SSSR posle Staljina

Autor: Milovan Balaban, istoričar

Oktobarska revolucija i preuzimanje vlasti od strane boljševika bilo je moguće pošto je Lenjin stvorio monolitnu partiju, koju je Staljin usavršio do maestralnih razmera. Zajedno sa tajnom policijom, kao udarnom pesnicom, partija je usmeravala i kontrolisala državu. Otuda, osim negativnih posledica kao što su stvaranje represivnog aparata, bilo je moguće u tako totalitarnom društvu započeti velike industrijske projekte i privredno pokrenuti zemlju. Najveća žrtva reformi bilo je seljaštvo, dok je celokupno društvo u novom, kontrolisanom ekonomskom ambijentu, gde je država preuzela sve poluge ekonomije i planiranja, postalo sterilno usled nemogućnosti pokretanja bilo kakve privatne i lične inicijative. Isto tako, promovisanje ulizičkog i servilnog duha bilo je temelj izuzetno loše kadrovske politike, što je vremenom sve više urušavalo temelje države, naročito u poznim danima velike sovjetske imperije. Dakle, i one dobrobiti od novostvorenog komunističkog društva vremenom su se pretvarale u svoje suprotnosti, doprinoseći krizi i kasnije propasti društva i ideologije, a samim tim i države.

Ideja Lenjinova o postepenom ujednačavanju društva i egalitarnosti nije bila realna. Nove partijske vlasti postepeno su stvorile ogromnu birokratiju, koja nije htela, a nije ni mogla, u ime nekakve jednakosti da se odrekne blagodeti i privilegija koje obezbeđuje položaj. Lenjinovo razmišljanje o novom dobu i novom čoveku pokazalo se kao utopija, što se počelo snažnije osećati krajem šezdesetih, a naročito krajem sedamdesetih, u vreme vlasti Brežnjeva, kada je i počelo urušavanje države, uslovljeno bezidejnošću i beživotnošću komunističke ideje.

Sa druge strane, u međunarodnoj areni posle Drugog svetskog rata SSSR je dostigao vrhunac svoje moći. Istočna Evropa bila je u orbiti velike imperije, a kada je i u Kini pobedila revolucija 1949. komunizam je postao planetarni takmac Zapadu. Otuda je Hladni rat dobijao svoje konture, pre svega u Evropi kroz konfrontaciju u Nemačkoj. U Aziji je došlo do konfrontacije u Koreji. Dva sveta su se sve više udaljavala idući u odvojenim pravcima, što će vremenom preći u rat ekonomskog iscrpljivanja, ali i idejnih nadmetanja. Ovaj Hladni rat će obeležiti vladavinu naslednika Staljina u periodu od pola veka.

Posle Staljinove smrti na čelo SSSR-a dolaze ljudi manjih sposobnosti, što se ogleda najpre u odnosima sa Kinom. Dobri odnosi postepeno su urušavani iz više razloga. Mao Ce Tung je sa potcenjivanjem gledao na Hruščova, ali se nije odricao svih instruktora i tehnologija koje je Kina dobijala od velike slovenske imperije. Dugo usnulom kineskom carstvu SSSR bio je potreban kako bi prevazišlo dugotrajnu izolaciju i ekonomsku zaostalost. Ipak su Kinezi smatrali da odnosi nisu na ravnopravnoj osnovi, u šta ih je uveravalo nepristajanje iz Kremlja da se Kinezima ustupi tehnologija za pravljenje atomske bombe. Kako to nije bila namera Sovjeta, a kako takođe Mao i Hruščov nisu uspeli da ostvare prisniji kontakt, odnosi dve sile počeli su da se kvare. Oni su rapidno pogoršani kada je Hruščov tražio da sovjetske podmornice budu instalirane u kineskim vodama, na šta su Kinezi odrično odgovorili, smatrajući da ne zaslužuju kolonijalni status. Ovo je uvelo dve sile u ograničeni rat, što je dovelo do dugog zahlađivanja odnosa dve komunističke države.

Inače, Hruščov je bio čovek koji je pokušao određene reforme i decentralizaciju. Ovo je u konzervativnim krugovima partije izazvalo protivljenje. Decentralizacija nikada nije sprovedena do kraja, započeti procesi su se na pola puta zaustavljali, manje-više ne menjajući suštinu sve više okoštalog sovjetskog sistema. Rezultat reformi bio je gotovo nikakav. Društvena inicijativa nije bila pokrenuta, štaviše ostala je ugušena, a vladajuća partijska elita je sve više tonula u svojim privilegijama i benefitima, urušavajući se postepeno ali sigurno. Ovim je urušavana i sama vera u veliku komunističku ideju.

