mama… ne voli kad nas vidi da plačemo. Ona je tako vesela, tako vesela…ˮ (Ndiaj 2018: 16). Dete je zbunjeno neosnovanim zabranama i pita se: „Kako to da ne mogu da sprečim suze? Uf, to je stvarno neprijatnoˮ (Ndiaj 2018: 15). Na određenom nivou je svesna da njena majka zapravo čini napor da deluje radosno, te je sažaljeva: „Sirota Mama, najveselija od svih nas!ˮ (Ndiaj 2018: 12). U savremenom svetu moguće je uočiti sveprisutan zahtev da se bude srećan i zadovoljan, te da je dozvoljeno pokazivati (pa čak i osećati) samo prijatne emocije. To potvrđuju Tatini zahtevi: „Hoću mir, hoću primerenu radostˮ (Ndiaj 2018: 11), čime pokušava da ignoriše sopstvena i tuđa unutrašnja stanja u velikoj meri izazvana njegovim napuštanjem porodice u periodu kada joj je bio najpotrebniji. Time pokušava da se odrekne sopstvene odgovornosti i pobegne od suočavanja s istinom. Tata će kasnije težiti ka tome da Mina, ćerka koja mu je naklonjena, preuzme njegov teret, iako ona nije sposobna da podnese istinu. On ne vodi računa o tome da dete ne može biti odgovorno za tuđe postupke i probleme, te sebe ubeđuje: „Samo treba da se prepustim svojoj snažnoj ćerki. Tvoji su laktovi snažni, zglobovi čvrsti, pomalo prekrupni. Ali sad, šta mi je činiti? Dete, kako mi je činiti?ˮ (Ndiaj 2018: 67).
U fokusu Tatine pažnje jesu novac i spoljašnji izgled kojima zajedno želi da se pokaže dominantnim u odnosu na druge. Odnosima moći podučava svoju ćerku sledećim objašnjenjem zasnovanim na rasizmu i materijalizmu: „Ali Tata se vratio i to je pravo čudo. Bićeš srećna, dete, jer ja sam tvoj otac, ja sam bogat i želim da me Mama primi natrag. Gledaj. Tatina koža crna je koliko to ljudska koža može da bude. Crna boja moje kože je najcrnja, crnje od nje nema, blistavo crna, te spram nje moje tamne oči deluju izbledelo. Zato, dete, odsad znaj da mi ova neprikosnoveno crna, carska put daje prednost nad tamnim kožama bez sjaja kao što je tvoja. Uzmi to sad na znanje, a razumećeš kasnijeˮ (Ndiaj 2018: 9–10). Mina to smatra nepravednim, ali na kraju pušta oca unutra uz napomenu da je njen stav potpuno drugačiji: „Ja kože ne gledam, čak ih i ne vidim. Sve te kože!ˮ (Ndiaj 2018: 15).
Tata pokušava da upravlja emocijama i mlađe ćerke Ami: „Zar nećeš da poljubiš Tatu koji se pre deset godina obogatio, pa se vraća imućan kao nikad ranije?ˮ (Ndiaj 2018: 17). Sebe proglašava uspešnim jer je bogat. On naprosto zahteva određeno ponašanje od svoje dece. Nasuprot njemu, Mamin drugi muž, Zelner svestan je da nije moguće zanemariti sopstvena osećanja i potrebe, pogotovo kada je reč o detetu, što izražava u rečima: „Dajte joj vremena da sama poželi, gospodineˮ (Ndiaj 2018: 17). Mina je na strani oca koji daje sebi za pravo da naređuje i uslovljava Ami slatkišima. On ne vidi ništa izvan volje za sticanjem i želje za zaustavljanjem starenja, svojstvene čoveku XXI veka. „Imam pedeset godina, a izgledam kao da mi je trideset. Moje telo, moje lice: sav sam bezumna mladost. […] Umesto da starim kao svi vi, ja sam se s godinama podmlađivaoˮ (Ndiaj 2018: 19). Briga za telo (prevashodno za njegov fizički, estetski izgled) nadilazi pažnju koju je potrebno pokloniti duši, te mentalnom zdravlju. Iako Ami odbija žele bombone, Tata ne uviđa da nije moguće kupiti baš svačiju naklonost, ističući: „Mogu vam ponuditi sve što poželite, sve što zatražite mogu vam datiˮ (Ndiaj 2018: 21). NJegov novac (inače nepostojeći) ne može im nadomestiti odrastanje bez oca. On nije u stanju ni da zapamti ime svoje starije ćerke, koja je njegovom lažnom pojavom i rečima već potkupljena. Uprkos isforsiranoj radosti izazvane očevim dolaskom, ona oseća brigu i sramotu. „Ja sam Mina, zvana Nana, ali stid me je moje sestre Ami. Tata se vratio, koja sreća! A da li smo mi, ćerke, tako lepe, tako tanke i osobite? Veliko pitanjeˮ (Ndiaj 2018: 24). Upoređujući sebe i Zelnera, kako bi ponizio svoga suparnika, otac usađuje Mini određen model ponašanja, omogućava joj da usvoji izvrnut sistem vrednosti. U prirodnoj želji da joj porodica iznova bude na okupu, ona traži od očuha da ode, a sebi postavlja zahtev da postane neko drugi – ne samo obična devojčica kakva i jeste, već naočita, ne bi li ispunila nametnuta očekivanja, oličena u izjavama: „Niste li malo predebele i preteške, ćerke moje?ˮ (Ndiaj 2018: 25), odnosno: „Ove dve devojke treba poprilično da omršave, Zelneru. Ja sam bogat, i hoću da mi budu privlačneˮ (Ndiaj 2018: 27).