Nedostatak lične inicijative gušenjem svega kreativnog, kao i stavljanjem pod kontrolu partije svih vidova života, rezultiralo je cvetanjem samo onih grana privrede u koje je država ulagala. To je pre svega vojna industrija. Sa druge strane, roba široke potrošnje bila je nedovoljna i uvek je kaskala za potrebom stanovništava. Ovo je urušavalo životni standard stanovništva, izazivajući sve veće kaskanje za Zapadom. Planska ekonomija je kreirala potrebe ljudi, određujući količine onoga što će se proizvesti, a ne vodeći računa o stvarnim potrebama. Planska ekonomija ima svoju ulogu u razvoju države, kod strateških njenih potencijala i potreba, ali tržište ima funkciju da spozna puls društva, da se brzo orijentiše i usmeri na njegove potrebe. Ono funkcioniše kada postoji privatna inicijativa, koja se usmerava na ono što društvo potrebuje, a to je ono što je falilo u jednom krutom, planskom sistemu, gde je sve bilo kontrolisano i prema predubeđenjima partijskih funkcionera određivano.

Neproduktivnost u jednom sistemu, koji je sve više klizio ka apatiji, bila je sve izraženija. Osim vojne industrije sve je bilo pod upitom. Ubrzo posle Staljina Rusija je počela da uvozi žito, što je kuriozitet za zemlju (Carsku Rusiju) koja je bila svetski poznati izvoznik žita. Neefikasnost bila je primetna i u vreme Staljina, ali je kontrola proizvodnje žita u tvrdom sistemu bila maksimalna. Kada je ona popustila SSSR je počeo da uvozi žito. Kako je primećeno vrlo brzo, SSSR je bila zemlja koja je proizvodila ogromne količine najsavremenijeg nuklearnog oružja, dok njegovi stanovnici nisu imali šta da obuku. Budžet je umnogome zavisio od nafte, što je sedamdesetih godina pogodovalo državi. Ali početkom osamdesetih, kada je nafta na svetskom tržištu pala, to je pojačalo krizu i urušavanje imperije, kao što je i pokazalo koliko spoljni faktor može da utiče na unutrašnju stabilnost naizgled moćne države.

Sve su ovo problemi sa kojima se Hruščov već sretao. Osim toga, njegova spoljna politika bila je ambiciozna, u stilu svetske sile, što je makar nominalno SSSR bio. Bio je inicijator daljih zatezanja sa Zapadom podizanjem Brelinskog zida. Posle svrgavanja diktatora Batiste Kastro je u Kubi zatražio pomoć od SSSR-a. Hruščov je instalirao rakete na Kubi, što je Amerikance nateralo na oštru reakciju, koja je opet prouzrokovala rusko povlačenje. Sve u svemu, ovo je u Politbirou okarakterisano kao avanturistička politika, što je govorilo da Hruščov nije kalibar svetskog političara.

Otuda je došlo do puča unutar partije, što je izbacilo na površinu Leonida Brežnjeva, genseka od 1964. U prvim godinama vlasti Brežnjev je odavao utisak tvrdog čoveka, poput Staljina, mada je to vreme bilo iza države, iako je partija i dalje čvrsto držala celokupan život i državu pod kontrolom. Reakcija na Praško proleće potvrđuje već navedeno. Tada, 1968, sovjetski tenkovi ugušili su protest u Čehoslovačkoj, stvarajući Brežnjevljevu doktrinu o ograničenom suverenitetu. Nešto što je postojalo u praksi, ne samo na Istoku nego i na Zapadu, tada je samo jasno i glasno rečeno.

Ipak, sedemdesete godine pokazuju nove tendencije u Hladnom ratu. Politikom detanta, čiji je tvorac Henri Kisindžer, počinju da se približavaju Kina i SAD. U Kinu 1972. dolazi Nikson, posle čega dolazi do uspostavljanja diplomatskih odnosa sa SAD-om. Do 1979. uspostavljeni su puni odnosi, što je Kini omogućilo ekonomsku eksploziju, pošto je prihvatila i počela da usvaja tehnologije sa Zapada. Veliki kapital počeo je da ulazi u ovu veliku zemlju, usvojena su neka načela tržišne ekonomije, ali je partija ostala kontrolor i regulator čitavog društva. Odnosi sa SSSR-om, već narušeni kratkim ratom krajem pedesetih i početkom šezdesetih, sada će ući u fazu stagnacije, a Kina izaći iz Sovjetskog bloka, što je ovaj oslabilo i učinilo ranjivijim.