Mama se pojavljuje na sceni tek u trećem prizoru, zatečena dolaskom muža, te govori: „Godinama sam svake večeri zamišljala kako ulazim i zatičem te ovde. Ali posle više nisam mislila na toˮ (Ndiaj 2018: 30). NJegovo prisustvo u njoj budi strah, što je očigledno i u fizičkoj manifestaciji šoka. Kad mu je čula glas, ona je „zadrhtala, sela udno stepeništa pitajući se hoć[e] li uopšte biti u stanju da se popn[e]ˮ (Ndiaj 2018: 30). NJoj klecaju kolena i ima nagon za povraćanjem. Međutim, govori kako je srećna zbog dolaska Ahmeda, oca njene dece, a najpre uočava njegov fizički izgled – mladolikost. Mama se ponovo nalazi na prekretnici, njena prošlost oživljava, seća se svega što nije postigla, jer je ostavljena sama s decom, kao i ljubavi koju je nekada osećala. Postupci su joj motivisani osećanjima koja se u tom trenutku mešaju i teško ih je pojmiti. „Gledam ga i volim ga. Koje je to poniženjeˮ (Ndiaj 2018: 35). Veza između Tate i Mame bila je i ostala kompleksna. Muškarac crne boje kože u svom odnosu sa ženom belkinjom pokušava da potčinjavanjem partnerke pokori sve ono u odnosu na šta je nemoćan. Toga je i Mama svesna: „Ja sam za njega bila cela Francuska. Ne ljudsko biće, ne lep nepomičan i svež cvet, ne predmet ljubavi. Ne, on nije to video, a bila sam i više od toga: cela Francuska kraj koje se on pokazao višim, finijim, lepšim od njeˮ (Ndiaj 2018: 35).
Četvrti prizor je posebno značajan zato što iz razgovora Ahmeda i njegove nove žene Ane saznajemo da je sve što ovaj lik izgovara neistina. On prisvaja lažni identitet, čak ni odelo koje nosi nije njegovo. Zapravo živi u bedi, ima malu bebu i pokušava da se nekako snađe. Iskorišćava sve što mu se nađe na putu, samoživ je i nema nikakve empatije, pa ni ljubavi prema bližnjem. On se upravlja nagonima. NJegov odnos prema porodici, pre svega potomstvu, je površan: „Moja žena je mršava, ćerke su debele. Nimalo mi se ne sviđaju. Kako sam izmožden! Koža im je suviše svetla i to me ljuti, mogu samo prezrivo da se cerim. Ali žena, ona je zgodna…ˮ (Ndiaj 2018: 41). Pokazuje se kao manipulator, neko ko ne želi da snosi posledice svojih postupaka. Čak i svog sina, malu bebu, proklinje i želi da ga se otarasi, smesti u neku ustanovu. „On je moja svakodnevna sramota, a njegova ružnoća oboje nas unižava – ama zašto bih ja bio osuđen da trpim tu sramotu svakog bogovetnog dana, celoga života?ˮ (Ndiaj 2018: 45). Smatra da je ispoljavanje mržnje, očaja, besa, nezadovoljstva nedopustivo, te da emocije treba potiskivati i nekako se snaći, odnosno pratiti svoje potrebe u iluziji da će se sve najednom preokrenuti nabolje. Taj san o srećnom životu bogataša u velikoj je meri diktiran spolja, egzistencijanim uslovima u čijim je okvirima veoma teško zadržati dostojanstvo. To je oličeno u Ahmedovom priznanju: „Da li se tučem u grudi zato što ovde ne mogu da polažem pravo ni na šta osim na čišćenje slivnika? Ta neprikosnoveno crna boja kože podrazumeva da nisam dobar ni za šta osim za klanjanje do zemlje. Tako mu to dođe. A ja, da li urlam?ˮ (Ndiaj 2018: 47).