Savezništvo Amerike i Kine uticalo je donekle i na Brežnjeva da malo više osluškuje šta želi sve moćniji Zapad. Otuda je 1972. napravljen strateški dogovor o smanjenju nuklearnog naoružanja. Politika detanta i neke vrste stabilnosti trajali su do kraja sedamdesetih godina, kada se osećaju nove tendencije. Pre svega, tada dolazi do naglog urušavanja SSSR-a. Ovo je bilo preduvertira za osamdesete godine, kada je došlo do urušavanja, pre svega sovjetske imperije u idejnoj sferi, kada je komunizam sa svojom birokratijom naučenom na privilegije, sve većom ravnodušnošću partije i naroda, počeo da se urušava i počeo da u punoj meri pokazuje nedostatak smisla svog postojanja.

Politbiro je postao veće staraca koji su imali između sedamdest i osamdest godina. Vlast se nije prepuštala ni po koju cenu, a sposobnost u intrigama, poltronstvo i podobnost postali su glavni atributi u napredovanju. Stručnost nije bila na ceni, a zatvoreni krug aparatčika nije dozvoljavao da neko sposoban i neko ko je van partijskog kruga uđe u kombinaciju za visoki položaj. U vreme kada Gorbačov dolazi na vlast, a posle Andropova i Černjenka, on je sa 54 godine daleko najmlađi član Politbiroa, što ga čini osveženjem okoštalom sistemu. Međutim, i on je daleko ispod kvalifikacija za upravljanje velikom imperijom, što se u narednim godinama i videlo.

Gorbačov je na čelu od 1985. godine Iako se pokazao kao prilično nekompetentan za poljoprivredu, za koju je bio zadužen, kao što je gore navedeno, bio je osveženje i dočekan je sa mnogo nade među stanovništvom komunističke imperije. A bio je komunikativan, šarmantan, zanimljiv, ali uz sve to jako površan i bez ikakvih sposobnosti. Osim toga, nije imao kadrova, a trebalo je da se suprotstavi tada najmoćnijem Zapadu, koji je razvio globalnu strukturu i spremao se da zada poslednji udarac SSSR-u. U tom momentu on počinje jednu naivnu politiku. Menjajući paraktično sve, nije znao niti je imao viziju šta hoće.

Tada on pokreće jedan neobjašnjivo utopistički projekat reformi. Rat u Avganistanu se privodi kraju, trka u naoružanju se opet pokušava obuzdati, što Zapad oprezno prihvata. Gorbačov boravi u Britaniji, sastaje se sa Reganom, čime se odnosi otopljavaju. No, prvi čovek SSSR-a se ponaša praktično kao da su mu svi prijatelji, kao da živi u nekom drugom svetu. Ispunjava želje Zapada, na iznenađenje elite velike američke imperije. Sovjetski vođa im čak nije jasan u početku. Nije im jasna njegova vera u sve oficijelne priče o miru u svetu, integracijama, slobodi itd.

Rusi se izvlače iz Avganistana 1989, što se može okarakteristi kao dobar potez, samo da nije bio u toj meri transparentan i da nije ogolio nemoć SSSR-a. Gorbačov je započeo reforme, ali ih nije dozirao. One su bile totalne i neplanske, te su uticale na konačno razbijanje sovjetske imperije, na njeno naglo urušavanje. Potpuni prelazak na tržišnu privredu i nedozirano pokretanje reformi uslovilo je da se postave neka pitanja (ekonomska i nacionalna), koja će svojom oštrinom i dubinom urušiti državu i čitav lager, čitav Istočni blok.

Početkom devedesetih godina baltičke republike se otcepljuju, a tada se održavaju i prvi slobodni izbori u republikama. Demokratija i izbori razvlastiće Gorbačova, što je sve uz ono što se dešavalo 1989. – pad Berlinskog zida, slabljenje i pad sa vlasti komunističkih partija u Istočnoj Evropi – dovelo do potpune promene sveta, do nastanka novih država i novih sistema, sada sve više kooptiranih i stavljenih pod kontrolu globalnog poretka i uklopljenih u globalnu svetsku arhitekturu. Naravno, u nepovoljnom položaju, praktično podređenih i pod kontrolom zapadnih, globalnih elita.

Puč stare garde u avgustu 1991. bio je pokušaj da se istorija vrati unazad i da se spasi SSSR. Pošto puč nije uspeo, stavrnost je bila takva da su se predsednici Rusije, Belorusije i Ukrajine sastali i stvorili formu Saveza suverenih država, naravno bespravno, ali ko se tada pitao za pravo kada je konce svih procesa držao Zapad, koji je i pustio niz vodu Gorbačova veštačkim spuštanjem cena nafte i podrškom Jeljcinu, kao nekom ko će čvrstom rukom voditi Rusiju u sistem globalne svetske arhitekture, odnosno – u nestabilnost i siromaštvo, kako će se pokazati kada se bude svodio bilans Jeljcinove ere.