Rasno zasnovane predrasude predstavljene su kroz lica Mamine porodice koja nije mogla da prihvati njen prvi brak, kao ni njeno potomstvo. Kada saznaju da se Ahmed vratio, Mamini roditelji i tetke dolaze da provere šta se dešava, te da spreče da ona iznova ostvari bilo kakav odnos s prvim mužem. Tada izražavaju svoju netrepeljivost prema svemu što je strano i drugačije u odnosu na njih, dok njihova uverenja bivaju samo učvršćena onim što se desilo u prošlosti. Ipak je očigledno da je njihova briga lažna, kao i da im je mržnja zasnovana na razlici u boji kože, a ne na Ahmedovim postupcima. Mama je bila potpuno sama kad ju je muž napustio, niko joj od njenih nije pomagao ni finansijski ni logistički, roditelji joj nisu hteli čuvati decu i time je onemogućili završi školu i to samo zato što su njihove unuke meleskinje. Tetke su joj došle u posetu iz sopstvene koristi, kako bi se besplatno frizirale. NJih dve Ahmeda doživljavaju kao gotovo mistično, demonsko biće, koje ih istovremeno i privlači i odbija. Mamina porodica ne odobrava njen prvi brak smatrajući ga prokletstvom, dok Minu i Anu posmatraju kao svojevrsnu kaznu proizašlu iz (prema njihovom uverenju) nedopustivog, gotovo tabuisanog odnosa koji oni eksplicitno nazivaju nečistim.
Zelner takođe poseduje prikrivena rasno zasnovana predubeđenja, što se ogleda u njegovom poimanju suparnika prema kojem s punim pravom može da oseća ljubomoru, bes, mržnju, na prvom mestu zbog toga što je Ahmed loš čovek, a to nema nikakve veze s njegovom bojom kože. On se trudi da potisne emocije kako bi izrazio društveno korektne stavove, čime ponajviše izražava zazor od crnaca: „Loše se poneo, jeste. Ali jedan crnac, govorio sam sebi, nije odgovoran za svoje postupke, zato što je crnac, pre svega, i u suštini, žrtvaˮ (Ndiaj 2018: 72).
Kraj drame prikazuje budućnost koja nije ništa svetlija od prošlosti. Autorka narušava jedistvno dramske radnje kroz remećenje vremenskog toka. Osim toga, očigledna je usmerenost ka psihologizaciji likova, pri čemu su sami događaji stavljeni u drugi plan, od akcije su bitnije unutrašnje reakcije junaka. Na primer, scena koja bi potencijalno mogla biti najdramatičnija, idealna kulminacija, ne dešava se na sceni, već iza kulisa. O tome da je Mama u afektu izbola Tatino lice nožem, kako bi mu se osvetila, saznajemo na osnovu razgovora između Tetke Žoze i Tetke Klemans. U fokusu je prikazivanje sveta bez empatije, razorene institucije porodice koja se nekako našla u začaranom krugu bezosećajnosti, a iskvareni odnosi prenose se s predaka na potomke. Kada odraste, Mina ne želi da vodi brigu o bolesnom i bespomoćnom ocu zato što u svome detinjstvu nije naučila da treba voleti bližnjeg svog. Ona se gotovo s pravom pita: „Može li nam se prebaciti što hoćemo da ga skinemo s grbače? Delujemo hladno i samoživo. Valja podnositi žrtve, pomagati starom potrebitom ocu. Pa jeste, što da ne? Ali kakve ja veze imam s tim čovekom?ˮ (Ndiaj 2018: 97). Završetak je podjednako bolan kao i početak komada. Iako se Mama i Tata na koncu iznova spajaju i to nakon Zelnerove smrti, suštinski se ništa ne menja u njihovom odnosu, dok su ćerke naučile jedino to da su same sebi dovoljne i na prvom mestu – mlađa je u paklu zavisnosti od teških droga, dok starija živi sa suprugom u zajednici sitnih činovnika, ne mareći previše za svet oko sebe. Narušavanje dramske forme prozaičnim elementima u potpunosti odgovara tematskom planu dela – rastakanju porodičnih, pa i ljudskih vrednosti, pri čemu pojedinac postaje bitniji od kolektiva, samim tim i nemoćan da bilo šta menja, jer zajedništvo gotovo da ne postoji.
Literatura:
Vasić Rakočević (2011). Vasić Rakočević, Branislava. „Pogled iz ugla strancaˮ. U: Letopis Matice srpske, knj. 487, sv. 3, str. 263–265.
Ndiaj (2018). Ndiaj, Mari. Tata mora da jede. Beograd: Štrik.
Ndijaj (2009). Ndijaj, Mari. Vračara. Zrenjanin: Agora.
Ndijaj (2011). Ndijaj, Mari. Tri moćne žene. Zrenjanin: Agora.
Stakić (2018). Stakić, Jelena. „Pogovorˮ. U: Ndiaj, Mari. Tata mora da jede. Beograd: Štrik, str. 111–120.
Cakeljić (2011). Cakeljić, Vesna. „Mari Ndijaj, u traganju za neizmenjivom ljudskošćuˮ. U: Ndijaj, Mari. Tri moćne žene. Zrenjanin: Agora, str. 253–263.
Foto: lična arhiva
Ostavi komentar